ШТАМПАРСКЕ ПОГРЈЕШКЕ. У свакој књизи има штампарски погрјешака ; али ја се надам да и У овом рјечнику не ће бити тако мʌого, као у другим нашим садашњим књигама. Ево овђе ћу назначиши ђекоје мало веће, које сам ја нашао: пламен у реду код осуђивати impf. ружа Залмо Козарица капет проспи ис била jaja Нашински n. ам pf. приднгу мисе ам отпучами - - пијанчина пјанчина меје новицима Срјему черное- бур а пушка у II. склопенију Змијо (у звам. јед.) - C. Дали мањи јачи придонами у реду код ружичица ружица сраслица зашто капетан новцима - срез -марпош творило - 2) у гласу. Овђе сад није вриједно писати оне ријечи ђе је оппао знак гласоударенија (зашто има тако и ријечи мʌого, а не чини велике шеше); него ћу само оне да назначим, ђе знак гласоударенија стоји криво (други, а не онај који би требало, или на другом мјесту); па и то само ћу назначини онако, као што треба да буде, а како је наштампано, може сваки виђеши у књизи: банамисе, бежан (мјесто бежан), вамилија, вече, кованлук (мјесто кованлук), коно, литати, мажење, масан, милиши, млечни. ца, мразимисе, надскакивање, оглавина, одадними, одапиратисе, Олявера и Оливера, онако, Осмо, отрескалисе, помешаши, поппомоћи, разгријати, Топчидер, трнуши (н. п. Батру), мурчати, угарнице, угарчић, цвилеши, чарапчина, шешана, штокоји (и штокоји); у реду код труд мута у реду код чашање четрнае сторо четрнае шкембе бураг -гласоударе- сокола нија (стр. XXXVII) у склоненију моје сирац Сријему повуци узбрдица чаћење дод Кад је остало ово мало бијеле армије, ево још нешто да додам: 1) На страни XXX и XXXI. што је био говор о претварању полугласни слова; она се слова онако претварају не само у једној ријечи кад дођу једно пред друго, него и из двије ријечи кад је једна до друге, н. п. говори се ш њим, ш људма, ж ђаком, з Богом, бес посла, бес коња, прем к У Ком, о Дунава, и Земуна, пре мобом и т. д. Али будући да у писању овако далеко нијесу ишли ни Грци ни Латини, зато нијесам ни ја ћео (ни смјео; а докле су они ишли, мислим да је слободно и мени, и свакоме другом); а други ко у напредак ако ћедбуде тако писати, може слободно: ни један му паметан човек не може рећи Да нема право: зашто се тако говори; а шњим налази се већ и у књигама ђекојим (н. п. у Досишеовим, и у Г. професора Игња шовића). • 2) у Шумадији се често у говору изоставља с у полу прошавшем и у скоро прощавшем времену у првом лицу млож. броја, н. п. купла мо, једамо, идамо, ношамо; дођомо, идомо, носимо, я у пимо и т. д. 3) предем, везем, тресем, плешем, и остали овакови ђекоји глаголи, могу имати полу прошавше вријеме и на ија, т. ј. предија (предијаше, предиjасмо, предијасте, предијау), везија, пресија, плешија и т. д. (Али од једем, нико не би рекао једија, једијаше, него само једа, једаше и т. д.; тако и од гребем, греба, гребаше; а од зебем може бити да би ко рекао и зебија, зебија. ше и т. д.). К овима иде и кунем, кунија, кунијаше и м. д. , 4) у склањању сушт. имена и у спрезању глагола не треба нико да се ослони са свим на знаке гласоударенија, и да помисли, да и остаде све ријечи имају свуда онакови исми глас, као и оне што су метнуше за примјер. То је за туђина највећа межа у нашем језику, и Бог зна оће ли се кад моћи друкчије научими, него од народа слушајући, и говорећи с њим. Н. п. мије и грије имају у имен. једнак глас, а у осталим падежима грије има грија, гријови и т. д. Масло и вёсло имају у имен. готово једнак глас, и весло има у млож, броју као и у род. јед., а масло се у млож. броју не изговара са свим пако оштро, као и у род. јед.; тако се исто поље оштрије изговара у јед. броју, него у млож.; а друга се опет млога имена изговарају оштрије у млож. Али броју него у јед., н. п. седло, сёдла; село, сёла и ІІ. Д. шшо н. п. у Бијоградској наији ђешто говоре лóнац, конац, кукуруз, село и т. д. (мјесню лонац, конац, кукуруз, село), що не иде у ово о чему је мој говор. A. A, 9 1) abet, at, vero. Ја га љубим, а он се омире; ја дођо, а он оде; ако не ћеш, а ми пољуби, па оста. EH. 2) a? ah? ain'? itane? 