о живи. Први имају врло мало списатеља (зашто слабо ко зна Славенски језик тако, да може књиге писапи; а ни рјечника онаковога ни граматике још нема, као што би требало, и из који би човек могао Славенски језик тако научити, да може књиге писати), а други имају силу Божју, који једнако поправљају језик Српски (а кашто и Славенски, кад не знаду ни како је Српски ни Славенски, н. п. мназ мјесто млаз; месѣци мѣсѣц, мјесто мѣсяцЪ; опомѣнутисе, смѣтати, окервавими, ерђа и т. д.), к Славенском приближавају и граде књижевни језик (зашто они мисле, да су књижевни језици осталије народа начињени, а не могу да разумију, да су сви народи почели писати оним језиком, као што говоре орачи и копачи, свињари и говедари, па кад се почело љепше мислити, онда су и језици љепши постали). — А како шо они чине? Сваки по својој вољи и по своме вкусу. Никаквим језиком на овом свијету није пако ласно писати, као овим њиовим: код њи не треба знати никакве граматике (ни Српске ни Славенске), него зарежи перо па пиши по своме вкусу, како ти кад из пера истече: што не знаш Српски, метни Славенски; што не знаш Славенски, мешни Српски; а што не знаш ни Српски ни Славенски, мепіни како ти драго (што ти прије на ум падне): Ђе се из два језика (и из треће главе) по својој вољи трећи гради, ту се не може погријешити; само да није чисто као што народ говори, а остало све може поднијети. Сад се не треба чудити, зашто се у нас књиге пилу „по правиламъ бабы Смиляны”, и како се у Српским књигама може наћи: пастыревѣ, пастыровѣ, пастырей, пастыра; момака, момковъ; оваго моега; у Босной, уБачки; постелїй, дѣвій; творять, творе, твору; пужати, успужати; люблѣтьи, обзиретьисе, успавленѣ, успавлѣнѣ, вребляше; любу, . молу, говору, красусе; присеби и при честныхѣ мыслей; изъ между нима; у'тверди любовь между васъ; у свимъ его діалектми; три, четыри кораковѣ; за моћи, за чути, за учити, за слушами; дали донети, чинили су доћи; корчмарица, крчмарица; тернѣ, трње; овде, овдѣ, овде; свѣща, свѣтьа, светьа; ньима, нїйма, нїима, нима; ньой, нїой, ной; свію, свіюхъ, всѣхъ; вѣщацѣ, вѣштаць, вѣштецъ; пасче, пашче, паще; жепъ, джепѣ, дчепъ, чебъ; месець, месѣцѣ, мѣсяцѣ, мѣсѣцѣ; трепавице ньене, повѣсть ея; отъ нее, около нѣ, безЪ нье и т. д.

Од почетка Доситејева једнако се налази паметни људи, који желе да се управо пище Српски (као што народ говори), и пишу колико који зна и може. Који човек не зна ни за какву граматику, нити за какав други језик осим свога, он може писати и без своје граматике; и управо онако као што преба: зашто му не може пасти на ум да пише друкчије, него онако као што се говори; тако је, н. п. могао Омир спјеваши Илијаду и Одисеју не знајући ни писати, као и наши старци и слијепци што су спјевали толику силу пјесама. Али људи који су што учили, и знаду да језик има некаква правила, они већ не могу писати без граматике (већ ако да је који сам граматик): зашто би (као учени људи) све ради да пишу боље него што се говори, па зато језик по својој памети поправљају, а управо кваре и грде: тако, н. п. учен Србљин пи

шући мисли: кад се каже ору, црпу, режу, мету, гребу, треба. казати и твору, трпу, тражу, прату, љубу; кад се каже пужем, мећем, обрћем, треба казати и пужати, мећати, обр. ћати; кад се каже удављен, треба казати и усгављен; кад се каже требљаше, преба казати и вребљаше; кад се од Славенскога зовутъ, Српски каже зову, треба и од живутъ казати живу; кад се (у Славенском језику) каже дворовъ, треба казати и пастыровъ; кад се каже ћуд ћуди, и јарад јаради, треба казати и смрад смради, гад гади; кад се каже јак јачи, треба казати и висок височи; кад се каже међу њима, треба казати и између њима; кад не треба казати млого, него много, онда не треба казати ни млаз, него мназ; кад не ваља казати наместими, него намјеСити, онда не ваља казати ни сметати, него смјетами и т. д. Из овога се види, да је и онима, који су ради, тешко Српски писати књиге без рјечника и без граматике. Ову су потребу познали већ одавно млоги наши списатељи, као што су ђекоји и спомињали у својим књигама. πίπιο.

