Page images
PDF
EPUB

мложествени број. и, мя.

Bil.
дни.

дне. она. Р. нас.

вас. நR , i
Д. нама, нам*). вама, вам. њима, им,
B. нас.

вас.
њи, н,

за сватри рода.
3.
T, нама.

вама. с нама.

вама.

њима,

себе,
себи (себе),
cebe, ce,

Bii.

њима,

собом,
себи,

Код овије мјестоименија преба упамтити :

1) Мјестоименија првога и другог лица имају у род. дап. и вин. јед., и у далі. млок. броја двојако; а мјестоименија прећега лица имају двојако у сватри рода и у обадва броја у род. дан. и у вин. Бекоји мисле да је по све једно (као н. п. код прилагателни имена ж у пога иж у пог; ж у томе, ж утому, ижу пі ом), него само да је ово друго уговору скраћено од првога.) Може бити да је ово друго поспало некад од првога, али је данас у говору са свим различно једно од другога. Прво (мене, пебе, њега, ње; мені, пеба, њем у, њој, мене, шебе, њега, њу и п. д.) стоји: а) у почетку н. п. не може се рећи и смо дали, га самі виђео, ме су звали ; него шеби смо дали, њега сам виђео, тебе су звали и п. д. 6) кад је сила говора (Хафоrut) на мјестоименију, н. п зовни њега, казао сам и теби, дао сам и теби и њој, даћу вама и њима и т. д. в) послије предлога (осим мјеспоименија првога и другог лица у вин. падежу), н. п. код мене, код ineбе, код њега, код ње; к мени, к вама, к њима , к њој, а у вин. падежу у првora и у другог лица говори се обоје , н. п. за мене или за ме, за шебе или за пепред мене или преда ме, пред тебе или преда ше, пред себе или предa ce; ay прећем лицу само се прво узима , н. п. пред њега (предањ, предањга), пред њу (преда јњу, пред њи (преда њи) и т. д. А у осталим догађајима говори се друго (ме, пе, га, је, се ; мн, ти, му, јој ; нам , вам, им, й, і), н. п. боји ме (пе, га, је, ї) се, казао ми (ши, "му, јој; нам, вам, им), звао сам га и пи. д. ***).

2) Мии ми: а) узима се кашпо мјесто мој и твој, н. п. јеси ли ми виђео коња ; виђео сам пн брата ; био сам ти код куће и т. д. А б) кашпо не значи готово ништа, него се говори (особно пи) као за нено чудо, н. п. лијепа пи је , јади је убили! чудно пи га превари! Чарна горо пуна ти си лада! Ньу ми пиша Громовник Илија (не опомињем се виіше за мн). в) Снип сам па и се наспавао ; јеси ли ми здраво пушовао ? и п. д. Ово иде у прво значење (мјеспio мeни и пшебн).

3) Мјестоименије трећега лица има у вин. јед. мушкога и средњег рода, осим нь ега и га, још њи њга; и ово се узима само с предлогом, ну значењу се не разликује од њега, н. п. за њ, зањга или за њега; предать, предањ га или пред њега; мимоњ, мимо њга или м

4) Мјеспоименија првога и другог лица имају удап, јед. осим ми и ми, још двојако: мени или мене, пәби или тебе. Народ понајвише говори мене, тебе ****), а списатељи и књижевницип мени, жеби (да се разликује од синителнога!).

5) Текоји додају у род. дап, вин. иу сказ. једин. броја, ну дап, н сказ. млож, на крају на, кар и карена, н. п. меника, мені кар: мен икарена; шебіка, те бикар, шебинарена; менёка,

мо њега нм. А

M e

*) у Крајини Неготинској пу Црнојї ријеци говоре нни (мјесто нам), н.

п. да ни си пи жив господару! да ни је Бог дао и т. д. **) Заnio kекоји пишу 'га, 'му, 'ам и пi. д. ) Ја мислим да и у Славенском језику овакова разлика има између

мнѣн м'ни, тебѣ и п, мене и Мя, мебеи пя, себеи ся (прем да наши дојакоши Славенски грамаптици никакве разлике не наломину). Да ли би (н. п.) све једно било : Помилви мя Боже, и по

Млли мене Боже ? ++++) Ово је управо од Славенскога мнѣ, мебѣ (е мјесто ћ, као и на

више мјесша).

мен.

некар, мeнeкaрена; његака, његакар, његакарена и т. д. (у мушкoме и у средњем роду).

6) Код свију имена винителни је падеж у средњем роду као и

а код ови мјестоименија није, него је внн. у средњем роду као и у музикоме , н. п. шта је том љепшепту, те плаче?

