ПРЕДГОВОР. као Bek има близу иљада година како Србљи имају своја слова и писмо, а до данас још ни у каквој књизи немају правога свог језика! Док су Србљи имали своје краљеве и цареве, да се у оно доба овако млого писало, што се данас пише по ришћанским државама, јамачно би они почели још онда својим језиком писати ; али се онда може бити још мање писало, • него што се данас пише по Турским државама; зато се није требало ни старали да сви људи разумију оно што се пише; а неколико људи могли су ласно писати којекако. Оставше дипломе од наши краљева и од царева, и други рукописи од они времена свједоче, да је народ Српски прије пет стотина година говорио као и данас што говори (осим ђекоји Турски, и други туђи ријечи), него да су писари у писању мијешали народни језик с црквеним језиком, као и данас што се ради. Н. п. у Душановим законима (из половине 14-те стотине година), што су наштампани у историји Раићевој, стоји: „И ако се наће полуверацѣ да узме „Хрїстїанку: акое крадомъ, дасе има покрстиши у Хрістіанство : аколисе не „покрсти : да мусе узме жена и деца и васъ домѣ, и онѣ дасе заточил Ъ. ,,да то село платить що бы онѣ платіо, кои е по пожегао - Книге Царске „коесе находе и коесе износемъ предѣсудію, да имають судіе сматра„ти, а кои пресуждуе первый уставѣ Царски, што е записалъ светли Цар „кому, оне Книге кое повторають уставѣ первый, да и узму судїе и прине„су предъ Цара — да ихъ закунемъ, и кадесе закуну — Пїянице коисе „скышаютѣ, и нападну где на кога, и кои кога посече, или оке ервавы, „а не до самерти, таковому п'яници да се око извади, и рука да му се „отсечемъ, аколи кога піанѣ издеретъ, или кому папуче скине, или „скине кому капу или що узметЪ" и т. д. Раић каже, да се ови закони налазе у старом рукопису у архиви племените ГГ. Петра и Саве от Текелија, и да су оданде од слова до слова исписани и наштампани; но ја би опел рекао, да су ђекоје ријечи поправљене по данашњему Славенском језику, н. п. отецъ, святи, первый, церковь, самерши, терговацѣ, сотворити, возвратити, во (градѣ), со (изволеніемѣ), ко (домомь) и п. д. ово би по старом рукопису морало бити отацѣ (као полуверацъ, парацѣ, и т. д.), свети (као што и овђе има Ђей), првын (или први), црковь, самрти, трговацѣ, самворити, вазвратими, ва, са, ка (као што и овђе има ђешто) ; или може бити да су и тишле и мали јерови (ь) преварили онога, који је исписивао. Али баш да речемо, да је и у првоме рукопису овако исто као што је наштампано у Раићевој историји новђе, оцет је јас̧ан знай, * да је народ Српски прије 500 година говорио као и данас што говори, а и писари да су и онда писали као и данас што пишу. Тако стоји у дипломи кнеза Лазара, што је дата намастиру Раваници (оној у Ресави) 1381-ве године: „и мега (на другом мјесту споји мѣга и мећа и мѣћа) „ дѣ испече блато изъ мораве и упада у мораву. И отѣ мораве посредъ поля Жіцомѣ до великаго пута на кленовачку врьши ,,до велике тополе. - „ну посрѣдъ рашкога ключа. Сашкимъ путемѣ на шливу. Потомъ ,,путемѣ на дѣль. - На гомилу на дѣо. Путемѣ деонимъ. - Оть кру-ись заменою. „шке великомъ равниномъ. - И панагюрь свете петке „на дунаву” и т. д. А почетак је ове дипломе : „же отѣ несущихъ вѣса въ ,, бытын привѣдыи видимааже и невидимаа” и тако даље, Славенски, да га ни један прост Србљин не може разумјеши. На печату стоји: блавоверни кнЪ, а на потпису благовѣрныи кнезь и т. д. — Ето тако су (од прилике) писане и остале све дипломе (старије и млађе од ове), што се налазе којеђе. Сад још неколике врсте из Српске историје Ђорђија II. Бранковића, пошљедњега деспота Српскога, који је умръо прије сто и неколико година (1711), из књиге треће, страна 89 (по) : „Първи неманя православно кьрщение тридесетолещанѣ васприемѣ на се„бе ва Рашску Епискупию и ва църковѣ светихъ апостолъ кърщаетсе пьр„Би неманя именемъ Стефанѣ, ва томже кьрщению единокупно и самодьр„жавну областѣ васприемѣ и окрстѣ дьржави своеи воевати заченшу єму „многие държави себе присвоивѣ дондеже Исака комнена цара константи,нополскаго на свое самирително хотение привлещи вазможму бисть, са„мирениеже между ими биваеть виною сею, яко Гречасни царѣ ваздастѣ „свою дащерь ва супружницу Стефану пьрвому Деспоту Сину неманину „пьрвому, рекшаго светаго Симеона Егоже гречаски Царѣ ва глаголани и ва ,, писани великимЬ Жупаномь именоваше, якоже отомь и више ва писани на,, шемь васпоминаниемь изобразихомь, и по свепомь