„А гди станеш, да чемерикујеш ; "А мене је заболела глава, „А од срца преболети не ћу.“ То изусти, па душицу пусти. Тад је Лазо сватом беседио: „Сад на ноге, кићени сватови! „С наџаци јој раку ископајте, „А сабљама сандук сатешите, Више главе ружу усадите,
„Око гроба клупе направите,
„Ниже ногу бунар ископајте:
„Рад мириса нек се ружом ките, „Од умора на клупе седају, „А од жеђи ладне воде пију.“ Често Лазо на гроб излазио, Па је пит'о своју заручницу:
"Јел ти, душо, земља дотешчала ?“ Девојка му мртва одговара:
„Није мени земља дотешчала,
„Већ је тешка материна клетва.“
Јован и дивски сшарјешина.
Цар хоћаше изгубити љубу, Цар хоћаше, и невоља му је, Е му љуба много закривила, И за то је царе помрзио; Ма је слуге изгубит не даду, Но се моле цару честитоме, Те госпођу своју измолише:
Цар је своје слуге послушао, Поклони јој живот за годину. Она сина имаше Јована, Па ђетету своме говорила: „О камо те, мој Јоване сине! Хоћеш ли се одрицат’од мајке ?“ Дијете су сузе пропануле,
Па дијете мајци говорило:
„Чујеш ли ме, моја мила мајко!
„Ја ћу с тобом по св’јету бјежати.“ А њему је мајка говорила: „Хајд уљези цару у сараје, „Те изведи гојена Лабуда,
„Да бјежимо, синко, по свијету.“ Скочи Јован од земље на ноге, Те је мајку своју послушао (А нема му до петнаест љетах), И Лабуда свога изводио, Бачише се њему о рамена ; Но је Јован мајци говорио: „А за Бога, моја мила мајко! „Кад м3 одвоји од оца мојега, „Који нема до мене једнога, „Куд ћемо се, мајко, дијевати?“ А мајка је сину говорила: „Да бјежимо, синко, по свијету. „А од цара и мога и твога, „А далеко тридесет конаках, „Бе не царе ни чути не може, "А некмоли очима виђети.“ Они бјеже земљом и свијетом,
Док дођоше у дивску планину, Ту нађоше студену пећину, Али у њу седамдесет дивах, Међу њима дивски старјешина. Кад Јована диви угледаше, Кренуше се, да му узму главу; Жесток ли је лудани Јоване! Од бедрице сабљу извадио, Слободно је њима ударио, И посјече седамдесет дивах, А скри му се дивски старјешина. Он је с мајком нојцу боравио; А кад сјутра дан и зора дође, Но се Јован стрпљети не могаʼ, Већ он у лов у планину пође На његова гојена Лабуда, Те он лови срне и кошуте; Кад по подне сунце навалило, Он отиде у пећину к мајци И донесе срну и кошуту, Да зарани одагнату мајку. Но му мајка тадер бесједила : „О Јоване, хајде пред пећину,
Те почини трудан и уморан. Он послуша родитеља свога. Хитро Јован пред пећину пође, А мајка му дива угледала У пећину, дивску старјешину, Па јој дивски старјешина вика: „Хајд овамо, Јованова мајко! Ходи к мене, да ашикујемо.
А она му тадер бесједила : „Ходи к мене, дивски старјешина! „Ходи к мене, да ми лице љубиш.“ А он јој је тадер говорио:
Ја не смијем од Јована твога, „Који згуби седамдесет дивах, „Но кад дође Јован у пећину, „А ти твоје дијете упитај, „Боји ли се до Бога и кога, „Па најприје игру заметните, , Проклетога у руке прстена,
Око њега те се куне криво, „Дијете је лудо и невјешто,
Ти ћеш њега ласно надиграти,
„Пак му свежи руке наопако,
„А ја ћу га онда погубити, „Пак ћем, онда ми ашиковати. “ А кад Јован у пећину дође, Вечераше господску вечеру, Па му тадер мајка говорила: „О Јоване, мој једини сине! „Ти изгуби седамдесет дивах, „А ти идеш, синко, планинама, „Бојиш ли се до Бога и кога?“ Но јој Јован ријеч говорио: „Ја се бојим Бога великога, „Не бојим се никаква јунака, „Доклен ми је гојени Лабуде.“ Тад Јовану бесједила мајка: „О Јоване, мој једини сине! „Ми смо јадни, синко, обојица,
„Ход, да малу игру заметнемо. Јован своју послушао мајку, Па је шњоме игру заметнуо, Понајпријед у руке прстена; Он могаше надиграти мајку, Он могаше, него не хоћаше, Но је њега мајка надиграла : „Ја сам тебе, дијете, добила.“ Па му обје савезала руке Од лакатах те до врх нокатах; Луди Јован растегну рукама, На седморо коноп раскинуо. Када сјутра дан и зора дође, Јован пође у лов у планину. Кад на друму царевоме дође, Из свијета срете ћириџије И пред њима ћириџију Рада, Бе ћерају шездесет товарах Све на голо вина и шенице; Јован им се на пут учинио, И пред њима капицу скинуо: Молим ви се, браћо из свијета, „Продајте ми шездесет товарах Све на голо вина и шенице, „Да ја раним одагнату мајку, „Да ви платим жутијем дукатом. Ћириџије робу му продале; Но га пита ћириџија Раде:
А тако ти, дијете Јоване! „Бе је твоја остарала мајка? ?" Јован мајку у пећину каже;
« PreviousContinue » |