Баш ђевојку прелијепу Ану; 4)
Петро проси,
Ана се поноси,
Е је Петра влахиња ) родила.
Мали Петро поручује Ани:
О тако ти, лијепа ђевојко!
„Немој ми се поносити млада!
И ако ме родила влахиња,
„Потпуно је родила јунака;
„Ти ме узми, не ћеш се кајати."
И тако се смиловала Ана,
И она је поручила Петру:
„Купи свате, ајде по ђевојку.”
Кад је Петра књига допанула,
4) Или како буде име дјевојци.
5) Осим онога, што се по сјевероисточнијем крајевима народа нашега овом ријечи влах зову и прави Власи, који се по осталијем крајевима највише зову Каравласи, Срби закона Турскога у Босни и у Ерцеговини, тако и они закона Римскога, како у Босни и у Ерцеговини, тако и у царству Австријскоме изван Далмације, зову власима браћу своју закона Грчкога; у Далмацији пак грађани и варошани зову влахом свакога сељака са сухе земље (који не живи на острвима), а што се нашијем језиком онамо зове влах, оно се Талијанскијем и по овоме Њемачкијем зове морлак (morlacco). - Јамачно ова пјесма није спјевана за просидбу, него се на њој само за то пјева, што је о прошењу дјевојке; таковијех пјесама има и више ; које нијесу спјеване за оне догађаје, на којима се највише пјевају, него су само за то узете, што се чи ни, да приликују за оне догађаје (као, н. п. апостоли и јеванђелија за празнике).
Купи свате челебија Петро,
Скупи свате, оде по ђевојку.
Кад се исироси дјевојка. (Рисанска).
Фалила се прелијепа Ана:
Нема двора, што баба мојега;
„Ја сам чула, кажевали су ми,
„Пољепши су мога Петра двора:
„Двори су му жиком пожикани,
у двору столи поређани,
И на столу свилени сагови,
На њим сједе господа свекрови,
„И банице госпође свекрве,
„И ђевери поморски трговци."
Кад ли Ана сретно дому дође,
Ал’истина, што су говорили:
Двори су му жиком пожикани,
А у двору столи поређани,
На столима свилени сагови,
У њим сједе господа свекрови,
И госпође банице свекрве,
И ђевери поморски трговци.
Кад се испроси дјевојка. (из Србије).
За ран, Павле, за ран', мили брале! За рана ми снау прстенујте.
Када будеш у таштине дворе,
Кад изведу лепоту девојку,
Не гледај јој венце ни обоце,
Не гледај јој шарене зубуне,
Нит' јој гледај везене рукаве ;
Зубуне су терзије шарале,
Рукаве су везиље навезле,
А венце су кујунџије виле;
Већ јој гледај стаса и образа,
С ким ћеш, брале, века вековати.
Дјевојци и момку на прстену.
Погледај, војно, погледај,
Јели ти слика прилика;
Ако ти није прилика,
Уседни коња, па бежи,
Да ми не речеш до после:
Превара што ме превари
Јоште у двору таштином.
Погледај, мори девојко!
Јели ти слика прилика;
Ако ти није прилика,
Узметни венце, па бежи,
До после да не говориш:
Превара што ме превари
Јоште у двору мајчином.
Кад већ ирсшенују дјевојку.
Ао коно, наша другарице!
Другарице, наша невернице!
Не л' се синоћ нама заклињаше,
Да не станеш код туђина, коно,
Да не љубиш туђу руку, коно,
Да не мећеш туђ прстен на руку
А ти сада стојиш код туђина,
И ти љубиш туђу руку, коно,
И ти мећеш туђ прстен на руку.
Кад се сије брашно за хљеб ради свадбе
(из горњега приморја - од Котора к југу између мора и
Сви рецимо: у име Бога!
Да ово буде у час добар!
Тајко и мајка сина және ;
Од рода је од велика,
Кољена је господскога,
Никоме се и не јавља,
Но се роду лицем клања,
Род ми њојзи одговара:
„Не клањај се, селе, роду,
„Но зафали вишњем Богу,
„Који ти је удјелио
„Млада рабра господара.
„Млоге су га моме брале,
Ма га нјесу одабрале;
„Тебе га је срећа дала,
„Да 6' сте дуго поживјели!
„И поштени род родили!
„И с родом се подичили,
„Као паун златним пером,
А шеница равним пољем,
„И лозица бибер-грожђем,
„И
пучина сланим морем;
„Тако с вама мила мајка!"
У очи свадбе.
(из горњега приморја).
Босиоче, босиоче, у ширину расти;
Јер ће доћи, босиоче, старог свата власти,
Па ће ми те, босиоче, млада потргати
Оштром ђордом, босиоче, по б’јелу кор’јену.
Олеш у очи свадбе.
(Рисанска).
Моји рани виногради
Ни рађени, ни грађени,
Босиоком посађени,
A ружицом заграђени,
Отуд иде млади Петро,
Нема куда коња провест',
Проведе га из далека,
Из далека, преко моста,
Преко моста сребрнога;
|