узак, ужи; далек, даљӣ; танак, тањй; висок, виши; кра. так, краћи; жесток, жешћи, и т. д. К овима иде и дугачак, дужи (или дуљи). Али витак, каже се витнији.

4) Произведена на жак и на рок, она само промјењују пошљедња два слова на и, н. п. тежак, тежӣ; широк, шири и т. д.

5) Произведена на бок, и она промијене ок на и, а послије 6 дој бију љ, н. п. дубок, дубљи *).

6) Која се свршују на ум, и у онима се претвори т у ћ, H. II. љуш, љућй, густ, гушки и т. д. К овима иде и чврст, чвршћи. 7) Која се свршују на ув и на уп, она добију на крају љи. сув, сувљи; тўп, шупљи и п. д. К овима иде и жив, живљӣ; крив, кривљй.

H. II.

8) Која се свршују на ђ и ћ, она само добију и (као цијело прилагателно) и промијене глас, н. п. риђ, риђй; врућ, врући.

9) Лак, мек и лијеп, имају на ши, m.j. лакши, мекши, пши.

10) Бијел и дебео имају бјељи, дебљи; црн, црњи; бијесан, бјешњй.

11) Горак горчи; грк, грчи; јак, јачи; млак, млачи. 12) Нека са свим без правила, н. п. велики, већи; добар, бољи; зао, горӣ; мали, мањи.

Кад се сравнителноме степену дода спријед нај, онда постане степен превосходни, н.п. богатији, најбогатији; бољи, најбољи и т. д. (Може бити да би ово нај требало писати само за себе: нај богатији, нај бољи и m, д. као што чине и други ђекоји Славенски народи).

У обадва степена (у сравнителнога и у превосходнога), кад се прожијени пошљедње и на а, онда постане женски род, а кад се промијени на е, онда средњи, н. п. мудрији, мудрија, мудрије; најмудрији, најмудрија, најмудрије и т. д. Обадва се степена склањају по другом склоненију прилагателни имена.

Која прилагателна имена могу имати сравнителни и превосходни степен, која ли не могу, то се најбоље може познати из њиова значења; а по ријечима могла би имати сва. Истина да не може бити дрвеније што је дрвено, нити поповскије што је поповско; али би се опеш могло рећи, и у шали би могло поднијети, н. п. најславеносерпскија књига.

Горњи, донй, задњи, крајњи, први и стражњи, имају само превосходни степен (а не би требало ни њега да имају), н. п. говори се најгорњи, најдоњи, најзадњи, најпрви, најстражњи. О ИМЕНУ БРОЈИТЕЛНОМЕ. (de numeralibus)

Имена су бројителна петорогуба:

1) Основна, која сами број показују, или којима се одговара на питање колико? н. п. један (1), два (2), піри (3), четири (4), пет (5), шест (6), седам (7), осам (8), девет (9), десет (10), једанаест **) (лв) дванаест (12), тринаест (13), четрнаест (14), петнаест (15), шеснаест (16), седамнаест (17), осамнаест (18), деветнаест (19), двадесет (два

، *) Из овога се види, да је у свима овим ријечма било најприје ј, н. п. сладји, узји, далји, танји, кратји, висји, дубји, па сё пред ј претворило (или слило се с ј) дуђ, зуж, луљ, ную, суш, m ућ; а 6 није се имало у што претворити, него се претворило јуљ, као и послије ви п, н. п. сув, сувљй; тўп, тупљй и т. д. По овом би требало казати тежји, тежја, межје; ширји, ширја, ширје (као н. п. Божји, Божја, Божје; Курји, Курја, Курје): али се не говори.

1

**) Млоги списатељи и књижевници наши (а особито по Сријему и по Бачкој) пишу једанајст, дванајст и т, д. али од народа ни. јесам могао чути да тако говорю.

дест, дваест, 20), двадесет и један *) (21), двадесет два (22), два десет и три (23), двадесет и четири (24), двадесет и пет (25), двадесет и шест (26), двадесет и седам (27), двадесет и осам (28), двадесет и д вет (29), тридесет (тридест, триесті **) 30), четрдесет (четръест, 40). педесеті (5%), шесет (пездесет, 60), седамдесет (70), осамдесет (Go деведесет (90), стотина (сто, 100); двјеста (двије стотине, 200), триста (три стоплине, 300), четири спотине (400), пет стотина (500), шест стотина (600), седам стотина (100), осам спотина (800), девет стотина (g00), иљада (1000), двије иљаде (2000) и т. д. до иљада иљада (1000000).

