1.

O historiji i njenim izvorima uopće.'

Historija ili književno hrvatski rečeno povijest nauka je o događajima i promjenama među ljudima.2 Ali se ona ne oba

1 O historijskoj metodici up. prije svega od domaćih radnja: Klaić, Nekoliko riječi o historiji, njezinoj zadaći i metodici (Rektorski govor). Zagreb 1902; Šišić, Priručnik izvora hrvatske historije vol. I, t. 1. Zagreb 1914, 7-107 (gornji je tekst u glavnom kratak izvadak iz ovoga djela); Вулић, Историја као наука (Глас Срп. Краљ. Академије књ. 100 [други разред књ. 58]). Sremski Karlovci (resp. Beograd), 1922, 49-66. Od stranih autora navodim samo glavna djela, naročito ona, kojima sam se služio: Ed. Meyer, Zur Theorie und Methodik der Geschichte. Halle 1902; Ed. Meyer, Geschichte des Altertums vol. 1, t. 1 (treće izdanje). Stuttgart 1910, 184-233; Bernheim, Lehrbuch der historischen Methode und der Geschichtsphilosophie. Leipzig 1914 (šesto izdanje); Lamprecht, Moderne Geschichtswissenschaft. Berlin 1909 (drugo izdanje); Lamprecht, Einführung in das historische Denken. Leipzig 1912; Gust. Wolf, Einführung in das Studium der neueren Geschichte. Berlin 1910; Ries, Historik. Ein Organon geschichtlichen Denkens und Forschens. B. I. Berlin 1912; Meister, Methodik (Grundriss der Geschichtswissenschaft. B. I, A. 6). Leipzig 1913 (drugo izdanje), 1-34; Mehlis, Lehrbuch der Geschichtsphilosophie. Berlin 1915; Schulze-Soelde, Geschichte als Wissenschaft. Berlin 1917; Paul, Aufgabe und Methode der Geschichtswissenschaften. Berlin 1920; Wil. Bauer, Einführung in das Studium der Geschichte. Tübingen 1921. Rickert, Die Grenzen der naturwissenschaftlichen Begriffsbildung. Eine logische Einleitung in die historischen Wissenschaften. Berlin 1921 (četvrto i peto izdanje); Rickert, Die Probleme der Geschichtsphilosophie. Heidelberg 1924 (treće izdanje); LangloisSeignobos, Introduction aux études historiques. Paris 1910 (četvrto izdanje); Berr, La synthèse en histoire. Paris 1911; Xénopol, La théorie de l'histoire. Paris 1908; Monod, Histoire (De la méthode dans les sciences. Première série. Paris 1915, 367410); Hanotaux, De l'histoire et des historiens. Paris 1919; Freeman, The methods of historical studies. London 1886; Bury, The science of history. Cambridge 1903; De Michelis, Il problema delle scienze storiche. Torino 1915; Ben. Croce, Teoria e storia della storiografia. Bari 1917; Лаппо-Данилевскій, Методологія исторій. Вып. I-II. Petrograd 1910-1913; Шмурло, Введеніе въ русскую исторію. Prag 1924; Kornis, Történetfilozófia (A magyar történettudomány kézikönyve. Szerkeszti Hóman B. I K. 1. f.). Budimpešta 1924, 1–43.

prvi

2 Ovu je definiciju koja je danas u nauci prilično općeno prihvaćena izrekao Ed. Meyer (Theorie 35): „Alle Geschichte ist Darstellung von Vorgängen, oder schärfer formuliert, von Veränderungen die sich ... unter Menschen abgespielt haben“. Po njemu onda Meister (o. c. 1): „Wir verstehen somit unter Geschichtswissenschaft die Wissenschaft von den Vorgängen und Veränderungen unter den Menschen". I Francuz

zire na sve događaje i na sve promjene, već jedino na one, koje imadu izvjesni historijski značaj ili ih popratiše historijske posljedice. Historik stoga treba da iznosi samo ono, što je bitno, ili drugim riječima, samo ono, što je historijsko i što je od historijskoga interesa.

