(из Конавља).
О зелена зеленико!
Рано ти си процавћела! -
Н'јесам рано, бријеме је,
Сватови ме мимођоше,
И невјесту проведоше,
Ни малахна, ни велика;
Првијенцу до појаза,
Старом свату до стрмена,
Беверима до рамена,
С својим рабром једнолика.
Кад дјевојка улази у кућу.
Наша снашице,
Добродошлице!
Мирно дошла,
Мирно нашла,
Мирна у Бога!
Кад дођу сватови с дјевојком. (из горњега приморја).
Л'јепо ти је низ поље гледати
Жуту дуњу међу листовима,
Кано Мару међу ђеверима;
Мари ђевер ријеч говораше:
„О снашице, питома ружице!
„Ал си расла на бор гледајући,
„Ал' мојега брата чекајући ?”
Маре њему ријеч говораше:
„О ђевере, злаћени прстене!
„Нјесам расла бора гледајући,
„Ни твојега брата чекајући,
„Но сам ћерца једина у мајке,
„Пак ме мајка л'јепо његовала,
„Шећер јела, шербет воду пила,
,Шећерли се водом умивала,
Твоме брату угојила лице."
Текла вода, војно ле! текелија.
Кад је текла, војно ле! куд се дела?
Попили је, војно ле! трудни коњи,
Трудни коњи, војно ле! и уморни.
Што су трудни, војно ле! и уморни
Јездили су, војно ле! по девојку.
Јел' колика, војно ле! та девојка?
Милом куму, војно ле! до рамена,
Старом свату, војно ле! до појаса,
A Деверу, војно ле! до колена,
С младожењом, војно ле! равно расла.
шада.
(из горњега приморја).
А што су ти, стари свате,
Потни коњи, а трудни јунаци?
Камење смо разбијали
Златни топи у град ударише,
Лепу Мару у двор уведоше.
Лепа Маро, јел' ти жао мајке?
Зашто би ми било жао мајке,
У мог драга бољу мајку кажу.
Лепа Маро, јел' ти жао бабе?
Зашто би ми било жао бабе,
У мог драга бољег бабу кажу.
Лепа Маро, јелʼ ти жао браће?
Зашто би ми било жао браће,
У мог драга бољу браћу кажу.
Лепа Маро, јел' ти жао сеје?
Зашто би ми било жао сеје,
У мог драга бољу сеју кажу.
27) Или од куда буде дјевојка.
(из горњега приморја).
Подигни се, млади младожења,
Па изиђи пред кулу бијелу,
Те погледај низ то поље равно,
Иду ли ти на силу сватови,
Воде ли ти на силу ђевојку.
Ако би ти Бог и срећа дала,
Да ти воде на силу ђевојку
Ти ушетај у кулу бијелу,
Па простири свиле и кадифе
И постављај злаћене столове:
По свили ће ђевојка уљести,
На столове сватови сиђети.
Послуша је млади младожења,
Он ишета пред кулу бијелу,
И погледа низ то поље равно,
Алʼ му иду на силу сватови,
И воде му на силу ђевојку;
Пак ушета у кулу бијелу,
Па простире свиле и кадифе,
А поставља злаћене столове,
По свили је уљегла ђевојка,
На столове сјеђели сватови.
Посади се, домаћине, нека ти је част,
Међу браћом и дружином вазда поштен глас!
Посади се, првијенче, нека ти је част,
Међу браћом и дружином вазда поштен глас!
Посади се стари свате, нека ти је част,
Међу браћом и дружином вазда поштен глас!
Посади се, кумʼ вјенчани, нека ти је част,
Међу браћом и дружином вазда поштен глас!
Посад’те се, два ђевера, нека вам је част,
Међу браћом и дружином вазда поштен глас!
Посад’те се, сви сватови, нека вам је част,
Међу браћом и дружином вазда поштен глас!
Кад свашови сједу за шриезу.
(из горњега приморја).
Лепо ли је погледати
Уз високо ведро небо,
Ђе се муња громом 28)
А јаворе јабучицом,
23) Громом мјесто С громом и т. д. Тако се по онијем крајевима и у говору С изоставља у овакијем догађајима; а у другијем опет догађајима може се чути, гдје по својству језика не би требало, н. п. погледа га с оком; с вама се диче и т. д.
|