Љутит Марко, па се придрнуо,
Једном крочи и далеко скочи,
И за руку дофати ђевојку,
Остар пињал вади од појаса,
Те јој десну осијече руку,
Осјече јој руку до рамена,
Десну руку даде у лијеву,
А пињалом очи извадио,
Па их зави у свилени јаглук,
Па јој тури у десно њедарце,
Па јој Марко ријеч проговара:
„Бирај саде, Росанда ђевојко!
„Бирај саде, кога тебе драго:
„Ја ти драго Турску придворицу,
„Ја ти драго Кобилић-Милоша,
„Ја ти драго Рељу копилана.“
Пишти Роса, далеко се чује,
Свога брата Леку помињаше:
„А мој брате, Лека капетане!
Тал’не видиш, ђе погибох лудо
„Од силнога Краљевића Марка ?"
Чује Лека на танке чардаке,
Мучи Лека, како камен студен,
Не смијаше ништа проговорит,
Јел и Лека може погинути.
Викну Марко, не шће на чардаке,
Викну Марко оба побратима:
„Хајте, браћо, к земљи низ чардаке,
"Понесте ми сабљу у рукама,
„Земан дође, да ми путујемо. “ Побратими Марка послушаше,
Допадоше к земљи и калдрми,
Под чардаком Марко сабљу паше,
На добре се коње доватише,
Отидоше пољем широкијем;
Оста Лека, како камен студен,
Оста Роса грдна кукајући.
Дјевојка надмудрила Марка.
Сиротује сирота девојка:
Каде руча, она не вечера,
Кад састави ручак и вечеру,
Онда јој је руа недостало;
Ал' је за то добре среће била:
Испроси је Краљевићу Марко,
А препроси војевода Јанко,
Прстен дао Уступчићу Павле.
Дигоше се сва три младожење,
Сваки води иљаду сватова,
Право иду двору девојачком:
Напред Марко, а за Марком Јанко,
А за Јанком Уступчићу Павле.
Осврте се Краљевићу Марко,
Па беседи војеводи Јанку:
„Куд си ми се подигао, Јанко ?
Што столике свате потрудио
„И толике коње поморио,
„Кад то није за тебе девојка,
„Већ за мене Краљевића Марка ?" Јанко ћути, ништа не говори,
Већ с окрену к Уступчићу Павлу,
Па је њему тијо беседио:
„Куд си ми се подигао, Павле?
„Што с толико свате потрудио
„И толике коње поморио?
„Нит' је твоја, ни моја девојка,
Већ сокола Краљевића Марка.“
Павле ћути, ништа не говори,
Веће језди напред пред сватови.
Кад су били близу бела двора,
Далеко и угледала мајка,
Весела је пред њи ишетала
И господско коло изводила,
По тројицу у двор уводила :
Сади кума једног до другога,
Старог свата једног до другога,
Младожењу једног до другога ;
Па се онда сватом окренула:
"Ви остали кићени сватови!
„Изволите, добри пријатељи!"
Кад се свати мало одморише,
Подиже се Краљевићу Марко,
Па извади саб.љу димишћију,
Па је метну себи на колена,
И Јанку се онда окренуо,
Па је њему тијо говорио:
Чујеш ли ме, војеводо Јанко!
И ти шњиме Уступчићу Павле!
„Извадимо три златне јабуке,
„Положимо три златна прстена,
„Нек изведу лепоту девојку,
„Нека бира, чију ће јабуку,
Ил' јабуку, или прстен златан:
Машила се за коју јој драго,
Онога је лепота девојка.
Ту су Марка ома послушали:
Извадише три златне јабуке,
Положише три златна прстена,
Изведоше лепоту девојку,
Па говори Краљевићу Марко:
„Чујеш ли ме, лепото девојко,
Саде бирај, чију ћеш јабуку,
„Ил' јабуку, или прстен златан. ‘
Кад девојка речи разабрала,
Сирота је, ал' је мудра била,
Беседила Краљевићу Марку:
, Богом куме, Краљевићу Марко!
„Стари свате, војеводо Јанко!
„И остали кићени сватови!
„Богом браћо, добри пријатељи!
„Јабука је дечина забава,
„А прстен је јуначка белега;
„Ја ћу поћи за Уступчић-Павла.“
Кад је Марко речи разабрао,
Цикну Марко, као горско звере,
Дари се руком по колену,
Па беседи сироти девојки:
„Кучко једна, сирото девојко!
,Мор'о те је когод научити,
„Веће казуј, ко те научио?"
Одговара сирота девојка:
, Мили куме, Краљевићу Марко !
„Твоја ме је сабља научила. “
Тад се Марко на њу насмејао,
Па је њојзи тијо беседио:
„Срећа твоја, лепото девојко!
Што се ниси јабуке машила,
"Ил' јабуке, ил прстена златна,
„Вера моја тако ми помогла!
Обе би ти одсекао руке;
Нити би се наносила главе,
Марко Краљевић и Вуча џенерал
Или грми, ил' се земља тресе?
Нити грми, нит' се земља тресе,
Већ пуцају на граду топови,
На тврдоме граду Варадину:
Шенлук чини Вуча џенерале,
Јер је Вуча шићар задобио,
Три војводе Српске уватио:
Једно јесте Милош од Поцерја,
Друго јесте Топлица Милане,
А треће је Косанчић Иване;
Бацио их на дно у тавницу,
Бено лежи вода до кољена,
А јуначке кости до рамена.
Цвили јунак Милош од Поцерја,
Цвили Милош, како љута гуја;
Јер се Милош није научио
|