Page images
PDF
EPUB

Harvard University Lowell Memorial Library, From the Library of James Russell Lowell,

Jan. 24, 1900.

HARVARD UNIVERSITY

LIBRARY

ПРЕДГовор.

Bek има близу иљада година како Србљи имају своја слова и писмо, а до данас још ни у каквој књизи немају правога свог језика! Док су Србљи имали своје краљеве и цареве, да се у оно доба овако млого писало, као што се данас пише по ришћанским државама, јамачно би они почели још онда својим језиком писапи; али се онда може бити још мање писало, него што се данас пише по Турским државама; зато се није требало ни старати да сви људи разумију оно што се пише; а неколико људи могли су ласно писати којекако. Остаеше дипломе од наши краљева и од царева, и други рукописи од они времена свједоче, да је народ Српски прије пет стотина година говорио као и данас што говори (осим ђекоји Турски, и други туђи ријечи), него да су писари у писању мијешали народни језик с црквеним језиком, као и данас што се ради. Н. п. у Душановим законима (из половине 14-те стотине година), што су наштампани у историји Раићевој, стоји: „И ако се наће полувераць да узме ,,Хрістіанку: акое крадомѣ, дасе има покрстиши у Хрістіанство: аколисе не „покрести: да мусе узме жена и деца и вась домъ, и онъ дасе заточить. ,,да то село платить що бы онь плато, кои е то пожегао Книге Царске „коесе находе и коесе износеть предѣ судію, да имають судіє сматра„ти, а кои пресуждуе первый уставъ Царски, штое записал светли Цар „кому, оне Книге кое повторають уставѣ первый, да и узму судїе и прине„су предѣ Цара — да ихъ закунеть, и кадесе закуну — Піянице коисе „скышають, и нападну где на кога, и кои кога посече, или окервавы, ,а не до самерти, таковому піяници да се око извади, и рука да му се ,отсечеть, аколи кога піанѣ издерешь, или кому папуче скине, или „скине кому капу или що узметЪ" и т. д. Раић каже, да се ови закони налазе у старом рукопису у архиви племените ГГ. Петра и Саве от Текелија, и да су оданде од слова до слова исписани и наштампани; но ја би опет рекао, да су ђекоје ријечи поправљене по данашњему Славенском језику, н. п. отецъ, свати, первый, церковь, самерти, терговацѣ, сотворити, возвратити, во (градъ), со (изволеніемь), ко (домом) и т. д. ого би по старом рукопису морало бити ошаць (као полувераць, парацѣ, и т. д.), свети (као што и овђе има ђешпо), првыи (или први), црковь, самрти, прговац, сатворими, вазерашиши, ва, са, ка (као што и овђе има ђешто); или може бити да су и тишле и мали јерови (ь) преварили онога, који је исписивао. Али баш да речемо, да је и у првоме рукопису овако исто као што је налицампано у Ранћевој историји и овђе, опеш је јасан знак,

[ocr errors]

ль. - Ha

[ocr errors]

-

- Потомь

Да је народ Српски прије 500 година говорио као и данас шпо говори, а и писари да су и онда писали као и данас што пишу. Тако стоји у дипломи кнеза Лазара, што је дата намастиру Раваници (оној у Ресави) 1381-ве године: „и мега (на другом мјесту стоји мѣга и мећа и мѣћа) „гдѣ истече блато изъ мораве и упада у мораву. И оптb мораве посредь поля ,,до велике тополе. - Жіцомѣ до великаго пута На кленовачку врыши,,ну посрѣдѣ рашкога ключа. Сашкимъ путемъ на шливу. „путемъ на дѣл гомилу на дѣо. Путемѣ деонимъ, — Откру„шке великомъ омъ. - ись заменою. равнино И панагюрь свете пешке „на дунаву” и т. д. А почетак је ове дипломе : „Іже отъ несущихъ вѣса въ „бытыю прінвѣдыи видимааже и невидимаа и тако даље, Славенски, да га ни један прост Србљин не може разумјети. На печату стоји: блавоверни кнЪ, а на потпису благовёрный кнезь и т. д. - Ето та ко су (од прилике) писане и остале све дипломе (старије и млађе од ове), што се налазе којеђе. Сад још неколике врсте из Српске исто рије Ђорђија П. Бранковића, пошљедњега деспота Српскога, који је умрьо прије сто и неколико година (1711), из књиге треће, страна 89 (по): ,,Първи меманя православно кърщение тридесетолетань васприем на се„бе ва Рашску Епискупию и ва църковь светих апостолъ кърщаетсепър"ви неманя именемъ Стефань, ва люмже кърщению единокупно и самодър„жавну область васприемѣ и окрстѣ държави свои воевати заченшу ему „многие държави себе присвоивь дондеже Исака комнена цара константи, нополскаго на свое самирително хотение привлещи вазможму бисть, са ,,мирениеже между ими биваеть виною сею, яко Гречаски царь ваздасть „свою дащерь ва супружницу Стефану първому Деспоту Сину неманину „първому, рекшаго светаго Сѵмеона Егоже гречаски Царь ва глаголани и ва „писани великимъ Жупаномь именоваше, якоже отомь и вишева писани на,,шемь васпоминаниемь изобразихомь, и по светомь ему приставлению ва ,, светую отъ нѣго сатвореную обитель Студенички Монастирь положень „бисть, и Деже и синь его Стефанѣ първи Деспоть и първи венчани краль „рекоми, са синомъ своимъ Радославомь, внукомже светаго Симеона ва Ра„цехъ своихъ погребени Суть *)." - По овоме би сад могао рећи сваки човек, који не зна историје нашега језика и писања, да су овако Србљи говорили прије сто година; као што мисли Енгел, да се у Карловцима врло добро Славенски мора говорити, зашто је Раић онђе рођен, а онако добро пише Славенски; и да је Сремачки језик ближи к Росијскоме, него к Дубровачкоме**); и као што смо до сад сви мислили, да је Бранковић онако писао, као што Раић у својој историји на млого мјеста наводи његове ријечи, и каже: „Сице пишеть Бранковичь", или „Сїл суть словеса Бранко

