Ал' говори лепота девојка:
„Не љути се, мој мили девере!
„Ја ћу теби бољу киту дати;
„Бољу киту, моју другарицу."
Кад облаче дјевојку.
Сретно ти било руо венчано!
Сретно ти било и дуговечно!
Отвор’те се врата на вајату,
Да видимо лепоту девојку:
Јели лепша прошена девојка,
Него лепи ђувегија Ранко.
Кад хоће да изведу дјевојку.
Наша се неве удава,
Цвијеће сели предава:
„Гоји ми, селе, цвијеће,
Гоји га, селе, до трећи дан;
„Кад буде, селе, трећи дан,
„Тргај ми, селе, цвијеће,
„Па ми га кити у ките;
„Немој га слати горама,
Ни ми га шаљи водама;
„Него га паши стр'јелама,
Па ми га пошљи странама.’
Оиеш шада.
Изведи, брате, сестру на углед.
Извео би је, ал' ми је жао. —
Жао, не жао, извести ћеш је,
Извести ћеш је, и нама дати,
И нама дати, и наша бити.
Кад браш изведе дјевојку.
Мили Боже, чуда големога! Где брат сестру деверу предаје: „Аманет ти, девере, сестра моја!"
Кад изведу дјевојку.
Мучи не плачи, душо девојко,
Твоја ће мајка већма плакати,
Већма плакати, тебе жалити,
Кад твоје друге на воду пођу,
А лепе Руже на води нема,
Ни лепе Руже, ни воде ладне.
Другарице Дјевојци, кад је праше.
О ти Маре, вјерни друже, вјерна ти бјеше!
За мало нам вјерна бјеше, па се одврже.
Ну д' погледај, млада Маре, около себе,
Диван ти се сабор бере около тебе:
Једна кита рода твога, друга од дома,
Драго ти је срцу твоме, кад ти погледаш!
Кад дјевојци у очи вјенчања боје нокше у амаму.
(из Босне - Србаља Турскога закона).
Нашој Мејри къну поставише
И на ноге и на б'јеле руке,
Поставише, да је не оставе.
Наша Мејро, јел' ти жао мајке?
Није мени моје мајке жао,
У мог драгог бољу мајку кажу. —
Наша Мејро, јел' ти жао баба?
Није мени мога баба жао,
У мог драгог бољег баба кажу.
Наша Мејро, јел' ти жао брата?
Није мени мога брата жао,
У мог драгог бољег брата кажу.
Наша Мејро, јел' ти жао сеје?
Није мени моје сеје жао,
У мог драгог бољу сеју кажу
Кад иду на вјенчање. 13)
(Бачванска).
Паун шета, војно ле! на венчање,
А за њиме, војно ле! пауница;
Осврће се, војно ле! млад пауне,
Млад пауне, војно ле! лепи Ранко,
Иде л' за њим, војно ле! пауница,
Пауница, војно ле! лепа Ружа.
Олеш кад иду на вјенчање.
Паун шета, војно ле! на венчање,
С собом води, војно ле! пауницу,
Пауницу, војно ле! за ручицу.
Око скриње невјесшине.
(из Конавља. Играјући пјевају два дјевера и два свата).
Ми играмо и пјевамо
Око скриње невјестине;
Неве зове рабра свога,
Да јој скрињу сребром поспе.
13) У Сријему, у Бачкој, у Банату и у Славонији дјевојка се вјенчава код свога рода; а у Србији и по свима осталијем крајевима народа нашега код младожењине куће.
Ми играмо и пјевамо
Око скриње невјестине;
Неве зове баба свога,
Да јој скрињу сребром поспе.
Ми играмо и пјевамо
Око скриње невјестине;
Неве зове мајку своју,
Да јој скрињу сребром поспе.
Ми играмо и пјевамо
Око скриње невјестине;
Неве зове браћу своју,
Да јој скрињу сребром поспу.
Ми играмо и пјевамо
Око скриње невјестине;
Неве зове сестре своје,
Да јој скрињу сребром поспу.
Ми играмо и пјевамо
Око скриње невјестине;
Неве зове дунда свога,
Да јој скрињу сребром поспе.
Ми играмо и пјевамо
Око скриње невјестине;
Неве зове тетке своје,
Да јој скрињу сребром поспу.
|