U takovom smislu historija se jamačno od tolikih znanosti, što ih je duh ljudski privredio kroz mnoga stoljeća, najviše doima srca čovječijega. Razlog je ovoj pojavi u tome, što se ona bavi predmetom, koji odista i može čovjeku da bude najmiliji, to jest čovjekom samim. Ovo naročito vrijedi, kad se govori o prošlosti pojedinih naroda. Zato se od drevne davnine svi narodi toliko i bave proučavanjem prošlosti, a i vazda našlo se ljudi, koji su je bilježili baš s nakanom, da se potomstvu sačuva uspomena na djela djedova i pradjedova. Tako se gotovo kod svih naroda veoma rano pojavilo pisanje povijesti: ona postade ponos svega naroda, i seljaka i velikaša; šta više, u svako se doba poznavanje prošlosti tijesno vezalo uz pojam ozbiljna patriotizma. Već su u Starom Vijeku Tukidid i Polibije držali, da historija može državnicima da bude vod kod vladanja i upravljanja državom, smatrajući je neke ruke skladištem istinskih pouka i konkretnih primjera, podobnih da razjasne političke i etičke maksime. Za njima poveo se i mudri Ciceron, nazvavši historiju „svjedokinjom vreménâ, svjetlošću istine, životom uspomenâ i učiteljicom života“, dok ju je njegov vršnjak, stoik Dionizije, označio „filozofijom u primjerima". Ovo mišljenje, koje je historiji pripisivalo funkciju učiteljice državnikâ na osnovu analogije i nametalo joj dužnost moralne odgoje, prevlađivalo je uopće sve do prošloga stoljeća pa ni danas nije zaboravljeno. Zato i odsiječe Johannes Müller: „Tko obećaje da će sagraditi kuću pa joj udara temelje na pijesku, ili pravi kuću od karata, taj je varalica, a to je i politik bez poznavanja historije i statistike".

I odista, historija upoznaje nas s krupnim političkim istinama, važnim za sve narode i za sva vremena. Osobito je u novije doba, više nego ikad ranije, duh ljudski shvatio njenu golemu vrijednost, pa ju je i stavio na odlično mjesto u pitanju moderne obrazovanosti. Historija naime proširuje u prvom redu u velikoj mjeri duševni horizont. Tek po njoj postaje jasnija sama sadašnjica s mnoštvom događaja, gomilom ideja, raznovrsnim zahtjevima i brojnim potrebama. Dalje oštri historija smisao za realnost, obogaćuje naše mišljenje o životu i poglede na nj, omogućuje poznavanje ljudi, pokazuje snagu idejâ, kao i važnost krepkog individua u cjelini, budi narodnoj budi ljudskoj. Samo historija daje razumijevanja za socijalni organizam učeći, kako u razvoju njegovu svaki uzrok slijede neumoljivom nuždom njegove posljedice, a ove potom postaju opet novim uzrocima. Berr (o. c. 1) služi se ovako kratkom definicijom historije, koja mu je „l'étude des faits humains du passé". Up. o definiciji historije W. Bauer o. c. 17-18.

"History is but past politics and politics is but present history" (historija samo je politika prošlosti, a politika samo historija sadašnjosti), kaže Freeman, o. c. 8.

Najzad otkriva ona nerazrešljivu vezu u svemkolikom ljudskom djelovanju i radu, oštri spoznaju odgovornosti, budi osjećaj pravičnosti i ulijeva poštovanja spram prava.

No baš ova odlična strana historije postade razlogom jedne velike nevolje. Ni u jednom se predmetu ne iskazuje toliko mnoštvo nezrelih razmatranja, nigdje nema toliko nezvanih radnika i kritika kao kod historije, a nigdje opet kao kod nje nijesu oni, što se njome bave tako lako izloženi opasnosti, da sebe već poslije kratka vremena a često i površna rada, računaju u stručnjake i autoritete. Otale i ona pomenuta nevolja, to jest dobro poznati diletantizam u historijskoj nauci. Taj je diletantizam naročito od prve polovice XIX. vijeka dalje unio u historiju mnoge neispravne zaključke, neozbiljna romantička pretjeravanja i teške zablude, od kojih se poneke i uvriježiše u narodnom vjerovanju. Najjači poticaj pak dobio je on od ideje narodnosti, koja je kao jedna od najmoćnijih sila zavladala svim političkim pravcima prošloga stoljeća, pa i danas još je svemoćna. Kad su naime evropski narodi, nadahnuti nacionalnom idejom, pregli da sami sebi iznova izgrade svoju sudbinu, oni su okrećući se sa čežnjom prema dalekoj prošlosti osnovali baš na njoj svoje zahtjeve za nezavisnost i ujedinjenje, i ona im je bila glavno oružje. Tako se obrazovao snažan motiv za historijsku investigaciju, a rezultat njegov bješe bujna produkcija različitih nekritičkih historijskih radova, napisanih s nacionalnim predrasudama i s političkom tendencijom, e bi se opravdao iskreni kucaj nacionalnih aspiracija. Kod toga bilo je osobito značajno još i to, da su pisci upravljali svoje poglede poglavito na slavne ljude i sjajne epohe narodne prošlosti. Zato je i pažnje vrijedan istup poznatoga Dahlmanna, koji je još 1812. upozorio na tu tendenciju i zaželio, da bi državnik, koji hoće da se upozna s narodnom historijom, proučio čitavu povijest svojih pređa, dakle cio razvoj svoga naroda, a ne tek poneke odabrane dijelove."