избила га мати; kaмо піи платно?

однијела га вода и п. д. 2) Тако је код свију имена једнак у јед. броју дап. и сказ., а у млож, броју дап. повор. и сказ., а овђе није: зашпо сказ. у јед. броју не може имали ми, пн, му, јој, него само мени, меби, њему, њој; нити у млож. броју могу имали твор. и сказ. нам, им, него само нама, њима.

III. која што присвојавају, н. п. мој, моја, моје; твој, воја, твоје, свој, своја; своје; наш, наша, наше; ваш“, ваша, ва ше; њиов, њиова, њиново; његов, његова, његово;, њен", њена, њено (1њ езин, њезина, њезино); нечиј, нечија, неч

ечије; свачиј, свачија, свачије; ничиј, ничија, ничије.

Мој, півој, свој, склањају се ево овако:

јединствени број.

Женск,

муш к.

средњ. И. мој,

моја, моје, P. Mojera(-era), mojer(-er), môra, mor, moje, Mojera(-era),mojer(-êr),môra,môr, Д.м јему(-ёму), мојем (-ем), моме,мом, мојој, мојему(-ёму), мојем (-ём), моме, B.mojera(-era), mojer-êr),móra,môr(mój),mojy, moje,

MOM,

моја, моје, т. мојим (мојим), мојијем, мојом, мојим (мојим), л: jијем, С,мојему(-ёму),мојем(-ём), моме,мом, мојој, мојему ( ему), мојем (-ём), моме,

мом. . мложествени број.

3. мој,

И. мојн,

моје, моја, Р. м јнје, мојi ,

за свара при рода, Д. мјима (мојима), мојим (мојим), мојијемј

Meje,

моја, 3. моји,

моје, моја, т. мојима (мојима), мојим (мојим), мојијем

за сва природа, с. мојима (мојима), мојим (мојим), мојијем)

в. моје,

његов, њиов, њени њезин, склањају се као ж уп; наши ва ш, као вруки; а нечиј, ничиј и свачиј, као чиј.

iv. којима се што показује, н. п, мај, па, мо; 'вај, два, д во ; icmii, иста, ист б; такови, пакова, па аково (mакав, таква, такво); овакови, овакова, оваково (ова кав, оваква, оваквб); онаковій, онакова, онаково (она кав, она кв а, о. накво).

Тај, овај, онај, склањају се ево овако:

[blocks in formation]

сред нь.
мо,
пога, мог
поме, тому, щом,
по,

пој,
пiy,

mom, шој,

[ocr errors]

", пинје, ми,

muijem}

[ocr errors]

мложествени број. И. mi *)

mê, ma,

за сва при рода. Д. пима, пам, линјем) B. me,

mê 3. т. пима, пам, пијем

за сва три рода с. пима, пійм, пијемј

Испи, шакови, овакови, онакови, склаьају се као жути.

V. којима се шпо пна, н. п. који, која, које? ко (пко) ? што (wma) ? чиј, чија, чије? какови, какова, каково (ка кав, каква, какво) ?

кои што склањају се ево овако: И, ко (шко),

umò (uma) P. Kora ,

чега (шпа) Д. коме, кому, чему, В. Кога,

umo (una) 3. Т. Киме , ким,

чиме , чим, c. коме, кому, чему,

Који склања се као мој; како ви као купи; ачні (чији ?) управо као врући, али опеш због неки мали разлика у говору даћемо му особило склоненије :

јединствени број.

[ocr errors]

, , (, ,

мушк.

средњ. И. чији, чиј (чи)

чija,

чије, Р. чијега (чијега, чијег (чијег), чије, чијега (чнјега), чијег (чијег), Д. чијему (чијему), чијем (чијем), чијој, чијему, (чијему), чијем (чијем), В. чијега (чијега), чијег, чијег (чиј), чију, чије, 3.

чијом, ,

чијим (чим) с. чијему (чијему), чијем (чијем), чијбі, чијему (чијему), чијем (чијем). ;

мложествени број. И. чији, чај (чӣ) :

чије, чија, е чијије (чије), чији, за свапри рода д. чијима, чијим, В. чије,

чије, чија, 3. т. чијима, чијим

за сва три рода с, чијима, чијим

[ocr errors]

VI. Која се односе на ствар ; пакова су мјестоименија: кojи, кои шпо, која по себи нијесу друго ништа, него мјестоименија којима се пима, само што се у другом смислу употребљавају, н. п. ја, који (која, које) желим; ли, који (која, које) знаш ; он (она, оно), који (која, које) има; људи, ко, и мисле —; који човек мисли да све зна, онај се не може нигда поправипи; види онај, који ведри и облачи; вала Богу, који је дао; која усша рекла, она и одрекла; ко ради, Бог не брани ; ко се у коло вапа, у нore се узда; код кога се нађе, да -; с ким је опишао, не ќе дој и пр. д.