1

Један, једна, једно, склања се, у сва три рода, по првом склоненију прилагателни имена (као цијело прилагателно); па и то не само у јед. него имлож. броју : зашто ту или добива значење имена прилагателнога, н. п. једни веле; или се прилаже имену сушествителноме које се говори само у млож. броју, н. п. једне виле, једне гаће, једна врата и т. д.

Два, три, четири, склањају се само у женском роду, ево овако:

А у мушкоме и у средњем роду не склањају се ова бројителна имена никако кад се говори о бездушним стварима, него се онако употребљавају са суштествителним у род јед., н. п. два раста, два брда ; код два раста, међу два брда и т. д. И у самом женском роду гово-ри се овако (кад је име бројително са суштествителним), Н. П. Код двије жене иде неопрай; тражио сам га у три куће;

„Преко три воде студене,

„Преко три горе зелене

А кад се говори о животињама и о људма, онда се понајвише у мушкоч роду у свима осталим падежима претвори основно име два, три, четири, у суштествително двојица, тројица, четворица ***); па се ова само склањају, а суштествително, о коме је говор, остаје у ролмолж., н. п. два јунака, двојице јунака, двојици јунака и т д. А у средњему роду, кад је говор о живим стварма, не говори се основно им, готово никако, него се узме мјесто њега самостојно, н. п. двоје пилића троје чељади, четворо ђеде, петоро прасади (прасаца), петнаесторо чељади, Двадест и петоро ђеце, тридесторо говеда, тридесет и једно говече и т. д. ****).

Остала бројителна основна имена до стотине, и преко стопнне до иљаде, не склањају се никако, него онако показују број свију имена сушт. (која морају стајати у род. млож.) мушкога и женског рода, а средњега само бездушније, н. п. пет јунака, пет жёна, пет се

*) Ђекоји изоставе кашто и, па говоре онако: двадесет један, двадесет два и т. д. али је обичније са и.

**) Да не рече какав језикопоправитељ, да је ово (триест, четръест, шездесет) подло и покварено: и Руси говоре и пишу тридцать, шестьнадцатЪ и т. д.

****) двојица, тројица, четворица и т. д. понајвише се говор: о људма, а може се рећи и о осталим животињама, н. п. подај оној двојици волова нека лижу соли и т. д.`

****) Могло би се рећи н. п. два телета, три чељадема, четири ђетета; али од четири до десет не говори се никако него се основно претвори у самостојно, а сушт. узме род. млож.

ла; двадесет људи, двадесет и један човек, двадесет и четири човека, двадесет и пет људи; сто градова, пеш стотина сёла и п. *) А кад се говори о живим стварма средњега рода, онда се основно име претвори у самостојно, као што је мало прије речено.

Стотина и иљада склањају се као и остала сушт. имена другога склоненија, и показују број имена сушт. без разлике рода, и у склањању сушт. остаје једнако у род. млож., н. п. стотина оваца, cm om

не оваца, стотини оваца и т. д.

1) Један, једна, једно, показује име суштествително (у сва три рода) у имен. јед., н. п. један човек, једна жена, једно дијете; два, три, четири, показују имена сушт. мушкога и средњег рода у род. јед, а женскога у имен. млож., н. п. два човека, три камена, четири брда, двије воде, триго́ре, четири жене и т. д. а пет шест, седам и т. д. показују имена сушт. (у сва три рода) у род. млож., н. п. пет људи, пет жена, седам села, осам весала и т. д. А кад се дође у броју на сложена сједан, два, три, четири, онда сушт. опет дође у јед. број, н. п. двадесет и један човек, Двадесет и два човека, двадесет и три човека, двадесет и четири човека, двадесет и пет људи и т. д.

