слије се једу ђ, слуљ, снуњ, ст у ћ, и. п. прњад, прњађу; мисао, мишљу; зелен, зелењу; постат, постаћу; кост, кошћу и т. д. 6) која се свршују на 6, в, м, п, у оније се препвори і у љ, н. п. зоб, зобљу; крв, крвљу; кап, капљу и т. д. в) која се свршују на ђ, љ, њ, ћ, код оније се ј са свим изгуби, н. п. чађ, чађу; крмељ, ирмељу; ноћ, ноћу и т. д.

Четврто склоненије,

По коме се склањају сва имена средњега и мушкога рода, која са свршују на е и на о, н. п.

јединствени број

Ранко,
Ранка

Раику, Ранка, Ранко,

И. поље, сретеније, Станоје име, теле, село весло,
Р. поља, срешенија, Станоја имена, телета, села весла,
Д. пољу, срешенију, Станоју имену, телету, селу веслу,
В. поље, срешеније, Станоја име,
теле, Cело весло,
3. поље, сретеније, Станоје име, теле, село весло,
Т. пољем, сретенијем, Станојем именом, телетом, селом веслом, Ранком
С, пољу, срешенију, Станоју имену, пелету, селу веслу, Ранку,

Код овог склоненија треба упамтити ;

'сёлима

сёлима

веслима,

веслима,

1) Имена живи ствари, која се свршују на е и нарашћују на та, она у млож. броју постају (сабирателна) женскога или мушкога рода, и склањају се по првом и по трећем склоненију, н. п. теле, телета, мелад, или теоци; прасе, прасад, или прасци, чељаде, чељад; момче, момчад и т. д. Али имена овакова мртви ствари (која су понајвише туђа), имају и млож. број, н. п. пане, панета, у млож. бр. тане. та; јапунџе, силембе, ћоше, ћебе и т. д.

2) Која се имена свршују на о, а имају пред о два полугласна слова једно до другога, она у род, млож. узму а међу она два полугласна слова, н. п. седло, седала; весло, весала; масло, масала и т. д.

3) Дрво нарашћује на т а (уметне се те пред а), и има урод дрве, ма и m, д. а у млож. броју има двојако : а) дрва (да$ Gol;); 6) дрвета. 4) Псето има у род. псета или псетета; а у млож. броју сабирително пашчад (женскога рода), или пси (мушкога рода од пас 5) Рамо има у род. рамена (као раме).

*) Код овије имена мало је обичније (него код првога и другог склоненија) да се изоставља ма у твор. и у сказ. млож., н.п. по брди, на коли, сколи, под коли, по сели и т. д. Али је у Србији, у Босни и у Ерцеговини опет обичније са има (на колима, под колима, с колима, по селима и т. д.); па и у самим пјесмама радије се изостави само а, него читаво ма, н. п. Кака j' војска по брди Руњанским

О ИМЕНУ ПРИЛАГАТЕЛНОМ.

(de adjectivo, eoque aut finito aut infinito)

Прилагателна имена могу се, по њиовом значењу, раздијелити у три реда: Прва показују каквоћу имена суштествителни; и ова су опет двојака: 1) која показују какво је што, н. п. добар човек, зелен лист, мутна вода, шарена пица, брз коњ и т. д. 2) која показују, ода шта је што, н. п. гвозден котао, дрвена кућа, сребрно пуце, кожна аљина и т. д.

Друга показују чије је што; и ова су опет двојака : 1) која показују, да је што само једнога извјесног имена суштествителног, и п. попов, ковачев, војводин и п. д. 2) која показују, да је што више имена суштествителније, или једнога кога му драго, н. п. поповски, ковачки, војводски; говеђи, козји, рибљи, тичји, Ђетињи и т. д. Трећа иду у ред другије, него се од њи разликују, што нијесу постала од имена суштествителни, него од другије различни дијелова говорења, као н. п. 1) од нарјечија (особито мјеста и времена), н. п. тамо шњи, данашњи, лањски, покоршњи и т. д. 2) од глагола, и п. стајаћа кошуља, племића игла, ораћа земља, куповни гуњ, музовна крава, текућа вода, и остала овакова причастија. 3) од имена бројителније, н. п. први, други, трећи и т. д.

.

О двојаком свршивању прилагателни имена.

Прилагателна имена првога реда свршују се у мушкоме роду јединственог броја двојако, m. j. на полугласно слово, *) или на и : зашто ми говоримо, и слушамо ђе се говори, н. п. добар и добри, зелең и зелени, дрвен и дрвени, двогуб и двогуби и т. д. Ово су прво назвали Славенски граматици прилагателним усјеченим (со усјеченијем), а друго цијелим (без усјеченија). Може бити, да би било паметније рећи, да је ово друго прилагателно нарасло од првога, него да је прво усјечено: зашто прво стоји у првоме свом облику (као н п. муж у именителном падежу и показује каквоћу неизвјесне ствари (на питање какав?), н. п. зец је плашив; поштен човек не умије лагати мени је мио црвен појас; златан је прстен скупљи него сребрн; Гојко се чини (да је) паметан и т. д. А ово је друго начињено (с додатком и) од првога, и каквоћом опредјељује ствар (на питање који? као Њемачки член ber, bie, ba3), н. п. црвени појас изјели миши; изгубио сам сребрни прстен; продао сам мој необрани виноград и т.д. Ово двојако свршивање наши прилагателни имена само се налази у мушкоме роду (јединственог броја), а у женскоме и у средњем роду само се по гласу разликује, н. п. боља је аљ на широка, него уска; камо она широка аљина? Ту је и уска и широка; ово је прасе дебело; пошто ћеш ми дати оно твоје дебело прасе? и т. д.

