На пенџеру на дебелом латку;
За главом јој два румена ђула,
Обадва јој на ђерђеф падоше;
К њој долази најмлађа снашица,
Ал' бесједи Мерима дјевојка:
„Богом теби, мила снао моја!
„Два ми ђула на ђерђеф падоше,
,Бог би дао, да би добро било!
„Врло мири цв’јеће каранфиље,
„А још већма замириса коса
Чини ми се мог милог Омера." Ал говори мила снаа њена: „Да Бога ти, мила заовице ! „Зар ти не знаш за Омера твога? Омер ти се другом оженио,
„Баш Фатимом лијепом дјевојком ;
„Саде Омер за те и не знаде,
„Већ он љуби Атлагића злато."
Ражљути се Мерима дјевојка,
Од љутине сва је пребл'једила,
Од жестине мало потавнила,
А од туге веће изумрла;
Везућ преби иглу од биљура,
И замрси шест пасама злата,
Па облачи на ноге пашмаге,
Она оће авлији на врата;
Ал' јој снаа мила говорила:
„Не љути се, мила заовице!
„Омер ти се јесте оженио,
„Ал' је јадан ноћас издануо
„Од жалости за тобом дјевојком;
„Сада мртва Омера ти носе, „Та носе га млади носиоци, „Носиоци момци нежењени, „Пратиоци дјеве неудате."
Бризну плакат Мерима дјевојка,
Па излази пред бијеле дворе,
Ал Омера на носила носе.
Она брати младе носиоце,
Носиоце момке нежењене:
„Богом браћо, млади носиоци!
„Спустите га на земљицу чарну,
„Да га јадна ја мртва целивам,
„Кад га нисам живога љубила!”
То су они за Бога примили,
Мртво тјело на земљу спустише,
Три је јада над њим изјадила,
Жива никла, а мртва одникла.
Док Омеру раку ископаше,
Дотле сандук Мерими стесаше,
У једну и раку саранише,
Кроз сандуке руке саставише,
И у руке зелене јабуке.
Мало вријеме за тим постајало,
Из Омера зелен бор никао,
Из Мериме зелена борика;
Борика се око бора вила,
Кано свила око ките смиља;
Чемерика око обадвога.
Жеља и по смрши
(T *)
Разбоље се Мејра
На ненину крилу,
У ненину двору;
Питала је мајка:
Што је теби, Мејро?”
„Не питај ме, нено!
„Умријети хоћу,
„Пребољети не ћу;
„Кад ја умрем, нено,
Зови мени, нено,
„Моје другарице:
„На поклон им, нено,
„Сви ашици моји,
„Мртва не дам, нено,
„Љепотице Муја.
Зови мени, нено.
„Хоџе и аџије,
"Умиј мене, нено,
„Булсијом водицом,
"А утри ме, нено,
„Руменом ружицом;
Не копај ме, нено,
"Гдје се меит копа,
„Већ ме копај, нено,
108) Осим осталога, што је назначено у Рјечнику, у при
„Гдјено Мујо спава:
„Кад се Мујо буди,
„Нека Мејру љуби."
Дјевојке припијевају момцима.
(Сарајевска).
Разбоље се Јово једини у мајке,
Питала га мајка: „Што је теби, Јово?
„Не питај ме, мајко, хоћу умријети;
„Укопај ме, мајко, код Марина стана,
„Код Марина стана, гдјено Мара спава:
„Кад се Мара буди, нека мене љуби."
Момци арипијевају дјевојкама.
(Сарајевска.)
Да ли ми је, јадо! једна литра злата,
Да позлатим, јадо! Богданова No) врата,
морју (около Спљета) стан значи кућу или оно мјесто, гдје ко живи или стоји, стане или се стани (bie Bohnung). Ово стан значи и у оној пословици: „ Бе му је бан, ту и стан" (т. ј. нема своје куће, него служи другога, на гдје му је господар, ондје му је и кућа). Од овога је и станак (као умалително), које се и у Србији говори готово у овоме истоме значењу, н. п. нема ту њему више станка.
109) Или како буде име ономе, који има дјевојку; а који су Турског закона, они пјевају имена Турска (и оцу и дјевојци).
И калдрму, јадо! куд му Ружа шеће,
Куд му Ружа шеће, и плећима креће;
Да не каља, јадо! кајсарли папуча,
Да не праши, јадо! тура од шалвара,
Да не труни, јадо! злато од кавада,
Да не мете, јадо! бурунџук-кошуље,
Да не шчепа, јадо! дибе и кадиве.
Зафали се, јадо! Едем момче младо
У кавани, јадо! међу јаранима :
„Купио сам, јадо! једну литру злата,
„Да позлатим, јадо! Омаријна врата,
„И калдрму, јадо! куд Абиба шеће,
„Да не каља, јадо! чохали папуча,
„Да не труни, јадо! злато од кавада,
„Да не мете, јадо! бурунџук-кошуље
„Да не шчепа, јадо! дибе и кадиве."
Жеља дјевојчина.
Да сам јадна студена водица,
Ја би знала, гди би извирала,
Извирала б драгу под пенџером,
Гди се драги свлачи и облачи;
Не бил ме се драги напојио,
Не би ли ме на срцу носно.
|