Međutim danas vrijedi svagdje u svijetu kao temeljno načelo: historija je nauka, kojoj je zadatak, da kao i sve ostale nauke pronalazi i iznosi istinu. Historik stoga ne može i ne smije da

♦ Ocjenjujući poznato djelo što ga je napisao Chamberlain, Die Grundlagen des XIX. Jahrhunderts. München 1900, kaže Below: „Über historische Fragen zu schreiben, ist ja scheinbar eine sehr einfache Sache, die jeder Journalist zu verstehen glaubt; darum ist die Geschichte seit dem Altertum ein Tummelplatz für jede Art von Dilettantismus gewesen. Ich nehme dabei den Dilettantismus der Fachgelehrten keineswegs aus, der Leute, die im Besitze einer bloss philologischen Bildung an die Behandlung historischer Probleme herantreten. Dieser Dilettantismus ist sogar der allergefährlichste, weil er im Mantel der Quellenkenntniss einherstolziert" (Sybel's Hist. Zeitschrift, B. 88. München 1902, 381).

5 Dobro kaže Klaić u svom rektorskom govoru (o. c. 28): „Diletantizam svake ruke ogriješio se u velike i pri pisanju slavenske historije uopće, a naročito hrvatske“. Up. o tom Bury o. c. 13-16.

kao pjesnik crpe građu svoju iz fantazije ili iz osjećaja simpatijâ, već on treba da prošlost prikazuje kakova je odista i bila."

Historija se gradi na izvorima. A izvori su tragovi, što su nam preostali od misli i djela minulih naraštaja. Ali od misli i djela minulih naraštaja malo je tragova došlo do nas; ta dosta je jedan nesrećan slučaj, da ih za čas propadne sva sila. Prema tome sve misli i sva djela onih minulih naraštaja, što nam se nijesu budi izravno budi neizravno sačuvala, zauvijek su propala za historiju, kao da ih nikad ni bilo nije. Stoga je historija u mnoge vijekove ili nikako ili samo slabo upućena, jer „gdje nema izvora, nema historije“.8 Historik treba zato da prije svega sabere i prouči svoje izvore. Oni se pak dijele u glavnom na dvije skupine; prvu čine preostaci, a drugu tradicija. Preostaci jesu, prvo u užem smislu: ostaci ljudskoga tijela, jezični elementi, uredbe i običaji, mehanički produkti kao novci, pečati, grbovi i nakiti, pa najzad i privatna pisma (korespondencija). Drugo: pisani spomenici kao natpisi, onda službene isprave i spisi (akta). Tradicija opet je trovrsna: slikovna, usmena i pismena. Slikovnu tradiciju čine historijske slike i portreti, geografske karte i kipovi od mramora, bronca i t. d.; usmenu sačinjavaju priče (sage, skaske), anegdote o različitim ličnostima, poslovice i rečenice pa historijske narodne pjesme, dok pismenu tradiciju stvaraju genealogije pojedinih familija i plemena, kalendari, kratki zapisi, ljetopisi (anali), kronike, biografije, memoari i suvremeni pisci.

Za historiju kao nauku od glavnoga su značaja suvremeni izvori, a što su dalje od onoga o čemu govore, oni sve više gube na vjerodostojnosti i svojoj cijeni. Po suvremenim se izvorima prosuđuju docniji izvori, a to je zadatak historijske kritike, bez koje nema naučne historije. Historijska nas kritika opet uči, prvo: koji su izvori bistri i vjerodostojni; drugo: kako treba da ih tumačimo kad se njima služimo, i treće: kako treba da te izvore upotrijebimo i obradimo, kad smo ih utvrdili kao bistre i vjerodostojne pa ispravno protumačili; ili drugim riječima: kako se kritički piše historija. Kod toga valja imati na umu ova četiri pravila.

