39

„Јел' ти какво добро у род било,
„Те си тако одвише лијепа?
„Су чим ли си лице умивала?
„Су што ли си млада отирала?”
Тихо снаха ђеверу вељаше:
„Мој ђевере, од злата прстене!
„Кад сам млада у мом роду расла,
Свако ми је у род добро било,
„У вечер сам рано лијегала,
„А у јутру доцкан устајала;
„Ја сам лице ђулсом умивала,
„Отирала лијером цвијећем."
Још се ђевер с' снахом разговара:
, Снахо моја, од злата јабуко!
„Кад ти тако у род добро бјеше,
„Чему си се удавала млада?"
„Мој ђевере, злаћени прстене!
„Ја се млада бољем добру надам:
„Од свекрова мудрој заповједи,
„Од свекрва мудру сјетовању,
„Од ђевера 'далеку шетању,
„Од заова драгу миловању,
„Од јетрва на рукама сину.

99

113.

31)

97

Кад изиђу на гумно да играју.

(из Конавља);

Кад сам била с мајком мојом,

Мени Фале ове дворе,

31) По онијем су крајевима куће готово све тако по стрме

Да су двори самотвори,

И

Ꭹ

њима златни столи,

У столима паунови,

И по двору паунице.
Кад ја дођох у 'ве дворе,
Али није, како фале:
Двори миром
3*) саграђени;

Што у њима златни столи
И у њима паунови,
To су свекар и свекрва;
Што по двору паунице,
То су моје заовице;

Нека ми их, с Богом биле!
Шњима ће ми боље бити.

114.

Оиет y колу
(Рисанска).

Петар се граду Фалио:

„Не 33) љепше љуби од моје, „Ни б'јеле виле од горе." Зачу га вила из горе, Панула Петру на дворе, Дозивље Петра именом:

ни, да се око њих на другоме мјесту ријетко гдје може играти, осим на гумну. А гумна су лијепо патосана камењем, и унаоколо свуда ударен коломат од камена, на коме се обично сједи, као на клупама.

32) т. ј. зидом (од Талијанскога muro). 33) Не за невољу скраћено од није.

Изиди амо, делијо! „Изведи твоју љубовцу, „Која је љепша од мене, „Од мене виле од горе Када је Петар зачуо, Уфати љуби за руку, Дивно је Петар ођеде: Ма јој је свила до земље, A руса коса до бедре, А дробни бисер до паса, Ꭹ уши златне брњице; Изведе љуби пред дворе, Трипут је љепша од виле. Кад виђе вила истину, Онда му вила говори: „Мала ти фала, делијо! Ако т' је љепша љубовца Од мене виле од горе, A њу је мајка родила, У свилен повој повила, Мајчиним мл'јеком дојила; А мене вилу од горе, Мене је гора родила, Ꭹ зелен листак повила; Јутрења роса падала, Мене је вилу дојила; Од горе вјетриц пувао, Мене је вилу шикао, То су ми биле дадије.

115.

Кад посједају послије игре.

И

(из Конавља).

Л'јепо ти је погледати,
Како свати китом сједе,
Међу њима млада неве,
Она ј' стидна и мисона,
Бе је дошла туђем двору,
у двору к туђем бабу,
Туђег баба бабом звати,
А свога ће спомињати;
Туђу мајку мајком звати,
А своју ће спомињати;
Туђу браћу браћом звати,
А своју ће спомињати;
Туђу селу селом звати,
А своју ће спомињати.
Веле њојзи два ђевера:
„Буди, неве, собом добра,

"Биће теби свака добра."

116.

Оиеш сједећи послије игре.

(из Конавља).

Пала магла на Бојану,
А сватови на ливаду,
Туда шета млада неве,
Ꭹ руци јој жута дуња,
Жута дуња и четруна;

Жуту дуњу мирисала, Четруном се пометала, Домаћину у штит пала; Ал' му вели првијенче: ᎪᏗ' „Благо теби, домаћине! „Лијеп ти те дар допаде!"

Пала магла на Бојану,
А сватови на ливаду,
Туда шета млада неве,
У руци јој жута дуња,
Жута дуња и четруна;
Жуту дуњу мирисала,
Четруном се пометала,
Првијенцу у штит пала;
Ал му вели стари свате:
Благо теби, првијенче!
„Лијеп ти те дар допаде!"

Пала магла на Бојану,
А сватови на ливаду,
Туда шета млада неве,
У руци јој жута дуња,
Жута дуња и четруна;
Жуту дуњу мирисала,
Четруном се пометала,
Старом свату у штит пала;
Ал' му вели кум вјенчани:
ᎪᏗ
Благо теби, стари свате!
"Лијеп ти те дар допаде!"

99