Ја сам из љубави к Српскоме језику, и из жеље да би му се што брже помогло, прије неколике године написао и издао на свијет Писменицу Српскога језика, само као мали углед како Србљи склањају имена и спрежу глаголе. Она је изишла онакова, као што је онда од мене могла изићи прва Српска граматика. Који су сумљали да што не знаду, могли су се чему и из ње поучити; а који мисле да све знаду, они ће се подерати онакови какви су, макар им ко написао сто најбољи, граматика. Из који сам узрока издао ону прву Српску граматику, из оније исти ево издајем и овај први Српски рјечник (и другу граматику).

Ја могу слободно казати за ове ријечи, што су овђе скупљене, да су све у народу познате, и да се овако изговарају као што су овђе записане; а у народу је остало још млого ријечи, које ја, или нијесам никад ни чуо, или ми нијесу сад могле паспи на ум. Може бити да ће се и у овој књизи наћи ријечи у описивању обичаја и други ријечи, којије нема на своме мјесту. Од како се ова књига почела штампами, и мени је ево неколико ријечи на ново пало на ум, које ево овђе додајем:

Вармеђа, f. (у Сријему, у Бачк. и у
Бан.) in ber ungriden Statiftif biz
efpannfcaft (жупанија), comitatus.
Вармеђаш, m. Comitat3 = Herr, tabulaé

comitatus assessor etc.

Варменски (вармећки), ка, ко, Co,
mitat&s, comitatus, comitatensis.
Вјеверичић, m. vide јеверичић.
Вјеверичица, f. dim. v. вјеверица.
Вјеверији, чја, чје, vide јеверичји.
Дереглија, f. bas Boot, linter.
Дуба, f. Urt diffe, bie zur Geè ипд
auf Flüßen zu gebrauchen, navigii genus.
Ђечермица, f. dim. v. Ђечерма.
Жиц! I interj. von einer Art Schlas
Жицкац!j gens, interjectio de modo
percellendi.

Жмира, m. (Рес. и Срем.) vide жмиро.

Жмиро, т. (Ерц.) ber Slinglet, connivens.
Златни праг, m. bie tabt Prag in
Böbmen, Praga. Србљи приповије-
дају, да Турци још једном морају
проћи Беч, и доћи до 3латнога
прага, да им онђе коњи позобљу
306, што им је оставио свели Јо-
Бан; па ће и потном оданде и жене
с преслицама гонити натраг.
Искање, п. (у Сријему) vide бискање.
Искаши, иштем, vide бисками.
Испоклањаши, ам, v. pf. nad einancer
verschenken, edono.

Испреплетами, лећем, v. pf, nad
einander überflechten, perplecto aliud
ex alio.
Истоветна, на, но, mahrhaft, Teib=
haft, verissimus: испи истоветни.

1

Köje, theils, alind, partim : које ја, које
ти; које тамо, које амо; које
ошуд, које одовуд.
Којегде, (Рес.).

Очимиши, им, v. impf. Mater nennen, patrem appello.

Очимљење, n. baš Maternennen, patris appellatio.

Очити, им, vide очимиши.

Којегди, (Срем.) | Gie unb ba, passim. Пäр, m. у овај пар, işt, für biefes

Kojerhe,1

Kojehe, (Ерц.) |

Којекако . irgend mie, utcumque.
Којеко, којекога, irgenð wer,

terve.

upus al

Којекуда, irgenòroßin, aliquo.
Којекуде, Sntercalare beš Gerni Beorg.
vox solita intercalari a Georgio.
Крадом, beimlid, furtim.
be, gemiß, sane (von гле?).
Má, m. узео ма, bat feinen Kopf auf=
gesezt, gehorcht nicht mehr, cepit im-
petum (zu ма, impetus).
Митровски, ка, ко, н. п. мјесец,
Demeters, Demetrii mensis (Octob.)
Напабирчити, им, v. pf. nadlejen, spi-
cilegium facio,

Напаљешковати, кујем, vide напа-
бирчити.

