Подигни се, млад војвода, бријеме ти је, Па сакупи све сватове, у закон ти је; Сусрела те добра срећа и господин Бог! Ко ти шћео наудити, не дао му Бог!
Кад већ хоће да пођу.
Млад младожења, ружо румена!
Предадосмо ти струк рузмарина;
Ако увене струк рузмарина,
Твоја срамота, наша греота;
Често заливај струк рузмарина,
Да не увене струк рузмарина.
Кад већ полазе свашови.
Одби се грана од јергована,
И лепа Смиља од своје мајке,
Од своје мајке, и од свег рода.
Врати се, Смиљо, мајка те зове,
Мајка те зове, кошуљу даје
Била ме, мајко, од пређе звати,
Од пређе звати, кошуљу дават’,
Док нисам стала уз милог кума,
Уз милог кума, и уз девера;
Док није био прстен на руци,
Прстен на руци, венац на глави
Обрни се млада Маре, мајка те зове. Нека зове и призивље, сад немам коље, Однесе ме Бог и срећа Јову на дворе.
Обрни се, млада Маре, отац те зове. Нека зове и призивље сад немам коље, Однесе ме Бог и срећа Јову на дворе.
Обрни се, млада Маре, браћа те зову. Нека зову и призивљу, сад немам коље, Однесе ме Бог и срећа Јову на дворе.
Обрни се, млада Маре, сестре те зову. Нека зову и призивљу, сад немам коље, Однесе ме Бог и срећа Јову на дворе.
Сунце нам је на заходу, брзо ће нам заћ',
А невјеста на отходу, брзо ће нам поћ’.
Жали неву стара мајка, откле има поћ';
За то неве и не хаје, што је мајци жо;
„Идем, мајко, добро моје, бријеме је поћ”.”
Сунце нам је на заходу, брзо ће нам заћ',
А невјеста на отходу, брзо ће нам поћ”.
Жали неву старац бабо, откле има поћ';
За то неве и не хаје, што је бабу жо:
„Идем, бабо, добро моје, бријеме је поћ”.”
Сунце нам је на заходу, брзо ће нам заћ,
А невјеста на отходу, брзо ће нам поћ.
Жале неву браћа своја, откле има поћ.
За то неве и не хаје, што је браћи ж’о:
„Идем, браћо, добро моје, бријеме је поћ."
Сунце нам је на заходу, брзо ће нам заћ,
А невјеста на отходу, брзо ће нам поћ.
Жале неву сестре своје, откле има поћ';
За то неве и не хаје, што је сестрам' ж’о:
„Идем, сестре, добро моје, бријеме је поћ","
Сунце нам је на заходу, брзо ће нам заћ',
А невјеста на отходу, брзо ће нам поћ’.
Жале неву друге своје, откле има поћ';
За то неве и не хаје, што је другам ж’о:
„Идем, друге, добро моје, бријеме је поћ."
Оиеш шада, дјевојци.
(из Конавља).
Пођи с Богом, наша неве, не обзири се
На бабове б'јеле дворе,
И твој рабро баба има,
Дворе му је саградио
Боље нег' у баба твога.
Пођи с Богом, неве наша, не обзири се
На мајчино свјетовање,
И твој рабро мајку има,
Она ће те свјетовати
Боље него мајка твоја.
Пођи с Богом, неве наша, не обзири се
На братине вране коње,
И твој рабро браћу има,
Коње су му угојили
Боље нег' у браће твоје.
Пођи с Богом, неве наша, не обзири се
На селино миловање,
И твој рабро селу има,
Она ће те миловати
Боље него селе твоја.
Бијела свила по мору плила.
Бијела свило, не покваси се!
Лијепа Маре, не омрази се!
Као куде младожењу, а хвале дјевојку.
Мили Боже, чуда големога!
Где дадосмо сребро за олово!
Сребро сјајно, а олово тавно.
Кад одмакну свашови с дјевојком.
Што се оно у планини сјаше?
Јели свила међу свиларима?
Али злато међу златарима ?
Али свита међу терзијама ?
Али Маре међу ђеверима ?
Није свила међу свиларима,
Нит' је злато међу златарима,
Нит' је свита међу терзијама,
Него Маре међу ђеверима.
|