2) Самостојна, која у јед. броју служе за живе ствари средњега рода мјесто основније, а умлож. броју имају значење прилагателни имена, н. п. двоје (двое), троје (прое), четворо (четверо) **), петоро, шесторо, седморо, осморо, деветоро, десеторо, једанаесторо, дванаесторо (може се чути и двоенаесторо), тринаесторо, четрнаесторо, петнаесторо, шеснаесторо, седамнаесторо, осамнаесторо, деветнаесторо, двадесторо (дваесторо и двадесеторо), двадесет и једно, двадесет и двоје, двадесет и троје, двадесет и четворо, двадесет и петоро, двадесет и шесторо, двадесет и седморо, двадесет и осморо, двадесет и деветоро, Придесторо (триесторо, тридесеторо), четръесторо (четрдесеторо), педесеторо, шесеторо (шездесеторо), седамдесеторо, осамдесеторо, деведесеторо; сто и једно, сто и двоје, сто и троје и т. д.

Самостојна имена бројителна склањају се у јед. броју ево овако:

1

Као двоје склања се обоје и обадвоје; као троје светроје, а остала сва као четворо.

А у млож. броју склањају се ова имена бројителна, као и остала прилагателна првога склоненија, и употребљавају се не само у средњему, него и у мушкоме и у женском роду, н. п. троји јади; троја врата; троје чарапе и п. д.

3) Редна, која показују имена сушт. у ред постављена, н. п. пр. ви, други, трећи, четврти и т. д.

Први, други, трећи и четврти, постала су особишим начином, а остала постају од основније с додатком и, н. п. пеп-и, шест - и (седми и осми избацују а), девет-и; двадесет - и, двадесет пеm и, и т. д. Али од стотине и од иљаде нема и никако, а даље говори се

*). И овђе се до десет у склањању претвори основно име, у мушком роду, у сушт., н. п. пет, петорице; шест, шесторице и т. д. **) И тако сва остала имју на оро и на еро, н. п. петоро или пеmеро, дванаесторо и дванестероим. д. Мени се чини да је обичније ово на оро.

н. п. сто двадесети, триста педесет седми, пет стотина деведесет осми; иљада двадесет трећи и т. д.

Сва редна бројителна имена (осим трећи) склањају се, у сватри рода и у обадва броја, као цијела прилагателна првога склоненија, а пpeК и по другоме.

4) Умложна, којима се одговара на пипіање коликогуб? или коликострук? н.п. двогуб, или двострук; трогуб, трострук, четворогуб, петорострук, двојак, тројак, и т. д. Ова бројителна имена нијесу друго ништа, него прилагателна имена, која су постала од самостојни бројителни имена с додатком губ или струк (осим двогуб, двострук, двојак; трогуб, троструск, пі јак) и склањају се (цијела и усјечена) као и остала прилагателна имена првога склоненија.

5) Нарјечна: а) којима се одговара на питање колико пута? н. п. једанпут (мјесто једанпут каже се и једном), двапут (двапӳта), трипým (трипўта), четирипут (четири пута); пет і ўma*), шест пута и п. д. 6) којима се одговара на питање који пут? н. п. први пуп, други пут, трећи пут и т. д. Као што се мјесто једанпут говори једном; тако се и мјесто први пут, други пут, трећи пут, четврти пут и т. д. говори првом, другом, трећом, четвртом, петом и т. д. И ово су права имена бројителна овога реда, а једанпут, два пута; први пут, други пут и т. д. ту су по двије ријечи.

Ова се бројителна имена не склањају, као ни остала нарјечија. Ђекоји граматици узимају међу бројителна имена и оне ријечи, које показују неизвјесно млоштво ствари, н. п. млого, мало, неколико, остали, читав, пола и т. д. Између овије нужно је нешто упамтити код неколико: какогођ што два, три, четири, показују имена сушт. мушкога и средњег рода у род. млож., а женскога у имен. млож., тако исто и неколико кад значи мање од пет, н. п. неколика човека, неколика ђетета, неколике овце; а кад значи више од четири, онда показује сва имена сушт. У род, млож., н. п. неколико људи, неколико јаја, неколико оваца и пь д.

О МЈЕСТОИМЕНизу.

(de pronomine)

Мјестоименија су шесторогуба:

њању и

I Која показују три лица: ја, ти, он; к овима ћемо узети у скла-
II. Повратно себе, која се ево овако склањају:

јединствени број.

И. ја,

Р. мене, Me.

он (би)
њега, га. ње, је,

она.

