„Док је мене и на мени главе.“
Кад то зачу дијете Стјепане,
Довати се косната дората,
Па окрену пољем широкијем,
Оде право Јакшићу Тодору.
Тодору је право казивао,
Што говори Звијездић Иване.
Када зачу Јакшићу Тодоре,
Он узима своју Иконију,
Па приведе вранца виленога,
Иконију на вранчића баци,
Привеза јој ноге испод вранца,
А привеза испод грла руке,
Виловиту вранцу бесједио:
„Хајде, вранче, на воду Трутину;
„Кад изиђеш у поље мезево,
„Живо пређи у Голеш планину,
„Причекај ме мало у Голешу.“
Рече ријеч дилбер Иконија:
„Ој Тодоре, драги господару!
„Ако знадеш Бога јединога,
„Не турај ме живу у Трутину,
Веће мени осијеци главу.“
Вели њојзи Јакшићу Тодоре:
„Иконија, срце из њедара!
„Ако вранац буде среће старе,
„Под тобом ће вранац испливати,
„Изићи ће у Голеш планину;
„Причекај ме у Голеш-планини,
Ако когођ дође од сватова,
„Те ти каже, да сам погинуо,
„Гони вранца Бијограду моме,
„Ја имадем девет мили брата
„И љепшијех и виших од мене,
,,Ти обери, кога теби драго;
"А тако ми никога до Бога!
„Не ћеш с мене бити прокорена. “
Па удари вранца по сапима,
Оде вранац на воду Трутину;
Кад изиђе на мезево равно,
Како звјезда преко ведра неба
Кроз хиљаду пролеће сватова,
Неко виђе, неко и не виђе,
Али виђе Звијездић Иване,
Па Иване тихо бесједио:
„Боже мили! чуда великога!
„Да ли соко пронесе лабуда,
„Да ли вранац Јакшића Тодора ?"
Тодор чека за водом Трутином,
Па развија срмали дурбина,
Те угледа у Голешу вранца,
Па дружини бјеше говорио:
„О дружино, моја браћо драга!
Сви једнога Бога помените,
„Добријех се коња приватите.“
Па посједе косната дората,
Право иде води на ћуприју
Пред чадора Звијездић-Ивана,
Па Ивану Божју помоћ даје;
Колико се ђида посилила,
Он Тодору 'вако говораше:
„Здраво да си, Јанково копиле!“
Проговори Јакшићу Тодоре:
„Богом куме, Звијездић-Иване!
„Кумим тебе Богом великијем
„И нашијем светијем Јованом,
„Кумим небо, над тобом које је,
„Земљу кумим, под тобом која је,
„Не отимај моје Иконије,
„Јер је моја од прије ђевојка;
„Дружину ти зовем у сватове,
„А ти пођи на кумство вјенчано,
„И ево ти хиљада дуката,
„Што си дао мојој Иконији.“
Рече њему Звијездић Иване:
„Стани мало, Јанково копиле,
„Док се мога доватим ђогата.“
Па он скочи на коња ђогина,
А потеже мача зеленога:
Десна му је прионула рука,
Он привати и лијевом руком,
Прионуше руке обадвије;
Сину сабља Јакшића Тодора,
Удари га по десном рамену,
Раздвоји га на коњу ђогату,
А ђогата на земљици црној,
Па он викну из грла бијела:
„Браћо моја, стотина сватова!
„Сад удрите кроз мезево равно.
Па он пусти својега дорина,
Ударише кроз равно мезево,
Покрај њега дијете Стјепане,
Како кога копљем удараше
Преко себе њега претураше.
Док су били у пољу мезева,
Три стотине глава осјекоше;
Грлом виче Јакшићу Тодоре:
„Немој брате, дијете Стјепане!
„Богу вала и светом Јовану,
„Кој је њима повезао руке!"
У то доба у Голеш планину,
Стоји вранац на друму широку,
И на њему дилбер Иконија,
Па је скида Тодор са вранчића,
Те је меће на коња дорина,
Свога вранца међу очи љуби,
Па се њему на рамена баци,
Право оде своме Бијограду
И одведе дилбер Иконију,
Право і води у Ружицу цркву,
Те се вјенча с њоме по закону;
Па написа књигу на кољену,
Те је шаље бијелу Будиму
На кољено госпођи краљици:
„Ој госпођа, Будимска краљице!
„Кад ти пођеш ћери у походе,
Ти не иди Звијездић-Ивану,
„Већ ти хајде Јакшићу Тодору.“
Роиство и женидба Јакшића
Шћепана.
(из Бјелопавлића.)
Још зорица није заб’јелила,
Ни даница лица помолила,
Бијела је вила покликнула
Са Авале зелене планине,
Вила зове у Бијоград Стојни
По имену два брата Јакшића,
Јакшић-Митра и Јакшић-Шћепана :
,О Јакшићи, зло вам јутро било!
„Ал' чујете, ал' се не бринете?
„На Бијоград ударише Турци,
„Ударише Турци су три стране,
„И још ћу ви по имену казат:
„Ево прво Ћуприлијћ везире,
„За њим војске четръест хиљада;
„А друго је паша од Видина,
„За њим војске тридесет хиљада;
„Треће паша с Новога Пазара,
„За њим војске двадесет хиљада;
„Ако ли ми вјероват' не ћете;
„Ви изађ'те граду на бедене,
„Што је силне под Бијоград војске.“
„Па поглајте на поље широко
Кад то зачу Јакшић Димитрије,
Он поскочи на ноге лагане
И отиде граду низ чаршије,
|