*) Може се фешто у Србији чути имизи, род. лізи иші зије, дати.

швор, и сказ. Шиз йма, ші з їм, шизије м.

Кад је говор о трећем лицу, највише се гонори што мјесто који, која, које, али по особипом синтаксису, н. п. човек, што је био код мене ; жена, што смо је виђели; вино, што смо (га) пили ; човек , што смо код њега ноћили; човек, што су му коња украли; човек, што смо та ) данас виђели; човек, што смо дошли с њиме ; столица, што се на њој сједи; књига, што се из ње учи ; перо, што се (њим) лише **); чо. век, шліо смо о њему говорили; подај оном човеку, што је донијо врећу; мелни код оног човека, што сједи онамо ; подај оним људма, што стоје на пољу и т. д.

о глаголу.

(de verbo)

По значењу могу се глаголи раддијелити у при реда: 1) неки глагол ли показују да ко ради што извјесно изван себе, што свагда мора спајами у вин. падежу, н. п. писати књигу, сјећи дрва, копати виноград, јесми меб, но си пи воду и т. д. и оғи се глаголи зову дјејслі ви щелни (послујући ?). 2) неки глаголи показују да се досао вра. fa нa oнora, који га ради, н. п. бријемсе, кајеш се, надаписе, натањива писе и пi. д. и ови се глаголи зову повраћа мелни***), који у правом смислу нијесу друго ништа, него глаголи дјејствителни : зашто, и њиов посао споји свагда у вин. падежу (само што није изван онога, који ra ради), н. п. бријали се (себе), весели писе, као бријати га, веселип и пе и п. д. 3) неки глаголи показују само стање лица или співари, или посао, који не иде ни на шпо, што би стајало у вин. падежу, него је у ономе који га ради, н. ш. боловая и, сиа ва ни, ики, сједили; гори дрво, пече вода, уз дҳсами и т. д. и ови се глаголи зову средњи (verba neutra) ***).

Примјеч. 1) Ово раздјеленије глагола готово не вриједи ништа : за. што готово сваки дјејсті ви мелни глагол може биции и средньи (али прави средньи глагол не може бити дјејствителни), н. п. пјева ми пјесму, играли коња, копати виноград, орапи њиву, вика пи људе, то су дјејсливителни глаголи; али кад се рече (и разумјева), н, п. боље је пјевати него плакати; маш ор, се коњ не учи угра

умијем орап ни копаши; јечам парче а ракија. Виче ****), онда су ово све средњи глаголи.

3) Наши Славенски грaмaлици називају још неке глаголе спрадателни ма, а неке отложителни ма (deponentia) : но такови глагола нидій нма у Славенскоме ни у Српском (као ни у њемачком) језику *****), него,

ми;

ни m'

*) Кад се говори о бездушним стварима, онда се у муткоме и у сред.

њем роду га, и у женском је може изоставити, н. п. юж, шпио смо данас купилд; да пи платим чашу, што сам разбио ; добра је. она пушка, што си мн доклонио; какво је оно вино, што смо данас.

пили и. д. **) Код оваковије ријечи, којима се што ради, често се у говору изостави

оно њиме (њим) и њоме (њом), н. п. брус, што се бритва оштри;

лопала, што се жито вије; гвожђе, шпо, се кашике дубу и т. д. ***) Haruи Славенски граматици опакове глаголе зову спра да ме

нима, а неке опложителни ма. **) Ово је удело из Латинске граматиске, зашто Лапини имају гла

голе дјејс виделне и страдащи елне, а ови нити су дјејствителни ни страдаптелни, него између њи средњи (као и средњи

род између мушкога и женскога). ***) Кад узјаше пијан човек на угојена коња, па прче и виче. ****) Bef ако да би ко узео (за опложителни глагол) чути, који има

значење глагола савршителнога, а спреже се као глаголи несавршнтелни, п. ј. има полу прощавше вријеме, приҷаҳрије (и дјејепричаспије) садашњег времена и суштествително од причастија страдателнога: чуја, чујаше, чујас мо, чујас ще чујау; чујући, чув ёье (ч. п. по чувењу).

оставило

глагола и склањатье имена- 3ове

п.

