Пас ондолен шњима подигнуо,
Кад далеко од пећине били,
Па пећину бјеху угледали,
И Јована угледала мајка,
Па је диву ријеч говорила:
„Ну ход, диве, да ми промислимо,
„Како бисмо њега изгубили,
„Па ми тадер да ашикујемо.“
А див јој је ријеч говорио:
Учини се без невоље бона;
„А кад дође дијете Јоване,
"Он се хоће мајци препанути,
„„Би ли, мајко, каквијех понудах ?“ “
„Ти ћеш њему овако казати:
„Ја бих, синко, са букве јабуку
„„Из велике воде Калаџијнске;46
, У воду је несита аждаха,
„Што прождире коње и јунаке,
„И код ње су два љути арслана,
„Што изију живога јунака;
„Не би ли га прождрла аждаха,
„Ил изјели два љути арслана.
Па кад Јован у пећину дође,
Али бону находио мајку;
Сједе Јован мајци више главе,
Жалосне га сузе пропануле :
„Куку мене, моја мила мајко!
„Би ли, мајко, каквијех понудах ?"
Она му је ријеч говорила :
„Ја бих, синко, са букве јабуку
„Из велике воде Калаџијнске,
Чини ми се, би ми боље било.“
Скочи Јован од земље на ноге,
И Лабуда свога узјахао,
Па отиде ноћи без мјесеца,
Хитро Јован к води долазио,
Те дофати са букве јабуку,
А кад био украј воде ладне,
Опази га несита аждаха,
Дијете је срца жестокога,
Оба их је жива уфатио,
Лабуду их за реп савезао,
Поведе их зеленом планином,
У пећину мајци долазио,
И даде јој са букве јабуку.
Кад то виђе Јованова мајка,
Јовану је ријеч говорила:
„О Јоване, да те, синко, питам:
„Буд сам идеш зеленом планином,
"Да туфате од горе хајдуци,
„Да ти спуте обадвије руке,
„Бил ти и што задржало руке?"
А Јован јој тадер говорио:
„Ја бих свашто, мајко, раскинуо,
"До проклето дрндарско тетиво.“
Кад то чула Јованова мајка,
Она скочи од земље на ноге,
И тетиво хитро налазила,
Па је њему руке савезала
Од лакатах те до врх нокатах,
Од нокатах лије крвца црна,
Па је Јован мајци говорио:
„А за Бога, остарала мајко!
„Одријеши моје бјеле руке,
„Јер ми, мајко, обје отпадоше.“
Она трну од земље на ноге,
Хитро дива из пећине вика.
Брзо дивски дође старјешина,
Од Јована муку направише:
Обадва му ока извадише,
Бачише га украј од пећине.
Па су онђе нојцу боравили.
Када сјутра дан и зора дође,
Но се кучка с дивом договара:
,Чујеш ли ме, дивски старјешина! „Ти дофати лудога Јована, „Слијепа га на Лабуда бачи, „Поведи га зеленом планином, Те га бачи у јаму студену.“ Скочи диве, дофати Јована, Кад га диве бјеше дофатио, Стаде цика лудога Јована, Па их куми Богом великијем:
„Немојте ме у јаму бачиват
Но ме бачте на друм у планину.
Но му мајка ни хабера иема,
Већ је она диву говорила:
„Бачи, диве, врага и ђавола.“
Поведе га зеленом планином,
Силну јаму украј друма нађе,
Па га јами у дубљину бачи.
Куд ће дива несрећа такнути!
Али је то Господ наредио,
Те му свеза над јаму Лабуда,
Па отолен у пећину пође.
Мало било, ништа не стануло,
Да је коме жалост послушати:
Стоји цика гојена Лабуда,
Лабуд бије јаму копитима
(Од копитах цјепанице скачу),
Да дофати зубом господара;
Али стаде тутањ уз планину:
Ево иде тридест ћириџија
И пред њима ћириџија Раде,
Кад погледа украј друма пута,
Вишти Лабуд виш луда Јована,
„Ну виђите, моја браћо драга! „Ено Лабуд лудога Јована,
„Бе му пусти у планину вишти,
„Бог зна, му је Јован погинуо;
„Хајте, браћо, да видимо онђе.“
Кад дођоше на јаму студену,
Вишти Лабуд, копитима каже;
Тадар скочи ћириџија Раде,
И састави тридест конопаца,
И засука по два у једнога,
Те направи петнаест комата,
Па се Раде преко паса свеза,
Спустише га тридест ћириџија ;
Ту Јована у животу нађе,
И извади лудога Јована,
Па му бјеле одријеши руке,
Крену да га води по свијету;
Куми Рада дијете Јоване:
„Богом брате, ћириџија Раде!
„Не водите мене по свијету,
„Но ме бачите на пуста Лабуда,
„Зајмите ме води Калаџијнској,
„Е умријех од жеђи јуначке;
„А пођите два три у Косово,
А у моје Богом посестриме,
„Посестриме крчмарице Јане,
„Нека дође води Калаџијнској,
„Да ме зајми у поље Косово,
„Разумна је ума и памети,
„Гуслара јој у свијету нема,
"Не би ли ме гуђет' научила.“
То је Раде за Бога примио,
Те га бачи на коња Лабуда,
А зајми га води Калаџијнској,
Ту Јована бјеше оставио,
А сахију посла у Косово.
Кад је Јану хабер допануо,
Хитро двије дозивала слуге,
|