оно.

њега(њга, њ) њу, је.

њега, га. себе. њему, му. себи(себе), (њега, га), себе, се.

Д. мени (мене), ми. теби (тебе), ти. њему, му. њој јој.

В. мене,

Me.

3.

T, NHÔM.

С. мени.

*) у Бачкој, и (ђешто) у Сријему говори се пути мјесто пута, и., пет пуши, шест пути иш. д.

Код овије мјестоименија треба упамтити:

1) Мјестоименија првога и другог лица имају у род. дат. и вин. јед., и у дат. млож. броја двојако; а мјестоименија трећега лица имају двојако у свапри рода и у обадва броја у род. дап. и у вин. Ђекоји мисле да је по све једно (као н. п. код прилагателни имена ж умога и жутог; жутоме, жутому, и жут о м), него само да је ово друго у говору скраћено од првога.**): Може бити да је ово друго постало некад од првога, али је данас у говору са свим различно једно од другога. Прво (мене, тебе, њега, ње; мени, теби, њему, њој; мене, тебе, њега, њу и т. д.) стоји: а) у почетку н. п. не може се рећи ми смо дали, га сам виђео, mе су звали ; него пеби смо дали, њега сам виђео, тебе су звали и т. д. 6) ќад је сила говора (Хафосиф) на мјестоименију, н. п. зовни њега, казао сам и теби, дао сам 11 теби и њој, даћу вама и њима и п. д. в) послије предлога (осим мјестоименија првога и другог лица у вин. падежу), н. п. код мене, код meбе, код њега, код ње; к мени, к вама, к њима, к њој; а у вин. падежу у првога и у другог лица говори се обоје, н. п. за мене или за ме, или за те; пред мене или преда ме, пред тебе или преда mе, пред себе или преда се; а у трећем лицу само се прво узима, н. п. пред њега (предањ, предањга), пред њу (преда њу), пред њи (предањи) и т. д. А у осталим догађајима говори се друго (Me, me, га, је, се; ми, му, joj; нам, вам, им, и, и), н. п. боји ме (пе, га, је, и) се, казао ми(ти, му, јој; нам, вам, им), звао сам га и т. д. ***).

ти,

за тебе

2) Мии ши: а) узима се кашто мјесто мој и твој, н. п. јеси ли ми виђео коња; виђео сам ти брата; био сам п и код куће и т. д. А 6) кашто не значи готово ништа, него се говори (особимо ти) као за неко чудо, н. п. лијепа I и је, јади је убили! чудно ти га превари! Чарна горо пуна m и си лада! Ньу ми пита Громовник Илија (не опомињем се више за ми). в) Сип сам I и се наспавао ; јеси ли ми здраво путовао? и т. д. Ово иде у прво значење (мјесто мени и теби).

3) Мјестоименије трећега лица има у вин. јед. мушкога и средњег рода, осим њега и га, још њ и њга; и ово се узима само с предлогом, и у значењу се не разликује од њега, н. п. зањ, зањга или за њега, предањ, предањга или пред њега; мимоњ, мимоњга или мимо њега и т. д

4) Мјестоименија првога и другог лица имају у дат, јед. осим ми ими, још двојако: мени или мене, теби или тебе. Народ понајвише говори мене, тебе ****), а списатељи и књижевници мени, шеби (да

· се разликује од винителнога!).

5) Ђекоји додају у род. дат, вин. и у сказ. једин. броја, и у даш. и сказ. млож. на крају ка, кар и карена, н. п. меника, меникар, меникарена; мебика, мебикар, шебикарена; менека, ме

*) у Крајини Неготинској и у Црној, ријеци говоре и ни (мјесто нам), н. п. да ни си и жив господару! да ни је Бог дао и т. д. **) Зато ђекоји пишу ’га, ’му, йм и т. д.

***) Ја мислим да и у Славенском језику овакова разлика има између мнѣ и ми, тебѣ и ти, мене и мя, тебе и тя, себе и ся (прем да наши дојакошњи Славенски граматици никакве разлике не напомињу). Да ли би (н. п.) све једно било: Помилой мя Боже, и по

милой мене Боже?

****) Ово је управо од Славенскога мнѣ, шебѣ (е мјесто ѣ, као и на више мјеста).