„Кад ти није за невољу бико?“ Мудро га је паша преварио:
О Комнене, што си полудио,
„Ја нијесам паша Сеидиме,
„Већ сам главом од Пазара Раде;
„Ја сам чуо и људи ми кажу,
„Да ти имаш доста соколова,
„Да ми дадеш два сокола сива.
„Служићу те, колико рекнемо!"
Онда вели Комнен војевода:
„Ој Бога ми, Раде од Пазара!
„Ја би рек’о да си Сеидиме,
„Да нијеси обријао браде,
„Јер је таког струка и узраста,
„И такога ода и погледа;
А ја имам доста соколова,
„Даћу теби два сокола сива,
Служићеш ме три године дана.
И на то је паша пристануо.
Служио га до двије године,
Не мог'о му ни видити вранца,
А камо ли њега да одведе;
Кад настала трећа годиница,
Пође Комнен у лов у планину,
И поведе пашу Сеидима,
Да он лови утве златокриле,
Не понијо стари соколова,
Већ понијо тиће соколиће,
Који лову научени нису.
А кад Комнен у планину дође
Бено плове утве златокриле,
Он ми пусти тиће соколиће,
Да ватају утве златокриле,
Полетише утве под облаке,
А соколи утве и не гледе,
Него лете од јеле до јеле;
Онда вели Комнене војвода:
„Слуго моја, Раде од Назара!
„Иди брже двору бијеломе,
„Донеси ми старе соколове,
„Да поватам тиће соколиће.“
Ал бесједи паша Сендиме:
„Ој Бога ми, Комнен-господару!
„Твоја госпа вјеровати не ћe,
„Не ће мени дати соколова,
Већ дај мени каква обиљежја.“
Превари се Комнене војвода,
Те му даде златан прстен с руке.
Лети паша Комненову двору.
Пита њега љуба Комненова:
Слуго наша, од Назара Раде! „Камо теби Комнен господару ?" Онда јој је паша бесједио: „Ој Бога ми, Комненова госпо! „Ти не питај за Комнена твога! „Силна га је опколила војска, „Видиш, да сам коња уморио, „До тебе је мене оправио,
„И ево ти посл'о обиљежје,
„Да му пошљеш вранца од мегдана, "Не бил своју избавио главу."
Превари се љуба Комненова,
Превари се, уједе је гуја,
И отвори деветера врата,
И десета, па изведе вранца;
А кад паша посједнуо вранца,
Не даде му ђаво мировати,
Већ овако стаде бесједити:
„Јеси л чула, Комненова љубо!
„Овако ми поздрави Комнена:
„Да му ј Турчин одјахао вранца;
„Ја нијесам Раде од Пазара,
Већ сам главом паша Сеидиме.
То изрече, па с коњем утече.
Оста јадна госпа кукајући,
Кукајући, кано кукавица,
Преврћући, како ластавица;
Пак изиђе на високу кулу,
Те припали бојницу лубарду.
А кад пуче бојница лубарда,
Чини ти се, земља се потресе.
Комнен у планини,
И у ма се јаду осјетио,
Пак се ману тића соколића,
Лети брже двору бијеломе,
Нађе јадну госпу кукајући:
„Што је, љубо, да од Бога нађеш?
„Јесу л жива два близанца сина?“
„О Комнене, жив те Бог убио!
„Јесу живи, не били ти живи!
„Јесам ли те свагда сјетовала,
„Да свакије не наимаш слуга? „А ти најми пашу Сеидима,
„Превари нас, одведе нам вранца;
„Што ћеш саде, јадна твоја мајка?" Онда јој је Комнен говорио:
„Муч', не бој се, драга моја љубо!
Оде право трагом за Турчином.
Што је вранац у три пута скак’о,
То кобила у један пут вата.
Насред га је горе сустигао ;
Кад кобила угледала вранца,
Она врисну, гора се потресе ;
Кад је вранац осјетио мајку,
Стаде вранац, макнути се не ће.
Бије њега паша Сеидиме,
Бије њега оштром бакарлијом :
„Ајде, вранче, жив те Бог убио!
„Видиш, да сам изгубио главу."
Вранац стоји, макнути се неће.
Повикује Комнене војвода:
Стан’дер, пашо, да ти најам платим,
„Није право, тако да отидеш."
Достиже га, одсјече му главу.
И поврати вранца од мегдана,
Оде двору и здраво и мирно.
Болани Дојчин.
Разбоље се војвода Дојчине
У Солуну граду бијеломе,
Боловао за девет година;
По Солуна не зна за Дојчина,
Они мисле, да је преминуо.
То се чудо на далеко чуло,
Чак далеко у земљу Арапску,
Зачуо је Усо Арапине,
Једнак чуо, једнак седла вранца,
Право оде ка Солуну граду,
Те он паде под Солуна града,
Под Солуна у поље широко,
Усред поља шатор разапео,
Од Солуна иште заточника,
Да изиђе њему на мејдана,
Да јуначки мејдан подијеле.
У Солуну не има јунака,
Да изиђе њему на мејдана:
Дојчин био, па се разбољео;
Био Дука, па га боли рука;
Јест Илија луда аџамија,
Оно боја није ни виђело,
А камо ли с киме учинило,
Та ако би оно и изишло,
Ал му не да остарила мајка:
„Не, Илија, луда аџамијо!
Тебе хоће Арап преварити, „Те ће ми те луда погубити,
|