„А гди станеш, да чемерикујеш ;
"А мене је заболела глава,
„А од срца преболети не ћу.“
То изусти, па душицу пусти.
Тад је Лазо сватом беседио:
„Сад на ноге, кићени сватови!
„С наџаци јој раку ископајте,
„А сабљама сандук сатешите,
Више главе ружу усадите,
„Око гроба клупе направите,
„Ниже ногу бунар ископајте:
„Рад мириса нек се ружом ките,
„Од умора на клупе седају,
„А од жеђи ладне воде пију.“
Често Лазо на гроб излазио,
Па је пит'о своју заручницу:
"Јел ти, душо, земља дотешчала ?“
Девојка му мртва одговара:
„Није мени земља дотешчала,
„Већ је тешка материна клетва.“
Јован и дивски сшарјешина.
Цар хоћаше изгубити љубу,
Цар хоћаше, и невоља му је,
Е му љуба много закривила,
И за то је царе помрзио;
Ма је слуге изгубит не даду,
Но се моле цару честитоме,
Те госпођу своју измолише:
Цар је своје слуге послушао,
Поклони јој живот за годину.
Она сина имаше Јована,
Па ђетету своме говорила:
„О камо те, мој Јоване сине!
Хоћеш ли се одрицат’од мајке ?“
Дијете су сузе пропануле,
Па дијете мајци говорило:
„Чујеш ли ме, моја мила мајко!
„Ја ћу с тобом по св’јету бјежати.“
А њему је мајка говорила:
„Хајд уљези цару у сараје,
„Те изведи гојена Лабуда,
„Да бјежимо, синко, по свијету.“
Скочи Јован од земље на ноге,
Те је мајку своју послушао
(А нема му до петнаест љетах),
И Лабуда свога изводио,
Бачише се њему о рамена ;
Но је Јован мајци говорио:
„А за Бога, моја мила мајко!
„Кад м3 одвоји од оца мојега,
„Који нема до мене једнога,
„Куд ћемо се, мајко, дијевати?“
А мајка је сину говорила:
„Да бјежимо, синко, по свијету.
„А од цара и мога и твога,
„А далеко тридесет конаках,
„Бе не царе ни чути не може,
"А некмоли очима виђети.“
Они бјеже земљом и свијетом,
Док дођоше у дивску планину,
Ту нађоше студену пећину,
Али у њу седамдесет дивах,
Међу њима дивски старјешина.
Кад Јована диви угледаше,
Кренуше се, да му узму главу;
Жесток ли је лудани Јоване!
Од бедрице сабљу извадио,
Слободно је њима ударио,
И посјече седамдесет дивах,
А скри му се дивски старјешина.
Он је с мајком нојцу боравио;
А кад сјутра дан и зора дође,
Но се Јован стрпљети не могаʼ,
Већ он у лов у планину пође
На његова гојена Лабуда,
Те он лови срне и кошуте;
Кад по подне сунце навалило,
Он отиде у пећину к мајци
И донесе срну и кошуту,
Да зарани одагнату мајку.
Но му мајка тадер бесједила :
„О Јоване, хајде пред пећину,
Те почини трудан и уморан.
Он послуша родитеља свога.
Хитро Јован пред пећину пође,
А мајка му дива угледала
У пећину, дивску старјешину,
Па јој дивски старјешина вика:
„Хајд овамо, Јованова мајко!
Ходи к мене, да ашикујемо.
А она му тадер бесједила :
„Ходи к мене, дивски старјешина!
„Ходи к мене, да ми лице љубиш.“
А он јој је тадер говорио:
Ја не смијем од Јована твога,
„Који згуби седамдесет дивах,
„Но кад дође Јован у пећину,
„А ти твоје дијете упитај,
„Боји ли се до Бога и кога,
„Па најприје игру заметните,
, Проклетога у руке прстена,
Око њега те се куне криво, „Дијете је лудо и невјешто,
Ти ћеш њега ласно надиграти,
„Пак му свежи руке наопако,
„А ја ћу га онда погубити,
„Пак ћем, онда ми ашиковати. “
А кад Јован у пећину дође,
Вечераше господску вечеру,
Па му тадер мајка говорила:
„О Јоване, мој једини сине!
„Ти изгуби седамдесет дивах,
„А ти идеш, синко, планинама,
„Бојиш ли се до Бога и кога?“
Но јој Јован ријеч говорио:
„Ја се бојим Бога великога,
„Не бојим се никаква јунака,
„Доклен ми је гојени Лабуде.“
Тад Јовану бесједила мајка:
„О Јоване, мој једини сине!
„Ми смо јадни, синко, обојица,
„Ход, да малу игру заметнемо.
Јован своју послушао мајку,
Па је шњоме игру заметнуо,
Понајпријед у руке прстена;
Он могаше надиграти мајку,
Он могаше, него не хоћаше,
Но је њега мајка надиграла :
„Ја сам тебе, дијете, добила.“
Па му обје савезала руке
Од лакатах те до врх нокатах;
Луди Јован растегну рукама,
На седморо коноп раскинуо.
Када сјутра дан и зора дође,
Јован пође у лов у планину.
Кад на друму царевоме дође,
Из свијета срете ћириџије
И пред њима ћириџију Рада,
Бе ћерају шездесет товарах
Све на голо вина и шенице;
Јован им се на пут учинио,
И пред њима капицу скинуо:
Молим ви се, браћо из свијета,
„Продајте ми шездесет товарах
Све на голо вина и шенице,
„Да ја раним одагнату мајку,
„Да ви платим жутијем дукатом.
Ћириџије робу му продале;
Но га пита ћириџија Раде:
А тако ти, дијете Јоване! „Бе је твоја остарала мајка? ?" Јован мајку у пећину каже;
|