Довати га мало топузином,
Паде дите *") у зелену траву;
Одја Марко од коња Шарина,
Савеза му и ноге и руке,
Па г' објеси Шарцу о ункашу;
Па он оде својој тулумини,
Баци дите у зелену траву,
А он опет сједе пити вино.
То гледала Велимировица,
Па отиде Вучи џенералу:
„Зло ти вино, Вуча џенерале!
Зло ти вино, а горе ти било!
Све катане тебе изгибоше,
Велимиру јунак свеза руке, „Савеза му и ноге и руке, „Па ено га, пије рујно вино, „А Велимир у травици лежи.“
„Не бој ми се, моја снахо драга!
„Сад ћеш виђет', док се старац крене.
Па он дрмну на граду топове,
Три хиљаде састави катана,
Па посједе своју бедевију,
И изиђе граду на капију;
Он нареди низ поље катане,
Опколише са четири стране,
37) Који Срби говоре дијеше, они у овакијем догађајима воле казати дише него деше! Тако се у пјесмама може чути и лицо мјесто лијепо, било мјесто бијело и т. д.
А то ништа и не види Марко,
Ал припази Шарац од мејдана,
Па ногама о земљицу туче,
Примиче се своме господару;
Кад погледа Краљевићу Марко,
Ал катане њега опколиле,
Он поскочи на ноге лагане,
Па се маши Шарцу на рамена;
Да је коме сјести, те виђети!
Кад поћера по пољу катане!
Сабља му је у десници руци,
У лијевој копље убојито,
У зубима дизген од Шарина;
Кога Марко сабљом удараше,
По двојицу од једног грађаше ;
Кога Марко копљем удараше,
Преко себе њега претураше;
Док с окрену неколико пута,
Оде к врагу млада катанија;
Побјеже му Вуча џенерале
На његовој танкој бедевији,
Поћера га на Шарину Марко;
Брза му је пуста бедевија,
Шһаше утећ граду Варадину;
Љуљну Марко тешком топузином,
Па је пушта за њим преко поља,
Објеси га Шарцу о ункашу,
И увати танку бедевију,
Па он оде сину Велимиру,
Привеза их једног за другога,
Па пребаци преко бедевије,
Бедевију свеза за Шарина,
Оде право бијелу Прилипу;
Обојицу баци у тавницу.
Књигу пише џенераловица,
Те је шаље бијелу Прилипу:
„Богом брате, Краљевићу Марко!
„Не губи ми Вуче џенерала
„Ишти, Марко, што је тебе драго.“
Дође књига Краљевићу Марку,
Када виђе, што му књига каже,
Онда Марко другу књигу пише:
„Вјерна љубо Вуче џенерала!
„Пусти мене до три побратима,
И подај им три товара блага;
„И пусти ми старога Топлицу **),
„И подај му три товара блага,
„Јер је јунак млого дангубио:
„И дај мене три товара блага,
„Што сам мога мучио Шарина ;
33) У другој пјесми, која је управо као почетак овој, пјева се, да је отац Топлице Милана био од прије затворен у Варадину, па су ова тројица били отишли да га отму, те и њих (пошто су разбили капију и ушли у град) некако уватио Вуча џенерал.
Иза тога, џенераловице,
Ето тамо Милош од Поцерја,
Па ви с њиме како начините.
Оде књига граду Варадину;
Књигу гледа џенераловица,
Шаље благо од Прилипа Марку,
Па узима од тавнице кључе,
Те отвори проклету тавницу,
И извади три војводе младе
И са њима старога Топлицу;
Па их води на бијелу кулу;
Па бербере хитре добавила:
Једни мију, други косу брију,
А трећи им нокте сарезују;
Донесе им вина и ракије
И лијепе сваке ђаконије,
Показа им, што учини Марко ;
Па говори Милошу војводи:
Богом брате, војвода Милошу!
„Пустите ми мога господара
„И мојега сина Велимира.“
Њој говори Милош од Поцерја:
„Не бој ми се, џенераловице ;
„Дај ми вранца Вуче џенерала;
„Што га јаше једном у години,
„Када иде у Текију ") цркви,
3) Текија је црквица између Варадина и Карловаца, а ја сам ову пјесму писао у Карловцима од Подруговића: да ли је он пак и прије знао за Текију, или ју је тек онда овдје уметнуо, то ја управо не знам.
„Опреми га, како г' Вуча спрема,
„Да поиграм преко Њемадије;
„И дај мене од злата каруце,
„И у њима дванаест вранаца,
„Што их преже Вуча џенерале,
„Када иде од Беча ћесару,
„Да моднесу старога Топлицу;
„Дај ми рухо Вуче џенерала,
„Што га носи о васкрсенију,
„Да обучем мојега Топлицу.
Све му даде џенераловица,
И свакоме хиљаду дуката,
Што ће пити вино до Прилипа,
Па одоше бијелу Прилипу.
Лијепо их дочекао Марко.
Пусти Марко Вучу џенерала,
И његова сина Велимира,
И даде му млоге пратиоце
До његова града Варадина.
А војводе дијелише благо,
Па се рујна накитише вина,
И у б'јело изљубише лице,
Сваки Марка у бијелу руку,
Па одоше сваки своме двору.
Царица Милица и змај од
Јастреица.
Вала Богу, вала јединоме!
Цар Лазаре сједе за вечеру,
|