Не за Бога, мили господаре, „Не отпадај од цара Рускога,

,,Не би било крста од три прста, „Да ни није великога орла,

1645

,,

Великога цара Русијскога."

На тајно му зборе Црногорци:

Ти сад видиш, мили господаре,

„Да Ђорђије о издаји ради,

„Врло држи цара Русијскога,

1650

„Да л' не видиш, што се догодило?"

Од истине књаже вјероваше,

Па устаде на ноге лагане,

Собом узе Даринку кнегињу,

И отиде право пут Котора,
И ш њим бјеху неки Црногорци,
Вуковић му бјеше у Паризу,
Те га бјеше књаже оправио,
Да му после у краљева свиђа.
А кад књаже и Котору дође,
А Вуковић из Париза дође,
У Котор се оба састадоше,
Ајутанте књазу говораше:
„Што учини, мили господаре!

1655

1660

Што се крену с равнога Цетиња, 1665

"Док не дођем тебе на Цетиње,

„Док не дођем и докле ти кажем,
Е ти тамо путовања нема?"
Оваку му књаже одговара:
„Не слушам те, мили ајутанте!
,,Но ћу одит пут града Париза,

1670

"Бит ми знати изгубити главу,
, Тако старо писмо изговара,
„Ко разгађе, у нас не погађе,
„Па што Бог да и срећа јуначка!"

Па окрену морем дебелијем,

Собом узе неке Црногорце
И Даринку вјерену љубовцу,
И отиде право пут Париђа,
А Ђорђије дође на Његуше,
Па с Његуша у Котору сиђе.
И бјеше се врло разболио,
То постаде три четири дана,
Мирко му је књигу оправио,
Па је шаље рођаку својему,
По имену Петровића Крсту,
Да он спрешно дође на Цетиње,
И Крсто га послушати ћаше,
Но Ђорђија њему не даваше:
,,Не мој мене, синко, оставити,
„Јере сам се разболио љуто,
„Па не можеш мене оставити,
„Но отпиши лист књиге бијеле.“

Тадар Крсто отписује Мирку:

1675

1680

1685

1690

„Поздрављам те, мили брате Мирко! 1695 Ја не могу на Цетиње доћи, ,,Борђије се стрико разболио, „Па не могу њега оставити.‘

66

Опет Мирко танку књигу пише,

Књигу шиље и ш њом поклисаре, 1700 Да обадва иду на Цетиње.

Кад Ђорђији књига долазила,
Ђорђија се томе зачудио,

И

таку му књигу отписао, Па је шиље на равно Цетиње, Па синовца Мирка поздравио: „Ја не могу на Цетиње доћи, „Ни ћу доћи за петнаест дана.“ Црногорци Мирку говораху, И на тајно њему бесјеђаху: „Видиш сада, Петровића Мирко, Ђорђија ти више доћи не ће, „Него гледај, да га преваримо, „Пошљимо му младе сенатуре, „Е да би га како окренули, Па му мртве страже поставимо, „Тајне страже, вјерне перјанике, „Посјецимо Ђорђију и Крста „И Машана, брата Ђорђијева, „А ни Вука да не оставимо, „Да кољено њима покопамо, „Истражимо њихово кољено.“ Хвала Богу, чуда превелика! О несрећо, вазда ли си дуга, Особито у Српском народу, Бе брат брата оће да изгуби Без давије и без исповјети! Фала Богу, безумне господе, Куђе им се мудра памет ђела! Те брат брату вади очи црне, Те сам себе кида десне руке,

1705

1710

1715

1720

1725

1730

О лакомци, проклета ви душа,
На свашто ли људе наћерасте,
На безумност и на пакост љуту!
Ма тако ми јада свакојије,
Кад се удрим умом по памећу,
А и кад бих памет разбистрио,
Од јада бих сам себе убио,

1735

Кад помислим, што се урадило.
Ма што кривим јадне Црногорце,

1740

Који не су лакоми на благо,
Они раде, да више уфате,
Ал' их није преша ни кривити,
Него кривим кућу Петровића,
Што већ своје очи не отвори,
Боље рањен него погинуо,
Ко би њима ишта учинио
У малану ломну гору Црну,
Али њима штогођ пресудио,
Да нијесу они задовољни,
На њиову несрећу домаћу,
Па радите и како ви драго,
Е сте брата Пера сатровали,
Брата Пера и књаза Данила,
Сами себе очи извадили,
А Ђорђију старца заћерали,
Да се старац скита по свијету,
Умријеће у тужној жалости

1745

1750

1755

Су његове оба брата мила

А и Крста, његова синовца,

1760

Сад радите, што је вама драго,

Ширите се сада по Цетињу,
Ma
су ваша саломљена крила,
Црна горо, земљо каменита,
У те нема ништа до камена,

1765

Ма се гласиш на четири стране

Од истока до мрачна запада,

Па у накрст југа и сјевера,
У тебе се соколови рађу,

Te

су многе силе изломили, Прославише име по свијету,

1770

Остарали, боја оставили,

Не могу се држат коња враних,
А некмоли мегдан дијелити
Али с мјеста кавгу заметнути;
А ви млађи, што сте настанули,
Ви за боје ништа и не знате,
Ал' не знате, али не смијете,
Ни сте сини старије отаца,
Већ Српскије нема мегданџија,
Кој су вазда мегдан задобили,
Млађи Србљи, да вас Бог убије,
Панула вам чађа на оружје,

Будите се, већ га не заспали,

1780

1785

1790