Кад оће прилагателно име да се усијече, онда му само треба одуземи оно и с краја, н. п. жути, жут; дрвени, дрвен и т. дн Ако ли прилагателно има пред и два полугласна слова заједно, онда усјеченом

*) Ђекоја се у мушком роду свршују и на о (мјесто л), н. п. зрео, весео, mруо и т. д.

**) У Славенском језику ово се разликује словима у сва три рода, н. п. святЪ, свята, Свято; святый, святая, святое; а Србљи cy изоставили у женском роду я, а у средњему е, па само гласом натежу и разликују : зато се налази у старим књигама Српским и без л, и са я и а, и са два а, н. п. у Лазаревој дипломи (што је споменута у предговору): село буковица доня, село буковица горняа, село окованица донаа; тако има, у Раваници (у Сријему, ђе п ди. плома сад стоји, код светог Лазара) на црвеној свили Безено злащом (кажу да је везла царица Милица на ћивот кнезу Лазару): взлю« 5люнаа ми чеда; и вьзлюбленая ши чеда.

треба уметнупи а међу она два полугласна слова, н. п. павни, таван; плитки, плимак; мудрі, мудар и т. д. Осим црни, црн; сребрий, сребрн; грки, гри, и осталије овакови.

А кад оће да се начини од усјеченога прилагателног цијело, онда му треба додати на крају и, н. п. жўш, жути; зелен, зеленӣ; дрвен, дрвени и т. д. А која прилагателна имају а пред пошљедњим полугласним словом, од они нека избацују а у свима осталим премјенама и падежима (као и ђекоја суштествителна имена мушкога рода, н. п. јарам, јарма), као н.п. 1) сва готово која се свршују на ан, н.п. дробан, дробна, дробно, дробни; тако раван, гладан, празан, рујан, болан, Бољан, помаман, крупан, оран, красан, ситан, срећан, мучан, кршан и пь. д. (осим лаган, лађан, млађан, узан, мекан, ваљан, санан, танан, сићан), 2) која се свршују на ак, н.п.љубак, узак, риједак, витак, млећак, мајецак, дугачак, вришак и т. д. (осим лак, млак, јак, нејак). 3) која се свршују на ар, н. п. рабар, мудар, мокар, оштар и п. д. А нека олет задржавају а, као н. п. 1) која се свршују на а 6, н. п. слаб. 2) која се свршују на ав, н. п. лукав, рапав и п. д. 3) која се свршују на аст, н. п. рачваст, путоногаст и т. д. 4) која се свршују на ам, н. п. главаш, крилат, носам и т. д.

Дивљи, мали, и великй, не усијецају се никако. Дивљи требало би да буде диваљ, дивља, дивље; малӣ, мал (илимао), мала, мало; авёлики, велик, велика, велико; али се не говори ни једно, него остају тако: дивљй, дивља, дивље; мали, мала, мало; великӣ, велика, великб. Истина да се мјесто мал и велик узима мален и голем, али се говори и онако, н. п. јеси ли велики нарастао? (овђе Србљин нити ће рећи велик ни голем),

Прилагателна имена имају три рода и два склоненија.

По коме се склањају сва прилагателна имена, која се у средњем роду свршују на о, или у мушком роду на 6, в, г, д, з, к л, м, н, о, п, р, c, m, н. п. слаб, здрав, дуг, млад, брз, дубок, обал, питом, раван, дебео, туп, мудар, бос, жуш и т. д.

*) Истина да би по смислу требало да нема зват. усјеченог, али ја сама чуо ђе се говори: немој добар човече! прођисе добар чо вече! и т. д

По коме се склањају сва прилагателна имена, која се у средњем роду свршују на е, или у мушком роду на $ (и на ђи), ји, љи, њи, ћ (и на Ћи), н. п. риђ, говеђи, мачји, дивљи, рибљи, кокошињи, врућ, шелећи и ш. д.

*) И код прилагателни се имена у твор. и у сказ. млож. изоставља особито у писању у Сријему и у Бачкој оно м (ма и јем) на крају (као и код сушпі. имена првога, другога и четвртог склоненија), н. п. с добри коли, по зелени ливада, у Српски новина,

на сеоски волови и т. д.

вруће, врућа.

И. врући,

Р. врућије, врући,

д. врукама, в р кам, врућијем, за сватри рода.

В. вруће,

3. врући,

Bруhe врућа, вруће, врућа, т. врућима, врућим, ер Кијем, за сватри рода С. врућима, врућим, врућијем, ј

Примјечаније. Сав, сва, све, броји се такођер међу прилад тателна имена али се склања по своме особитом начину, Ево овако:

Кад се цијеломе прилагателном (мушкота рода) дода на крају ји, онда постане степен сравнителни, н. п. слаби, слабији; богата, богатији; мудри, мудрији и т. д.

Али има млого прилагателни имена, која не иду по овом правилу, него са свим друкчије постаје од њи сравнителни степен, као н. п.

1) Која се свршују на д, претвори се ду ђи, н. п. млад, млађи, луд, луђй; тврд, тврђй и т. д. Али рад има (по правилу) радији. 2) Која се свршују на г и на з, претвори сегизуж, н.п. драг, дражи; благ, блажи, дуг, дужӣ (и дуљи), брз, бржи и т. д.

она

3) Произведена на дак, зак, нак, так, лек, сок, шок, промјењују пошљедња оба слова (и полугласно и самогласно) на и, а д на 5, з на ж, л на љ, н на њ, с наш, ат на ћ, н. п. сладак, слабй;

*) Ово се пошледње (свјема) може чути од Ерцеговаца.