66 Књиге учи, грозне сузе рони: 155 160 33. Смрш Душанова. (комади од пјесме). Побоље се Српски цар Стјепане "Но хајдете у Призрена града, Не би л цара у животу нашли, 5 10 „Да чујете, шта ће наручити, И на ком ће царство оставити.“ Кад се таке књиге растурише, Сва господа редом разумјела, Хитро иду, како који може, Сви одоше у Призрена града Код силнога Српског цар-Стјепана, Затекоше цара у животу ; Код њега се сва господа саста, И ту дође Вукашине краље, Диже цара са свил'на душека, Прислони га у наручје свил'но Па над њиме грозне сузе рони. Погледује Српски цар Стјепане, Погледује сву редом господу, Погледује, паке проговара: „Мили куме, Вукашине краље! „Аманет ти моја царевина! „И аманет сви моји градови! „И аманет све моје војводе „По свој мојој редом царевини! „И аманет мој нејак Урошу "У колјевци од четръест дана! „Царуј, куме, за седам година, „Осме подај мојему Урошу.“ Ал' говори Вукашине краље: Мили куме, Српски цар-Стјепане! „Ни је за ме твоја царевина, „Ја не могу, куме, царовати ; „Јер ја имам сина самовољна, „Сина мога, Краљевића Марка, 15 20 25 30 35 40 Кудгођ иде, никога не пита, „Бегођ сједне, свуђе пије вино, „А све ради, кавгу да огради. “ Рече њему Српски цар Стјепане : „Мили куме, Вукашине краље! „Кад ја заптих све моје војводе „По свој мојој редом царевини, "А ти не мо`ш, кога си родио? „Но аманет моја царевина! „И аманет сви моји градови! ..И аманет све моје војводе „По свој мојој редом царевини! „Аманет ти нејаки Урошу У кол`јевци од четръест дана! „Царуј, куме, за седам година, „Осме подај мојему Урошу.“ То говори Српски цар Стјепане, То говори, а с душом се бори; То изусти, лаку душу пусти. 50 55 60 Он царова шеснаест година; 65 Колико је зулум поставио, Што ношаше раја сиротиња, Што ношаше од свиле хаљине, Тад обуче сукнене хаљине. 70 Па дозива стару своју мајку: „Чујеш ли ме, мој млади Урошу! 75 80 34. Урош и Мрљавчевићи. Састала се четири табора 14) Једни пјевају код Грачанице. 5 Међу се се хоће да поморе, Краљ Вукашин вели: „На мене је;" 10 15 20 25 30 35 |