У то ме је и он пристануо,
Јер виђаше, куд се заорало;
Тад се Данилу Беч намјерио,
У цареву граду столичноме,
Пак га танке књиге допадоше,
Еле се је Петар преставио,
Књигу штије, крупне сузе лије,
Па једанак на ноге скочио,
И довати гвоздене кочије,

145

150

Пак полеће на крај мора слана,

На крај мора, у Тријешће равно.
Па вапором морем до Котора,

А кад дође у Котору граду,
Ту је танку књигу направио,
Па је шиље на равно Цетиње,
Стрицу Перу и стрицу Борђији,
Да му пошљу коња големога,

И уз коња младе пратијоце,
Пратијоце, своје перјанике,
Да би младо момче сусретали;
Не хће Перо ни обратит главе,
А кад виђе Петровић-Даниле,
Врло се је момче разљутило,
Па је другу књигу направио,
Те је шиље своме брату Мирку,
Брату Мирку на село Његуше:
„Чуј ме, Мирко, брате од матере,
„Скупи мене двадесет момчади
„Од Његуша, од племена мога,
„И доведи Мирко коња твога,

155

160

165

170

,,

66

„Ајде ш њима, часа не почаси,
Сусрети ме пред Котором градом.
„Ево идем на своју старину.
Чим је Мирко књигу проучио,
Врло га је Мирко послушао,
Брзо нађе двадесет момака,
И узјаха на коња, својега,
Ево брату на сретање пође,

Докле дође пред Котором градом.
Ту се мила браћа састадоше,

И дивно се браћа загрлише,
Питају се за мир и за здравље,
Па га пита за старога баба,
И пита га за обадва стрица,
За господу мале горе Црне,
На томе му Мирко одговара:
„Стари нам је у животу бабо,
„Здраво су нам врховна господа,

175

180

185

„Здраво су ти, ал' ти мисле криво. “ 190

Данил њему тако одговара:

Све то знадем, и да ми не кажеш, „Но ајдемо право на Цетиње,

Па што Бог да и срећа јуначка. "

Данил скочи, коња узјахао,
Мирко иде пјешке на опанке,
Успуту га Данил припитује,
А Мирко му редом каживаше,
Што је било и што се случило,
И какву су вијећу чинили;
Кад Даниле Мирка разумно,

195

200

Овако је Мирку бесједио:
„Све сам, Мирко, тебе разумно.
„Прије су ме гласи допанули,
„Ма доиста вјероват' не могу
„За мојега мила стрица Пера,

„Стрика Пера и стрика Ђорђију,
„Да ће таку учинит' невјеру,

„Оба су ме врло миловали,

205

„Перо ме је узео за сина:

210

„Док не дођем на равно Цетиње, „Доиста ти вјероват не могу.“

Отолен се оба покренуше,

Докле доше на племе Његуше,

У своју је кулу починуо,

Ту је старца баба наодио,

Па га стари упитује бабо:

„Бе си, сине мој, нејаки Дане,
„Јеси л', сине, здраво путовао,
"Јесли чуо, што се урадило,
„Невјерници неки Црногорци.
„Који наше свадише кољено,
„Да ј за добро, не бих ни жалио,
„Но за пакост јадне горе Црне;

„Ма не маре неки безаконци.
„Но како ће више добит блага.“
Па је Станко сина шјетовао:
„Чујеш ли ме, нејачак Даниле,

Ти си вруће замашито момче,
„Послушај ме, кајати се не ћеш,
„Не мој ми се брзо угријати,

215

220

225

230

„Но понизно господи приступи,
„Моли Пера, а моли Ђорђију,
Оба љуби као оца свога,
„Овако ћеш њима бесједити:

,,

Чујете ли, моја мила стрица,

„Све сам чуо, шта се урадило,
„Јере су ве други обрнули,
„Не мојте их, браћо, послушати
„И нејака мене обличити,

„Обличити, па ме наружити,
„То ће вама ружно врло бити,
„Од господе бити прекорени,

„Буди ли сте тако наумили,
„Пред свијетом тако наружили,
„А да други што ће тастаменти,
Што их други сиромаси раде,
„Кад владичин оћете газити,

235

240

245

,Како ће се други вјеровати!

„И Даниле, мој нејаки сине,

250

Замоли их и Богом закуми, „Нека друге не слушају људе, „Него Бога пак њихове главе,

,Е по нама добро бити не ће, „Таки људи о добру не раде,

„Који раде браћу помутити.
„Ђорђију ћеш врло поздравити,
„Овако ћеш њему бесједити:

„Стрико Буро, не мој ме мрзјети! „Ти си за 'во прије мољен био,

„Већ за Крста синовца твојега,

255

260

„Петар моли, а ти га не даде,
А мене је за њега примио,
„Наком себе мене оставио,

,,

„И тако ћеш њему говорити.

„Јошт ме зачуј, мој сине Даниле, „Пера моли као оца свога:

„Не мој мене, стрико, помрзјети, „Ти да имаш сина насталога,

Не би мене влада допанула.

„Покори се, и врло их љуби, „Ако би се почем обратили,

265

270

„И на тебе би се смиловали.

„Чуј ме добро, мој милени сине! Све ћеш њима онда опростити,

275

"А љуби их као своју главу,

„И не мој их, сине, преварити.
„На то су их други наћерали

„И на такву пакост научили;
"Ако ли се не би обратили,
„Пушти, сине, главу са рамена,

,,

А не пушти врховну столицу, „Аконо си срца станковога,

280

„Боље ти је поштено погинут

„Но срамотно живјет' на свијету. „Владика ти остави госпоство,

285

„Нијеси га за новце купио,

А и ја сам доста пострадао, „Дворећ првог и другог владику, „Шиљући ме до многи краљева, „Да оправљам после по свијету,

290