Олеш жеља дјевојчина. Тужна јадна, да сам вода ладна! Ја би знала, гди би извирала : Украј Саве, украј воде ладне, Куд пролазе житарице лађе; Да ја видим моје мило драго, Цвати ли му ружа на корману, Вене ли му каранфил у руци, Што сам тужна у суботу брала, У недељу моме драгу дала.
Додијало се сједећи на прозору (од Дубровника).
Већ се мене додијало
Све сједећи на прозору,
Гледајући сиње море,
Сиње море, равно поље,
Једри ли ми драго моје,
Вије ли му бандијера,
Удара ли тамбурица,
Поје ли ми уз тамбуру.
Драга брашими јавор. Ој јаворе, мој рођени брате! Пуштај гране до зелене траве, Да се пењем теби у врхове,
Да ја гледам низ море галије ;
Сједи л моје драго на галији,
Вије л' му се јаглук на рамену,
Којино сам три године везла,
Увезла сам три дуката злата,
И четири свиле ђувезлије.
Дјевојка је тихо говорила:
„Дај ми, Боже, дизију дуката,
„Да ја купим иглу од биљура,
„Да сашијем јорган од бехара,
„Да покријем Мујагу бећара ;
„Да ја видим, како бећар спава:
„Бећар спава, очију не склапа.
Лепа Пава у ковиљу спава,
Њој се Раде кроз ковиље краде: „Лепа Паво, оћеш поћи за ме?" — „Лепи Раде, шта ћеш дати за ме?"„Лепа Паво, даћу благо за те.” „Лепи Раде, не ће браћа блага."„Лепа Паво, даћу чоу за те.” „Лепи Раде, не ће браћа чое. „Лепа Паво, даћу коња за те.”
Лепи Раде, не ће браћа коња.
"Лепа Паво, даћу себе за те." -
Лепи Раде, даће мене за те.,,-
Расшанак и клеш ва.
Два се драга у селу гледала,
Зумбул момче, Каранфил девојче;
Гледали се, ал' се не састали:
У најбоље доба од године по)
Зумбул момче оде на крајину,
А девојче остаде код мајке.
Глас допаде драгој са крајине:
Богме ти се оженио драги.
„Нек се жени, желила га мајка!
„Њега мајка, а он девојака!"
Клешва на Драгога и његове родитеље.
Драг' се драгој на водици фали:
„Драга моја! мене жени мајка." —
„Нек те жени, жељела те мајка!
„Тебе мајка, а ти дјевојака!" -
„Драга моја! ја се шалим с тобом." -
Шалио се, ил' се не шалио,
Не би мио, као што си био.
„Сад су мени двоји, троји јади:
„Једни јади, жени ми се драги ;
по) т. ј. у јесен, кад се највише жени и удаје.
„Други јади, мојом другарицом; „Трећи јади, што таји од мене: „Да ме хоће у сватове звати, „Ја бих пошла и дар понијела: , Свекру баби од свиле кошуљу, Свиле му се кости од болести! „Што ме не шће за сина узети; „А свекрви чембер и округу, Око ње се земља окружила!
Што ме не шће за сина узети."
Жао за срамо шу
(од Дубровника).
Двоје ми се драго миловало:
Јово момче и Мара дјевојка.
Колико се много миловали,
На једној се води умивали,
О један се јаглук отирали.
То душмани гледат не могоше,
Учинише, те их омразише:
За годину не састадоше се,
А за другу не насмијаше се,
А треће се они састадоше,
Мара Јова водом пољевала,
Јово Мари тихо одговара:
„Душо Маро, несуђење моје!
„Моје срце већ не хаје за те,
„Моје очи не гледају на те,
„Моја уста већ не љубе тебе;
Мене бабо другу испросио,
„И љепша је и боља од тебе,
„Још дјевојка ситну књигу знаде." Али Мара одговара Јову:
А ти Јово, несуђење моје!
„Моје срце већ не хаје за те,
„Моје очи не гледају на те,
„Моја уста не љубе такога;
„Мене бабо за бољега дао,
„Баш у Млетке за Бојова сина;
"Ако ли ми томе не вјерујеш,
„Сутра ће ми дјеверови доћи,
„А прексутра остали сватови,
"У твом двору конак учинити,
„Уз пенџере барјак прислонити,
„Ти ћеш њима коње провађати,
„А ја ћу ти млада говорити:
„Хорјатине и хорјатски сине!
„Тако ли се коњи провађају
И господа свати дочекују!",
Сви дилбери, мог дилбера нема;
Да ли ми је чути, јал видјети,
Ил болује, или ашикује!
Волим чути и да ми болује,
Негда с другом драгом ашикује;
|