Пас ондолен шњима подигнуо, Кад далеко од пећине били, Па пећину бјеху угледали, И Јована угледала мајка,
Па је диву ријеч говорила:
„Ну ход, диве, да ми промислимо,
„Како бисмо њега изгубили,
„Па ми тадер да ашикујемо.“ А див јој је ријеч говорио: Учини се без невоље бона; „А кад дође дијете Јоване, "Он се хоће мајци препанути,
„„Би ли, мајко, каквијех понудах ?“ “ „Ти ћеш њему овако казати: „Ја бих, синко, са букве јабуку „„Из велике воде Калаџијнске;46 , У воду је несита аждаха, „Што прождире коње и јунаке, „И код ње су два љути арслана, „Што изију живога јунака; „Не би ли га прождрла аждаха, „Ил изјели два љути арслана. Па кад Јован у пећину дође, Али бону находио мајку; Сједе Јован мајци више главе, Жалосне га сузе пропануле : „Куку мене, моја мила мајко! „Би ли, мајко, каквијех понудах ?"
Она му је ријеч говорила : „Ја бих, синко, са букве јабуку „Из велике воде Калаџијнске,
Чини ми се, би ми боље било.“ Скочи Јован од земље на ноге, И Лабуда свога узјахао,
Па отиде ноћи без мјесеца, Хитро Јован к води долазио,
Те дофати са букве јабуку, А кад био украј воде ладне, Опази га несита аждаха,
Дијете је срца жестокога, Оба их је жива уфатио, Лабуду их за реп савезао, Поведе их зеленом планином, У пећину мајци долазио, И даде јој са букве јабуку. Кад то виђе Јованова мајка, Јовану је ријеч говорила:
„О Јоване, да те, синко, питам: „Буд сам идеш зеленом планином,
"Да туфате од горе хајдуци,
„Да ти спуте обадвије руке,
„Бил ти и што задржало руке?"
А Јован јој тадер говорио: „Ја бих свашто, мајко, раскинуо, "До проклето дрндарско тетиво.“ Кад то чула Јованова мајка,
Она скочи од земље на ноге, И тетиво хитро налазила, Па је њему руке савезала
Од лакатах те до врх нокатах, Од нокатах лије крвца црна, Па је Јован мајци говорио: „А за Бога, остарала мајко! „Одријеши моје бјеле руке, „Јер ми, мајко, обје отпадоше.“ Она трну од земље на ноге, Хитро дива из пећине вика. Брзо дивски дође старјешина, Од Јована муку направише: Обадва му ока извадише, Бачише га украј од пећине. Па су онђе нојцу боравили. Када сјутра дан и зора дође, Но се кучка с дивом договара:
,Чујеш ли ме, дивски старјешина! „Ти дофати лудога Јована, „Слијепа га на Лабуда бачи, „Поведи га зеленом планином, Те га бачи у јаму студену.“ Скочи диве, дофати Јована, Кад га диве бјеше дофатио, Стаде цика лудога Јована, Па их куми Богом великијем:
„Немојте ме у јаму бачиват
Но ме бачте на друм у планину. Но му мајка ни хабера иема, Већ је она диву говорила: „Бачи, диве, врага и ђавола.“ Поведе га зеленом планином, Силну јаму украј друма нађе, Па га јами у дубљину бачи. Куд ће дива несрећа такнути! Али је то Господ наредио, Те му свеза над јаму Лабуда, Па отолен у пећину пође. Мало било, ништа не стануло,
Да је коме жалост послушати: Стоји цика гојена Лабуда, Лабуд бије јаму копитима (Од копитах цјепанице скачу), Да дофати зубом господара; Али стаде тутањ уз планину: Ево иде тридест ћириџија И пред њима ћириџија Раде, Кад погледа украј друма пута, Вишти Лабуд виш луда Јована,
„Ну виђите, моја браћо драга! „Ено Лабуд лудога Јована,
„Бе му пусти у планину вишти, „Бог зна, му је Јован погинуо; „Хајте, браћо, да видимо онђе.“ Кад дођоше на јаму студену, Вишти Лабуд, копитима каже;
Тадар скочи ћириџија Раде, И састави тридест конопаца, И засука по два у једнога, Те направи петнаест комата, Па се Раде преко паса свеза, Спустише га тридест ћириџија ; Ту Јована у животу нађе, И извади лудога Јована, Па му бјеле одријеши руке, Крену да га води по свијету; Куми Рада дијете Јоване: „Богом брате, ћириџија Раде! „Не водите мене по свијету, „Но ме бачите на пуста Лабуда, „Зајмите ме води Калаџијнској, „Е умријех од жеђи јуначке; „А пођите два три у Косово, А у моје Богом посестриме, „Посестриме крчмарице Јане, „Нека дође води Калаџијнској, „Да ме зајми у поље Косово, „Разумна је ума и памети, „Гуслара јој у свијету нема, "Не би ли ме гуђет' научила.“ То је Раде за Бога примио, Те га бачи на коња Лабуда, А зајми га води Калаџијнској, Ту Јована бјеше оставио, А сахију посла у Косово. Кад је Јану хабер допануо, Хитро двије дозивала слуге,
« PreviousContinue » |