Неколицина (људи), cinige Leute, aliquot

homines.

Hal, nunc.

Ако и нијесу у овој књизи скупљене све Српске ријечи, али је постављен темељ да се скупе (колико је могуће у живом језику). Сад сваки зна, ђе ће коју ријеч тражити, и ако је не нађе, виђеће да је нема, и може је ђе записати и оставити; и тако се сад спто пута лакше могу покупити остале ријечи, што су остале по народу, него што би се на ново почело и ове скупиле.

Што се тиче овђе Њемачкога и Латинског језика, о том сам радио са Г. Копитаром, Һ. к. дворским библиотекаром; али опет ако се ђе нађе, да су које ријечи. рђаво преведене, томе сам ја крив, што му нијесам знао право значење казати, а не он, што га није знао Њемачки или Латински истолковати. Може бити да ће млогима од наши учени Србаља пасти на ум код ђекоји ријечи краће и Српскима наличније ријечи Њемачке и Латинске, него што смо и ми овђе метнули ; такове ријечи треба забиљежиши, као и оне, које се не нађу овђе. Али опет не треба сваки да мисли, да су оно све погрјешке, ђе он не разумије Њемачкога, или Латинскога, или Српскога језика.

У Рјечнику треба да се истолкује и опише што се боље може свея што народ о ријечи којој мисли и приповиједа: зато сам код Ђекоји риречи описао, што се краће могло, ђекоје народне обичаје, и додао приповијетке (и овђе може бити да је ђешто изостало, али додато и измишљено није заиста ништа). О овоме сам особито увјерен да ће бити мило свакоме правом Србљину: зашто су ме већ од неколике године модили ђекоји од учени и знаменити Србаља, да почнем описивати народне

Српске обичаје и приповијетке.

шаљиве ,

Народ наш има свакојаки приповијетки тако млого као и пјесама, и могу се раздијелити на женске и на мушке, као и пјесме. Мушке су приповијетке понајвише смијешне и и тако су измишљене, као да би човек рекао да су истините ; а женске су дугачке и пуне су чудеса којекакви (о царским кћерима и о бајалицама). Али ће ми слабо ко вјеровати и разумјети, како је приповијетке тешко писати! Ја сам се овђе, око ови ђекоји мали, толико мучно, да би наши Ђекоји списатељи могли готово читав роман написапіи, или све идиле Геснерове на Српски превести.

Ја сам увјерен да ће овај мој пруд и посао бити мио свима нашим, списатељима и књижевницима, који љубе свој народ језик, и поштују га као највеће благо народно, и желе му срећу и напредак; а онима ја нијесам ни жељео угодити, који Српски говоре, а Српски језик кобе, и кажу да он није никакав језик, него да је покварен, свињарски и говедарски језик,

Овђе ће бити највећа бика на ортографију; али се надам да ће и утом бити с моје стране сви наши књижевници, који управо знаду што је језик, и што је писмо; и виђеће да се Српски језик друкчије не може писами , онако као што треба. Млоги, који не знаду што је језик, што ли је писмо, што ли је граматика, мисле и говоре, да Српски језик треба писати Славенском ортографијом; а Србљи су виђели прије 500 година да то није могуће (зато су начинили 6 и џ, којије ни данас нема у Славенским књигама); а ћеши оно што није могуће, не показује ли премало соли у глави (као што вели Г. Сава Мркаљ)? Ево из обије узрока није могуће Српски језик писати по Славенској ортографији:

1) у Српском језику има гласова, којије Славенски језик нема ; а како има гласове, мора имати и слова за њи : а) ђ, н. п. смуђ, риђ, рђа, пређа, грађа, међа, дође, прође и т. д. 6) К, н. п. броћ, ноћ, срећа, врећа, пећи, стрићи, ножић, поповић, царевић и т. д. (може ко рећи, да се овакове ријечи могу писати са дь и ть, н. п. смудь, рдьа, предьа; ноть, петьи, ножить и т.д.; истина да тако млоги пишу, али ни то није по Славнској ортографији! Ко ће наћи у Славенском језику ь пред самогласним словом да умекшава полугласна слова?). в) и, н. п. увјеџбати. г) у Славенском језику има сливено ја, је, ју, а Србљима треба и јо (да не спомињем ји), н. п. јоште,јог, јововина, јој, мојој, судијом и т. д.

