Киша паде, медна роса у пољу, Забрину се млада мома у двору: „Покиснуће моје драго у пољу; „На њему је морменевиш долама, „Под доламом од кадифе ђечерма, „Под ђечермом од ерица кошуља; „У њедрима златан сахат с базима; „Под њиме је добар коњиц нејахан." Ал' говори б'јела вила из горе: „Муч”, не бој се, млада мома у двору! Распела сам свилен чадор у пољу, „Под чадором твоје драго заспало; „Покрило се од самура ћурдијом, „А "А по глави са злаћаном марамом.
Преља на вилину бунару. Свилу прело злато материно, Свилу прело, 'бришим препредало; Кад је злату жеђца додијала, Баци прељу под зелену јелу, A вретено у зелену траву, Па отиде, да водице пије; Ал повика њешто из бунара: Не пиј, злато, одовуд водице; „Овд’ је вила чедо окупала,
„Да је мушко, не бих ни жалио,
„Већ је женско, не било јој живо!"
Сунце и мјесец просс дјевојку
(из горњега приморја).
Паде магла по Бојани,
Ситна роса по ливади,
Нитко росу проћ не може,
Него једна боса Маре;
Ни она је проћ не може,
Нога јој се попљужнула,
Прстен јој је оскочио,
Маре Марка потворила:
„Ти ми, Марко, прстен нађе."
Марко јој се кунијаше:
„Нијесам ти прстен наша.
„Но сам синоћ с војске доша',
„Пуштах хрте и огаре,
„Пуштах хрте низ ливаде,
„А огаре уз дубраве,
„До Дунава доходише,
„На Дунав се надзираху,
„Ал’су у град девет братах, 93)
„Деветина сестру мају,
Но их сестру сунце проси,
„Ни један је брат не даје,
33) Као да се овдје Дунав мисли да је град. Крањци,
„Најмлађи је брат даваше,
„Она браћа говораху:
„„А не, брате, један брате!
„„Јер је сунце огњевито,
Сестру ће ни изгорети.
C друге стране мјесец проси,
„Ни један је брат не даје,
„Најсредњи је брат даваше,
„Сва га браћа послушаше;
„Јер се месец промјењује,
„Она има својте доста:
„Све звијезде за јетрве,
„Преходницу другарицу,
„А даницу заовицу."
Женидба сјајнога мјесеца.
Фалила се звијезда даница:
„Оженићу сјајнога мјесеца,
„Испросићу муњу од облака,
„Окумићу Бога јединога,
"Дјеверићу и Петра и Павла,
„Старог свата светога Јована,
„Војеводу светога Николу,
„Кочијаша светога Илију."
Што се фали звијезда даница,
Што се фали, то јој и Бог дао:
Оженила сјајнога мјесеца,
Окумила Бога јединога,
Одјевери и Петра, и Павла,
Старог свата светога Јована,
Војеводу светога Николу,
Кочијаша светога Илију.
Стаде муња даре дијелити:
Даде Богу небесне висине,
Светом Петру Петровске врућине,
А Јовану леда и снијега,
А Николи на води слободу,
А Илији муње и стријеле.
Оиеш женидба мјесечева.
Радује се звијезда даница,
Жени брата сјајнога мјесеца,
Испросила муњу од облака;
Она купи кићене сватове:
Кума куми Бога јединога,
А прикумка светога Јована,
Старог свата светога Николу,
А дјевера апостола Петра,
Права свата светог Пантелију,
Јенђибулу Огњену Марију,
Кочијаша светога Илију.
Кад их стала даривати даром,
Куму даје небеске висине,
А прикумку те зимне цичине,
Старом свату воде и бродове,
А дјеверу те љетне врућине,
Правом свату три сјајне свијеће,
Јенђибули онај огањ живи,
Кочијашу стр'јеле и громове.
Сунчева сестра и паша ширанин (из Црне горе).
Извирала студена водица,
На водицу сребрна столица,
На столицу лијепа ђевојка,
Жуте су јој ноге до кољенах,
А злаћене руке до раменах,
Коса јој је кита ибришима.
Оно чудо по свијету пође,
И то зачу паша тиранине,
Па оправи своје двије слуге:
„Ајте, слуге, до воде студене,
„Да видите лијепу ђевојку;
„Ако буде, како љуђи кажу,
„Узећу је за вјерену љубу.”
Ондолен се подигоше слуге,
Кад дођоше до воде студене,
Ал истина, како љуђи кажу,
Па хојдоше, те паши казаше.
Силне свате паша окупио,
Он окупи сватах шес стотинах,
Те отоле хојдош за ђевојку.
Кад их виђе лијепа ђевојка,
Јесте млада ријеч говорила:
Фала Богу, чуда великога!
„Да ли је се паша помамио?
|