као

HII

ey по они сами (граматици) узели и превели из Грчкога и из Лалинскога језика : зашто су мислили, да сваки језик оно мора имати, што има Грчки и Лалиниски; а шліо Славенски језик има, а Грчки и Лалински нема, оном нијесу били ни мукает (или ако су што и напоменули, а они су о пом лако што рекли, као што говори човек о ствари, коју ни сам не разум 1је), као н. п. двојако значење прилагателни и мена (цијело и усјечено), код лични мјестоименија мнѣи ми, мебѣи ти, себѣи си, мене има и т. д. и Бог зна шта се још у Славенском језику није пaко из

и изгубило! н. п. односително мјестоименије шло, имају сви садашњи Славенски народи, а у Славенском језику нема га! Да су га имали н спіари Славени, отом не треба сумљапии, него су га изостави. ли преводници; зашто су мислили да је оно све покварено, говедарски и свињарски, шпо нема у Латинскоме иу Грчком језику.

Да се врапінмо опет к страда пиелни ми о положителни м глаголима, н. п. Латинин каже једном ријечи a mor, laudor, rogor и п. д. а ми у нашем језику морамо за сваку пу ријеч узети двије, пі. ј. убе ме, вале ме, моле ме и т. д. А нијемац мора узели при ријечи, п. ј. іф were geliebt, бивам љубљен), it wеrbе gеlоbt (бивам ваљен) и т. д. које мислим да ће сваки признати, да не иде у спрезанье глагола: спремање

се само оно, кад се једна ријеч премјењује сама у себи, н. љубим, љубиш, љуби, љубимо, љубн пе, љубе, љубља, љубити и т. д. као код имена Бог, Бога, Богу, То же, Богом, Богови и т. д. А труждаюся ни је глагол он ложителни,

6їюся страдани ёлни, него су обадва дјејствителни повраћателни глаголи.

Сви наши глаголи (дјејствителни и средњи) могу се опет раздијелнпи ) на глаголе савршнпі елне (verba реrfесtiva), који показују да је посао само један пупразен и свршен (или да ће се радиции и свршнпії), н. п. закопапі и, записа плі, доfi и, наки, дати, реки, викнути, дигнупи, ме нупи, умријеп и, уздану піни п. д. 2) на глаголе несаврши пелне (verba iniperfectiva), који показују, да посао једнако траје, н. п. копапи, законавати, писа ми, записива ми, долаз ин II II, налази п и, пра жит н, давати, говорити, вина. пи, дизам и, метапи, умира и, уздисами и т. д. и ово је најважније разделеније наши глагола: 1) заго, што су ови глаголи различни између себе, како у значењу, тако и успрезању: зашто а) савргипелни глаголи не могу имали полупрощавшега време на ни причаспија (или дјејеніричаслија) садашњег времена. б) несавршителни глаголи зимају у будућем времену у наклон

оненнју сослагателном уз (или ус), н. п. ако уздајем, ако успишем и т. д. а савршителни немају, него само ако, н. п. ако дам, ако напи ішем и т. д. в) од свакога несавршитпелног глагола може се начинили сушп. име (од причастија страдаmieлнoга, кад се промијени н на ње), н. п. копаши, копање; дола3 и II и, долажење; љубит и, љубљење и т. д. а савршителни глаголи тога немају, осим неколико ријечи које су оспале као од старине, н. п. заклапи, заклање (јели веќе јање за заклање); постапи, послі ање (од постања свијета); посрапи и се, посрање (не би с њим

на посрање) ; поузда іш и се, поуздање (ценерале моје поуздање) ; допусти ми, допу и пење, опрости и, опрошпење; вјенча пи, вјенчање (од Слав. вѣнчаніе) ; али од оспалије глагола не говори се, н. п. закопање, нађење, пољубљење, загрљење и т. д. г) будући да посао савршителнoгa глагола нема прајања ни мало,

не може одговорилин на питање: шпа чиниш? него само іш па си чинио? и шта ћеш чини пи? Може били да запо Бекоји наши књижевници мисле, да је дође м, закопам, пољубим, речем и т. д. будуће вријеме ; али у нашему језику заиста није (а у другоме ком Славенском нарјечију може бити да је), него је садашње , које се понајвише употребљава у наклоненију сослагателном и у приповиједању, н. п. ако дођем; оди да запjева мо; кад нађе м; ўспани нека он сједе; стани да ми кажем; дођем њему, па пођем да га пољубим у руку, а он мн рекне и т. д. А будуће је вријеме од ови глагола : доћи ћу, заојева Ну, набићу, суёш ку, казаћу, пољубићу,

отишао ни

зато се њим и

[ocr errors]
« PreviousContinue »