Тко ме види, тко л' не види;
Тко ме зовне, тко л' не зовне;
Дарујте ме, браћо моја!
Дарујте ме ручицама
За очију вида свога,
За ручице ране своје,
Зарад среће и напретка,
Зарад Бога јединога,
И рад часа умрлога!
Видите л' ме, браћо моја!
Видите л' ме очицама?
Чујете л' ме ушицама?
Оиеш що од једне сљенице.
О ришћани, мила браћо!
И ришћанке, миле мајке!
Подарујте, обрадутје,
Порад Бога јединога,
И рад' часа умрлога,
И тако вам Господ дао
И велика слава Божја,
И велико крсно име,
Так овако не гледали,
Слепа чеда не имали,
У роду га не гледали,
Ни овако оправљали
У незнану туђу земљу,
К'о је мене моја мајка
Од својега од срдашца
На далеко оправила
У незнану туђу земљу,
А за туђим очицама,
Тешке путе да путујем,
Тешке броде да бродујем.
Ја се бијем и пребијам
Од дрвета до дрвета,
Од немила до недрага,
Од камена до камена,
Кано вода о брегове;
Туђу мајку мајком зовем,
Туђег оца оцем зовем,
Туђег брата брацом зовем,
Туђу секу секом зовем.
Одбери се која, мајко,
Која мајко, који отац,
Одбери се, који братац,
Који братац, која секо,
Од народа ришћанскога,
Од сабора Божијега. 76) —
Не пролаз ме, мајко слатка!
Не пролаз ме, отац драги!
Не пролаз те мене слепу,
Мене слепу и невољну!
Слатки брато! слатка секо!
Видите ли мене слепу,
Мене слепу и невољну,
И у калу и у прау?
76) т. ј. Одбери се и удијели ми (?).
Не пролаз те мене слепу, Мене слепу и невољну, Већ удели, па намени, Своје мртве све спомени, Своје мртве родитеље, Који су вас породили, Преко крила положили, И на ноге подигнули. Пружи, брато, десном руком, Пред убавом својом душом, Један новчић мали дарак, А велика задужбина, Рајска врата отворена, Души место уваћено На престолу Христовоме Гдино стоје добра дела И христјанске задужбине, Што за Бога уделите И за душу намените. Анђел пише, Господ гледи У анђелска десна крила. Видиш ли мё, брато слатки! Мене слепу и невољну? Ја сам жељна бела света, И по свету погледати, Народа се нагледати, Јарка сунка и месеца; Што је вама бео данак, То је мени тавна ноћца, Као сужну у тавници; Сужан ће се опростити,
Из тавнице изодити,
Ја слепоће ни до века,
Ни до часа умрлога.
Спомени се, отац, мајко,
Спомени се, братац, секо!
Не пролаз те мене слепу,
Мене слепу и невољну,
Не пронос'те мога дарка,
Већ удели па намени;
Греота је мене проћи,
Мене слепу и невољну.
Кад ко шшо удијели.
Фала брате ришћанине!
Господ ми те даривао
И велика слава Божја!
Господ ми вам здравље дао
И све ваше задужбине,
Гдино стоје добра дела
И ришћанске поделице,
Које сте ми поделили
И на Бога наменили!
Здрављица се наносили!
Од малена до велика,
Од младости до старости;
Младости се наладово!
Десница вам цвећем цвала,
А душица рај допала, 77)
77) Мјесто допала једни кажу достала.
И у рају почивала
И код Бога пребивала,
Рајске славе уживала
Та у царству небескоме
А до суда Божијега!
Диеш шо, мало друкчије.
Фала ми ти, десна руко!
Десница ти цветком цвала,
Јарким сунцем обасјала,
А душица рај достала
(И очина и мајчина,
Свију ваши родитеља,
Који су вас породили,
Преко крила положили,
За споменак оставили),
Божје лице целивала,
Славе рајске уживала
И у рају пребивала!
Олеш що, мало друкчије.
Фала брато, фала роде!
Фала роде племенити,
Племенити и честити!
Честит био, куд одио!
Сретан био, гдигод био,
И на путу и на дому,
И у гори и у води!
|