„О јуначе, Бог те не убио!
„Зар не видиш, да си погинуо?
„На Турчину оклоп гвожђе има;
„Но ђе ти је стр'јела и тетива?
„Удри њега у чело јуначко,
„Бе саставља самур и обрве,
„Те ћеш њега ласно погубити.“
То кад зачу Берзелез Алија,
Он не знаше што збори ђевојка,
Пак погледа у зелену траву,
Да он види, ко говори с Вуком,
А Вук трже стр'јелу и тетиву,
Те он гледа Берзелез-Алију,
Погоди га у чело јуначко,
Турчин паде у зелену траву,
Турчин паде, а Вуче допаде,
Сабљом ману, одсјече му главу,
Па се натраг у сватове врати,
Те по пољу друштво покупио;
Докле Вуче свате избројио,
Ал' му нема седам стотин свата;
Лијепо се дома оправише.
Кад дођоше шеру Купинову,
Угости их Змај-Деспоте Вуче,
Подјели им свилене дарове,
Па одоше сваки двору своме,
А он оста с Росандом на кули.
Порча од Авале и Змај огњени Вук.
Вино пију до два побратима
У Авали више Бијограда:
Једно бјеше Порча од Авале,
А друго је 'Берзелез Алија;
Кад се ладна напојише вина
И јуначки ћеив задобише;
Ал' говори Порча од Авале:
„Побратиме, Берзелез-Алија!
„Ти се напиј вина изобила,
„Виноград је нама до чардака,
„Имам доста у подруму вина,
, Имам доста вина и ракије."
Њему вели Берзелез-Алија:
„Залуду ти, побратиме драги!
„Залуду ти вино и ракија,
„Кад не имаш крчмарице младе,
„Да нам служи вино и ракију,
„Те немамо шале ни маскаре.
Мучно бјеше Порчи од Авале,
Па говори Берзелез-Алији:
,Побратиме, ти се напиј вина,
„Док ја одем Стојну Бијограду,
„Довешћу ти крчмарицу младу,
„Ја ђевојку, ја невјесту младу."
А пита га Берзелез-Алија:
„Када одеш Стојну Бијограду,
„Бојиш ли се још кога до Бога?
„Бојиш ли се два Јакшића млада?“
Ал' му вели Порча од Авале:
„Ој Бога ми, побратиме драги!
„Јас не бојим никога до Бога,
„Не бојим се два Јакшића млада;
„Ал' се мало, побро, прибојавам,
Прибојавам Змајогњанин-Вука
„Из простране Сријем-земље равне
„Из онога села Купинова;
"Далеко је село Купиново,
„А пространа Сријем-земља равна,
„Ту се Вуче ни десити не ће."
Па повика Порча од Авале:
„Слуге моје, извед'те ми ђога. “
Докле Порча седло опремио,
Дотле слуге изведоше ђога,
Довати се ђогу на рамена
Право оде низ поље Врачара
Докле дође тихој води Сави,
Па се Порча покрај Саве Фула
А да видиш два Јакшића млада!
Пију вино на кули Небојши
И шњима је Змајогњани-Вуче,
Тури очи змај од огња Вуче,
Тури очи уз ту воду Саву,
Док угледа Порчу од Авале,
Па говори змај од огња Вуче:
„Видите ли, два Јакшића млада,
„Ко се оно низа Саву Фула?“
Погледаше два Јакшића млада,
Познадоше од Авале Порчу,
Па говоре Змајогњанин-Вуку:
„Побратиме, Змајогњанин-Вуче!
„Оној курва од Авале Порча :
„Дана нема, кад се не привлачи
„И по једног роба не одводи,
„Ја по мртву не односи главу.“
А да рече Змајогњанин Вуче:
„Мили Боже, на свем тебе фала!
Ево има девет годин дана
Како с молим тебе истиноме,
„Не би ли се с Порчом удесно,
„Ти ми даде, данас га десити.
Па још рече Змајогњанин-Вуче:
Поскочите, два Јакшића млада,
„Нађидерте сироту ђевојку,
„Обуц'те јој свилу и кадифу,
„Подајте јој злаћену маштраву,
Пошљите је Сави на обалу,
„Не би ли се Туре преварило,
„Не би ли се мало забавило,
„Док опремим себе и кулаша.
Скочи Вуче опремат кулаша,
А Јакшићи нареде ђевојку,
Ођеше је, што се љепше може,
Дадоше јој злаћену маштраву,
Послаше је Сави на обалу;
Таман цура на обалу дође,
Она стаде воду заватати,
Док ето ти од Авале Порче,
Божју помоћ цури називао,
Она њему помоћ приватила,
Па је цури Порча говорио:
„Ој Бога ти, лијепа ђевојко!
„Доват'дер ми воде у маштрави,
„Да с напијем студене водице. “
Говори му лијепа ђевојка:
„Одјашкоња, незнани јуначе,
„Одјашкоња, па се напиј воде.“
Ал' јој вели Порча од Авале:
„Ој Бога ми, лијепа ђевојка!
Кљусина је моја дурновита :
„Кад одјашем, узјати се не да, Већ ми додај воде у маштрави, „Ја сам јунак врло ожеднио.“
А ђевојка њега послушала,
Завати му воде у маштрави,
Пружи њему воду и маштраву:
Не шће Порча воде, ни маштраве,
Већ ђевојку за бијелу руку,
Па је баци за се на ђогата,
Притеже је свиленијем пасом,
Па побјеже уз поље Врачара.
Све то гледа змај од огња Вуче,
Па с довати на свога кулаша,
Па полеће уз поље Врачара;
Кад је мало Порчу сустигнуо,
Па је онда Порчи говорио:
„Стани курво, од Авале Порча!
Стани мало, да се огледамо. “
Кад га Порча виђе и познаде,
Потурио у траву ђевојку,
Па он бјежи уз поље Врачара,
|