7 Ispravno kaže Wil. Bauer (profesor universiteta u Beču): „Wem Geschichte nur das grosse Weltteater ist, an dessen buntem Wechsel der Gestalten und Schicksalsfügungen er sein Gefallen hat, wer ihre Aufgabe darin sieht, in ihr Beispiele für die Wirksamkeit bestimmter Sittengesetze oder für die Richtung gewisser philosophischer und religiöser Lehrmeinungen zu sammeln, der treibt Geschichte nicht in dem Geiste, in dem wir sie hier vorgeführt wissen wollen. Mag der Politiker, Theologe oder Philosoph aus den Ergebnissen unserer Forschung Schlüsse ziehen welche es auch seien, der Geschichtsforscher selbst muss die Geschichte zunächst so behandeln, als ob er sie nur um ihrer selbst willen behandelte. Sie muss ihm vorerst Selbstzweck sein. Die Wahrheit und nur die Wahrheit zu ergründen wird ihm als sein Ziel vor Augen stehen, selbst wenn er dessen inne wird, dass auch Wahrheit für verschiedene Zeiten und Völker verschieden sein kann“ (o. c. 1).

8

„pas de documents, pas d'histoire" (Langlois-Seignobos o. c. 2).

Prvo: izvor prvoga reda samo je događaju ili ideji suvremena vijest, pored koje imaju se i moraju zabaciti sve docnije vijesti, a naročito kad su one s vjerodostojnim izvorima prvoga reda u protivurječju; stoga treba docnije podatke, navlaš one kronikâ i pisaca, vazda strogo i oprezno kontrolirati s izvorima prvoga reda. Drugo: u izvorima nikad ne valja ni više ali ni manje čitati, negoli u njima uistinu ima. Treće: pisce, pa i najstarije, kad govore o događajima, što su se davno prije njih zbili, treba kritički prosuditi, to jest, treba prvo i prvo zapitati, otkud oni to znadu i da li su baš htjeli da kažu istinu ili su je možda naumice kušali da zabašure. I četvrto: treba dobro poznavati jezik, na kojem je koji izvor u originalu napisan, jer bez toga nema ispravnoga tumačenja samoga izvora, a onda još i hronologiju kao i starine. Tek onda, kad je historik svemu ovome udovoljio, prelazi on na obrađivanje svoga zadatka, dakle na samo pisanje historije. Kod toga treba da veoma umjerenom fantazijom izvede logički sklad i slijed istinitih događaja, čuvajući se frazerskih i sumnjivih teorija i kombinacija ne rijetko samo nenaučnih subjektivnih konjektura. Za taj posao pak historik treba da izvrši temeljito istraživanje i da pokaže duboko shvaćanje, a to zavisi u prvom redu o prirođenom mu talentu pa onda i o njegovoj metodičnoj spremi i općenom stepenu obrazovanosti. Konačno historik treba da i sâm ima individualne sposobnosti, da umije izreći što objektivniji sud o ličnostima i o događajima, bez obzira na današnje budi stranačke budi narodne težnje. Prosto nizanje događaja u nekom hronološkom redu onoga, što kažu izvori, bez razumijevanja, bez samostalna suda i bez stroge naučne kritike, ne samo da je lak posao, upravo prevodnoga značaja, nego prosto beskoristan.10

2.

Izvori hrvatske historije.

Izvori hrvatske historije još su uvijek samo od česti štampom izdani, jer se ponajviše čuvaju u rukopisu po različitim arhivima i bibliotekama, Na ovom se pravilu najčešće i najobičnije griješi, pa stoga valja na nj naročito pripaziti.

10 Ed. Meyer (Theorie 35) kaže: „Die erste und fundamentale Aufgabe des Historikers ist also die Ermittelung von Tatsachen, die einmal real gewesen sind. Wenn er diese Aufgabe nicht erfüllt, wenn er das Tatsächliche, das Einzelereigniss, nicht genügend kennt, so ist seine ganze Arbeit gegenstandslos. Er mag und dieser Fall kommt ja fortwährend vor die schönsten und tiefsinnigsten Theorien und Combinationen aufstellen und dadurch das Publicum blenden: das alles hat gar keinen Wert und führt die Leser nur in die Irre, in eine Phantasiewelt an Stelle der wirklichen Welt, wenn er die Vorgänge selbst nicht kennt oder falsch darstellt, wenn sein historisches Wissen nicht ausreicht. Hier und nicht in der Theorie, liegt das feste Fundament aller Geschichte".