Скочи Јања на ноге лагане,
На свом побру гвожђе отвораше,
А на Бема Марко удараше;
Кад удари синџир гвожђе тешко,
Па засједе пити рујно вино,
Удари га чизмом и мамузом:
"Устан, Бемо, да пијемо вино.“
Кад погледа Бемо Брђанине
Више себе Марка Краљевића,
А на врату синџир гвожђе тешко,
Скочи Бемо на ноге лагане,
Синџир гвожђе земљи притезаше,
Он потеже рукам и ногама,
Попуцују руке из рамена,
Попуцују ноге из кољена;
Ал' је тврдо гвожђе уватило.
Сједе Бемо на земљицу црну,
Марко сједе пити мрко вино,
А наздравља Бему Брђанину,
Наздравља му, али му не даје.
Кад се Марко накитио вина,
Онда Шарца свеза за дората,
А за Шарца Бема Брђанина,
Па усједе Бемова дората,
Оде право граду Вучитрну;
Изилази господа ришћанска:
„Богом брате, Краљевићу Марко!
„Објеси нам Бема Брђанина,
„Ево тебе три товара блага. “
Марко њима три товара врати,
Што су дали Бему Брђанину,
Па он оде бијелу Звечану;
Ту господа Српска излазила;
„Богом брате, Краљевићу Марко!
„Објеси нам Бема Брђанина,
„Ево тебе три товара блага.“
Марко њима три товара врати,
Што су дали Бему Брђанину;
Оде Марко бијелу Ориду,
Ту излази господа ришћанска:
, Богом брате, Краљевићу Марко!
„Објеси нам Бема Брђанина,
„Ево тебе три товара блага.“
Марко не ће да узима блага,
Већ он њима три товара врати,
Што су дали Ђему Брђанину;
Код Орида начини вјешала,
И објеси Бема Брђанина,
Па он узе рибе од Орида,
Поранио Краљевићу Марко,
Поранио низ Косово равно,
Кад је био на води Сервани,
Сукоби га Косовка девојка,
Божју помоћ назива јој Марко:
„Божја помоћ, Косовко девојко!"
Девојка се до земље поклања:
„Здраво да си, делијо незнана!“
Ал' јој Марко поче беседити :
„Драга сестро, Косовко девојко!
„Лепа ти си, секо, млађа била!
„Красна ти си стаса и узраста!
„Руменила, господска погледа!
"Ал' те, секо, коса покварила ;
„Јер си тако, секо, оседила?
„С когʼ си млада срећу изгубила?
„Ил' са себе, ил' са своје мајке,
Или са свог стара родитеља?“
Проли сузе Косовка девојка,
Па говори Краљевићу Марку;
„Драги брато, делијо незнана !
„С себе срећу изгубила нисам,
Ни са себе, ни са своје мајке,
„Ни са свога стара родитеља;
„Већ сам јадна срећу изгубила:
Ево има девет годин’дана,
„Како дође Арап прекоморац,
„Па од цара Косово закупи,
„И наметну зулум на Косово:
„Косово га и поји и рани;
„Па је други зулум наметнуо:
„Ко с удаје, тридесет дуката;
„Ко се жени, тридест и четири;
„Који има, те толико даде,
„Тај се јунак може оженити
„И девојка млада удомити ;
„А у мене браћа сиромашна,
„Нема блага, да Арапу даду,
"У томе сам јадна заостала,
„Те се нисам млада удомила ;
„Са тога сам срећу изгубила.
„Па још за то не би ни жалила,
Што нам с не да младим удавати,
„И јунаком младим оженити;
„Него ево и веће невоље,
„Још је већи зулум наметнуо:
„На ноћ иште младу и девојку
„Па девојку Арапине љуби,
„А невесту слуге Арапове;
„Обреди се све Косово редом,
„Даваше му младе и девојке,
„Ево мени тужној редак дође,
„Да довече идем Арапину,
„Да му ноћас, јадна, будем љуба,
„Па ја мислим и размишљам мисли:
Мили Боже, што ћу и како ћу?
„Ил' ћу јадна у воду скочити,
„Или ћу се млада обесити;
„Волим, брате, изгубити главу,
"Негљубити свој земљи душмана.“
Ал беседи Краљевићу Марко:
„Драга сестро, Косовко девојко!
Не шали се, у воду не скачи, „Немој себи смрти учинити, „Немој, секо, душе огрешити! „Већ ми кажи Арапове дворе, „Гди су двори Арапина црна ? Имам речи беседити с њиме.“
Девојка му поче беседити:
„Драги брато, незнана делијо!
А што питаш Арапове дворе? „Што и питаш? остали му пусти! Може да си нашао девојку, „Пак му идеш, носиш свадбарину; „А можда си јединац у мајке, „Па һеш, брате, тамо погинути, "Па што ће ти саморана мајка?“ Марко с маши руком у џенове, Те извади тридесет дуката, Па и даје Косовки девојки: „На ти, секо, тридесет дуката,
, Пак ти иди своме белом двору,
, Пак се рани, док ти с' срећа јави; .. Само кажи Арапове дворе,
"Ја ћу платит свадбарину за те.
„Зашто би ме Арап погубио,
„Кад ја имам, сестро, доста блага,
„Мого б платит све Косово равно,
"Камо л' не би за се свадбарину ?"
Девојка му поче беседити:
„Нису двори, већ шатори пусти.
„Погледајде доле низ Косово
„Гди се онај свилен барјак вије,
„Онде ; шатор црног Арапина,
Око њега зелена авлија,
Сва авлија главам’накићена:
Ево нема још недеља дана, „Како ј проклет Арап исекао „Седамдесет и седам јунака,
|