ему приставлению ва ,,светую отъ нѣго сатвореную обитель Студенички Монастиръ положенѣ „биспь, и Деже и синѣ его Стефанѣ първи Деспотѣ и пьрви венчани кралъ „рекоми, са синомъ своимъ Радославомь, внукомже светаго Симеона ва Ра„цехъ своихъ погребени Суть *)." — По овоме би сад могао рећи сваки човек, који не зна историје нашега језика и писања, да су овако Србљи говорили прије сто година; као што мисли Енгел, да се у Карловцима врло добро Славенски мора говорити, зашто је Раић онђе рођен, а онако добро пише Славенски; и да је Сремачки језик ближи к Росијскоме, него к Дубровачкоме **); и као што смо до сад сви мислили, да је Бранковић онако пи. сао, као што Раић у својој историји на млого мјеста наводи његове ријечи, и каже: „Сице пишетѣ Бранковичь”, или „Сїя суть словеса Бранко *) Ја сам ово исписао из Бранковићева рукописа, који се сад налази у Карловцима у митрополитској библиотеци ; и овђе је управо онако наштампано, осим велико я (које у Бранковићеву рукопису стоји и у почетку и на крају), ук, от, и ∞, што није имала овдашња штампарија, него је мјесто њи метнуто у, отѣ, я, о. **) Engel's Geschichte des K. Ungern und seiner Nebenländer III., 147 und 154. し вича”; а нијесмо знали, да је Раић Бранковићев језик понравие по својој граматици! Тек 1783-ће године први је Доситеј Обрадовић казао, да треба писати Српским језиком као што народ говори, и сам је почео, колико је знао, тако писапти. За њим су пошли млоги учени Србљи, и за ово 35 година написали различне (тобоже Српске) књиге; али (за превелико чудо!) до данас још немамо ни једне књиге да је управо написана по Српској граматици, као што народ говори! Ни једном списатељу није пало на ум, да барем за себе постави каквагођ правила у језику, и њи да се држи, него је писао сваки по својој вољи (како му се кад навр пера десило), тако, као да наш језик (осим свију језика на овом свијету) никакви правила нема! Ово је од учени Србаља први опазио Г. архимандрит Кенгелац, као шпО каже у предговору својега јестествословија: ,, Вси народи, и сами язычницы книги своя по грамматійскимѣ правиламѣ списаша, у насѣ по правиламъ бабы Смиляны пишутся.” Истину овије ријечи Г. Кенгелца посвједочиће све Српске досадашње књиге. Два су велика узрока овој несрећи нашега језика, и овоме (прије нечувеном на овом свијету) покору нашему: прво, што су наши списатељи све самоуци у Српском језику: зашто ми немамо још ни Буквара Српскога, а камо ли што више. Ако се наш списатељ родно у вароши, он већ није ни чуо правога и чистога Српског језика; ако ли се родио у селу, он је у ђепињству дошао у варош, и онђе за 10 — 15 година учећи науке на туђим језицима, мора заборавиши и мислити Српски (зашто сви народи не почињу с једне стране мислити о стварма; и отуд је постала она разлика између језика, шпо се зове својство језика). Кад који тако прође кроз све школе, онда постане Српски списатељ (који оће); Ђекоји узму Славенску граматику Г. Мразовића, те је прочитају: да по њој Српски пишу; а ђекоји не траже ни ње, него одма по Њемачкој и по Латинској граматици почну Српски писати, и не сумљајући да они могу не знати свога језика. Но ово је барем несрећа, на коју се туже и остали Славенски народи (сви, осим Руса), који на свом језику немају школа ни наука: али је друго само наше, и са свим ново на овоме свијету, т. ј. што ми имамо два језика, па оћемо и трећи да начинимо. Понајвише наши књижевника и веће господе Српске по Мацарској кажу, да је Славенски језик (што имамо данас на њему библију и остале црквене књиге) прави Српски језик, а овај, што њим говори народ (и они), да је само свињарски и говедарски језик, и да је покварен од првога. А како треба данас писати за Србље, ни они сви нијесу сложни, него су се подијелили на двије стране: једни кажу да треба писати управо Славенски, а народни језик оставити са свим, као покварен, свињарски и говедарски језик (ово барем није тако зашто је било људи, који су по Талијанској и по осталој Европи прије неколике стотине година овако мислили и говорили о Талијанскоме, Француском, Шпањолском, Англијском и о Њемачком језику, према. Латинскога); а други (којије највише има) кажу, да не треба управо ни Сла-. венски ни Српски, него да народни језик треба поправљати, и писати мјешовито између обадва језика, да се приближава к Славенскоме и да се гради књижевни језик, да се Славенски језик опет поврати у народ и НОБО, |