3) a! ah! ah! Aap*, m. vide ар. Аба, f. as ubai Xud, panni crassissimi genus. A6áj、íja*, f. die Schabrake, stragulum, stratum, ephippium. Абање, п. дав Štrapaziren (bes Nođeg), detritio panni. = , . Абати, ам, v. impf. н. п. аљину, об. tragen, fitrapaziren, detero panuum. Абаџија *, m. Der uba. Lud. d)nciver, sartoris genus, daher die Beywörter: абаџијин, на, но; абаџијнски (абаџијски), ка, ко. Абацилук*, m. Das SanswerE без абаџија, sartoriae (vestificinae) genus. Абењак, м. капа од абе, eine Düge von Aba - Tuch, galerus e panno crasso. Абер*, m. Madrid)t, nuncius, cf. глас. Абердар, m. m. ј. топ или пушка Аберник, m. (што се меће на глас), die Lärmkánone, tormentum tumultum кон испод репа). Аброноша, m. Der poßtenträger, fami gerator. Аваз m. Stimme, vox. cf. глас. Аванз m. vide Баиз. Abaj! interj. vide jaoj. Авала, f. Gebirge jävöfflid von Belgrað, mit Ruinen einer alten Burg des Ritters Порча von Авала: „Покликнула пребијела вила „Са Авале изнад Бијограда Аван* m. der Mörser, mortarium. Авдес m. die Abwaschung (des Türken) bor 𐐨em Gebete, ablutio: узео авдес; „Чисто Турски авдес узимаше Авдесни, на, но, н. п. марама, masch, ablutionis. Авдитор, m. Der Muditor, cognitor caus ? Aba sarum militarium. Авдиторов, ва, во, деб Žubitors,ju dicis militaris. Авдиторовица, f. bie Vubitorsfrau, uxor judicis militaris. Аблатпан, піна, но, vide алватан. aulae. Авлијски, ка, ко, vide авлијнски. , ham, Abrahamus. Агадара*; f. (см.) сабља, што се но- nennt man das Muster einer Ehefrau, Аjвâн*, m. das Thier, animal. ef. æиplus quam Penelope. Адем*, m. vide обичај. винче, звјерка. Ajrup*, m. der Hengst, admissarius. cf. Aдihap, m. Gold- und Silbergeräthe, Аднађ, ш. (y Сријему и у Бачк.) дес I ohne Geschlechtstheile, Ајгировим, та, то, m. j. коњ, Бендi; Ae! interj. um das Rindvich auszutrei Аждаа, m. Der Draфe, деr lin𐐨wuem, draco (serpens fictus). Аздија*, f. (cm.) art eines langen Obers leides, togae genus: 21 На њему је коласта аздија — ,,,у скут свилен коласте аздије Азна *, f. Die Caffe, aerarium, pecunia: „Дај ти мене азну и небануАзнадар, m. Der 3allmeifter, quaestor. А надарев, ва, Bo, ve6 3abimeifters, Азнадаров, ва, во, quaestoris. Азнадарче, чема, n. ein junger 3abl. meifter, quaestor juvenis : „И бабино младо азнада че Азур*, vide готов, спреман, оправан. Азур кода без точкова. зураʌа*! auf! agite! спремајмесе: „Азурала кила и сватови Aup *', m. 1) vide задужбина. 2) аир! nein, non; daher aus 1 und 2 das 2Bortipiel: А. (н. п.) Јеси ли га виђео ? А. Аир је на Вишеграду ћуприја. Vox vertentis boves aratores. Аискање, п. Daô auc-fagen, usus vocis аис. Аисками, ам, v. impf, m. j. вола, аис fagen, dico aис. Аиснути, нем, v. pf. m. j. вола, 1) аис fagen, dico anс. 2) ihm Daб анс mit der Peitsche beibringen, excito flagello ad vertendum. Aj! be! heus (als Ruf, und hals Ante Aja, ah! nein; nicht doch; minime. cura, Ajam, m. vide вајат. Ајдуковати, кујем, v. impf. id bin ein duci. Ајдучина, f. 1) дав каuberhan werP- num. 2) adv. räuberisch, more latronum. Ајђиди*! berrlid, wunberfdön,/prae- , Ajka, f. die Treibjagd, venatio, qua ex- не дам ни шеби, а камо ли њему; „Сиротињо и селу си пешка, „А камо ли кући у којој си. Аки би (у Сријему, у Бачк. и у Бан. по варошима), као, als wenn, ac si. Акмана *, f. типа, као кобац, коју Турци особимо бегови, увате: младу и припитоме, па је носе руци, као сокола, и у јесен лове с њоме препелице. Ako, menni si. " на |