Ово су све општи припјеви уза здравице, кад се напија; а кад који чашу пије, онда имају особити те се пјeвају, тако, н. п. староме свату:

135.

Пустила се златна жица из рожанства луга *,, Савила се старом свату около клобука.

или:

Част да ти је, стари свате, и црвено вино!

Овако се припијева и куму, дјеверима и свима осталијем; а осим тога пјевају се још и ове мале пјесмице вину: 136.

Винце је текло,
Нама је рекло:
„Пијте ме, пијте,
„Добри јунаци!
„Мене ће бити,
„А вас бити не ће;
„Али ће бити,
„Ко ће ме пити.”

137.

Ово је вино црвено,
Попијмо га весело,
Нек не чује све село,
Да смо здраво и весело.

*) т. j. (по казивању људи, међу којима се ово пјева) из

онога луга, гдје се Христос родио, и значи из мира, да би свадба на миру прошла, као што је виђено, да се и у другијем пјесмама слути и жели.

Оружан јунак Дунај преплива,
Селдан га коњиц при бр’јегу чека;
He чудимо се добру јунаку,
Већ се чудимо коњу његову,
Бега оселдан при бр’јегу чека;
А још је трећа, која је највећа:
Дома га љуби с поштењем чека.
И око и чело

Све вам, браћо, весело!

139.

Олеш јунаку.

Паде листак наранче,
Усред чаше јуначке,
Да је знала наранча,

Да је чаша јуначка,

53) Пераштани су готово сви закони Римскога, као и Конављани; а из овијех почашница види се, да су прави Срби (у предговору к пословицама напоменуто је, да се у Перасту Х врло изговара, какогод и у Дубровнику).

Врхом би се повила,
Па би чашу попила.
И око и чело

Све вам, браћо, весело!

140.

Какоме иамешном човјеку. Златни кове и сребрни, да л'јепо ти сјаш! Да наш Стјепо домаћине “), да много ти знаш! У сенату Млетачкоме велик ти је глас; Више ваља, домаћине, твој поштени глас, Нег' за пасом златни ножи и свилени пас; И око и чело

Све вам, браћо, весело!

141.

Каком господарУ

Господар сједи у златну столу,
А ноге држи у хладну воду,
Ни воду мути, ни зло говори,
Него говори: „Боже помози!"
Помог'о Бог кућу и његов дом!
А пролеће га здраво застало,
Здраво застало, тере весело!
И око и чело

Све вам, браћо, весело!

4) Тако је било име (Стијепо Баранин) моме домаћину, у којега сам кући у Перасту сједио, кад сам ове пјесме писао, па га она жена, која ми је пјесме казивала, узела готово свуда, дје јој је како име требало.

142

Госпођ и.

Госпођа си ти,
Млађи смо ти ми;
Научи нас ти,

Што не умјемо ми,
Мудру сјету и науку,
Што не умјемо ми.
И око и чело

Све вам, браћо, весело!

143.

Момку нежењену.

О јуначићу црноочићу!
Загали руке, засучи брке,
И стани љубит младу ђевојку;
Немој јој, не мој лице грдити,
Него је љуби, како се љуби;
Немој јој, момче, лице жарити,
И око и чело

Све ти Бог до весело!

144.

Невјвсши.

Усадих лозу сред винограда, Наведох воду са три хладенца,

Да ми је лоза вазда зелена,
Наша невјеста вазда весела.
И око и чело

Све ти, сестро, весело!

145.

Дјевојци.

Долеће цв'јетак из туђе земље,
Паде ђевојци у рујно вино.
Селе, сестрице, зв'јездо данице!
Отпухни цвјетак, напиј се винца,
Тај ти је цв'јетак од вјереника,
Од вјереника из туђе земље.
И око и чело

Све нам, браћо, весело!

146.

Жени каквој.

На Миту 5) су жуте чизме и црљена свила,
А благо си младу Стјепу, слатко т' је целива!
И око и чело

Све ти, сестро, весело!

5) Мита је било име жени поменутога мога домаћина, Стијепа Баранина, која је често онуда пролазила ; за то је жена, која ми је пјесме казивала, овдје при•пјевала, као и мужа јој на неколика мјеста.