2) Тако ист има у Славенском језику гласова, којије Српски језин нема ; а кад нема гласова, не требају му ни слова: а) w ми друкчије не можемо изговорити, него као о, а Пољаци и Крањци имају друкчији глас за 6, и зато сваки зна без икакве науке, ђе га треба писати. Ни Руси немају гласа за w (као ни MI), зато га нијесу ни узели међу своја слова, 6) ы, ово треба Пољацима и Русима, као и Нијемцима, Маџарима и Турцима; а ми мјесто њега имамо и, н. п. син, бик, риба, добим и ш корито и т. д. зато ни најученији наши не знаду без ве лике муке и без труда ђе га треба писати (н. п. Раић је провео сав свој вијек чатећи и пишући Славенски и Росијски, па се у његовим књигама опет налази доста погрјешака против ы; мислим да и није нуно овђе писати, защо и сваки може тражити у историји Раићевоја

ти,

ако ли ко не узвјерује, а не буде кадар наћи, ласно ће му се показати). в) x, Србљи немају ни у каквој ријечи, а остали Славенски народи имају (те како); Србљин, н, п. не каже хлад, снаха, ходити, орах, оврхао; него лад, снаа, одими, ора, овръао и т. д.

,

3) Ђекоје ријечи зато не можемо писати по Славенској ортографији, зашто ће у нас друго значитв, или ће се друкчије чатиши, него што се говори: а) прилагателна имена у имен. млож. пишу се у Славенском језику са їи, н. п. мудрїи, славнїи, любезнїи, милїи и т. д. а по је у Српском језику сравнителни степен! 6) прстен, пут, радост, пет, господ, лабуд и остале млоге овакове ријечи пишу се у Славенском језику са ь и изговара се н као њ, m као ћ, а д као ђ, н. п. госпођ, прстењ, пућ, радосћ и т. д. Руси имају право жіно овакове ријечи пишу са ь, зашто и тако изговарају, и у род. имају я, лебедь, лебедя; голубь, голубя; царъ, царя; князь, князя; день, дня; зять, замя и т. д.: а ми кажемо лабуд, лабуда; голуб, голуба; цар, цара, кнез, кнеза; дан, дана; зем, зема и т. д. Код ђекоји наши списатеља, који не пишу ћ, а држе се Славенске ортографије, кад видимо написано петь, мора се погађати, или треба чатити пеп (fünf), или пећ (Der Dfen)! в) ми морамо на ђекојим мјестима ь додавати ђе га нема у Славенском језику: ми говоримо, н. п. коњи, коњем, коњски; учитељи, учитељем, учитељски; на земљи, у пустињи; кољи, колите; пењи, пењите; жњи, жњиме; мељи, мељите; њива, књига, гњида, гљива, земљица, вишњица, пањић и т. д. а по Славенској ортографији то би требало писати (и чатишти, као што је написано) кони, конемъ, конски; учители, учителемъ, учителски; на земли, упустыни, коли (овђе би Бачванин помислио да се што говори о колима), колите; жни, жните; нива, книга, глива, землица, вишница и т. д.

1

H. II.

4) Ђекоје се ријечи Српске не могу никако ни записати по Славенској ортографији: а) имена која се свршују на ља и ња, у твор. јед. н. земљом, сабљом, постељом, путањом, робињом, срдњом, спрдњом и п. д. (ако би ко рекао да пишемо земльом, сабльом, пуманьом и т. д. али ни то није по Славенској ортографији, као ни предьа). 6) Кад се ђешто у пјесмама изостави е послије ј, н. п.

„Видиш Луко како је у Лозници

„Док ј' у мене моји капетана и т. д.

в) у Ерцеговачком се нарјечију говори једнако лијепо, млијеко, гнијездо и т. д. а у пјесмама се, кад затреба, изостави и, па се пјева и казује мл’јеко, л’јепо, ги’јездо и т. д., н. п.