*) Ја сам ово исписао из Бранковићева рукописа, који се сад налази у Карловцима у митрополитској библиотеци; и овђе је управо онако наштампано, осим велико я (које у Бранковићеву рукопису стоји и у почетку и на крају), ук, ош, и, што није имала овдашња штампарија, него је мјесто њи метнуто у, отѣ, и, о.

**) Engel's Geschichte des K. Ungern und seiner Nebenländer III., 147 und 154.

вича"; а нијесмо знали, да је Раић Бранковићев језик поправие по својој грамашици!

Тек 1783-ће године први је Доситеј Обрадовић казао, да треба писати Српским језиком као што народ говори, и сам је почео, колико је знао, тако писати. За њим су пошли млоги учени Србљи, и за ово 35 година написали различне (тобоже Српске) књиге; али (за превелико чудо!) до да нас још немамо ни једне књиге да је управо написана по Српској грамаптици, као што народ говори! Ни једном списатељу није пало на ум, да барем за себе постави каквагођ правила у језику, и њи да се држи, него је писао сваки по својој вољи (како му се кад навр пера десило), тако, као да наш језик (осим свију језика на овом свијету) никакви правила нема! Ово је од учени Србаља први опазио Г. архимандрит Кенгелац, каже у предговору својега јестествословија: „Вси народи, и сами язычницы книги своя по грамматійскимъ правилам списаша, у нась по правилами бабы Смиляны пишутся." Истину овије ријечи Г. Кенгелца посвједочиће све Српске досадашње књиге.

као што

Два су велика узрока овој несрећи нашега језика, и овоме (прије нечувеном на овом свијету) покору нашему: прво, што су наши списашели све самоуци у Српском језику: зашто ми немамо још ни Буквара Српскога, а камо ли што више. Ако се наш списатељ родио у вароши, он већ није ни чуо правога и чистога Српског језика; ако ли се родио у селу, он је у ђетињству дошао у варош, и онђе за 10 - 15 година учећи науке на туђим језицима, мора заборавити и мислити Српски (зашто сви народи не почињу с једне стране мислити о стварма; и отуд је постала она разлика између језика, што се зове својство језика). Кад који тако прође кроз све школе, онда постане Српски списатељ (који оће); ђекоји узму Славенску граматику Г. Мразовића, те је прочитају: да по њој Српски пишу; а ђекоји не траже ни ње, него одма по Њемачкој и по Латинској граматици почну Српски писати, и не сумљајући да они могу не знати свога језика. Но ово је барем несрећа, на коју се туже и остали Славенски народи (сви, осим Руса), који на свом језику немају школа ни наука: али је друго само наше, и са свим ново на овоме свијету, ш. ј. што ми имамо два језика, па оћемо и трећи да начинимо. Понајвише наши књижевника и веће господе Српске по Мацарској кажу, да је Славенски језик (што имамо данас на њему библију и остале црквене књиге) прави Српски језик, а овај, што њим говори народ (и они), да је само свињарски и говедарски језик, и да је покварен од првога. А како треба данас писати за Србље, ни они сви нијесу сложни, него су се подијелили на двије стране: једни кажу да треба писати управо Славенски, а народни језик оставити са свим, као покварен, свињарски и говедарски језик (ово барем није тако ново, зашто је било људи, који су по Талијанској и по осталој Европи прије неколике стотине година овако мислили и говорили о Талијанскоме, Француском, Шпањолском, Англијском и о Њемачком језику, према Латинскога); а други (којије највише има) кажу, да не треба управо ни Славенски ни Српски, него да народни језик треба поправљаши, и писати мјешовито између обадва језика, да се приближава к Славенскоме и да се гради књижевич језик, да се Славенски језик опет поврати у народ и

VI

оживи. Први имају врло мало списатеља (зашто слабо ко зна Славенски језик тако, да може књиге писати; а ни рјечника онаковога ни граматике још нема, као што би требало, и из који би човек могао Славенски језик тако научити, да може књиге писати), а други имају силу Божју, који једнако поправљају језик Српски (а кашто и Славенски, кад не знаду ни како је Српски ни Славенски, н. п. мназ мјесто млаз; месѣц и мѣсѣц, мјесто мѣсацѣ; опомѣнушисе, смѣшаши, окервавими, ерђа и т. д.), к Славенском приближавају и граде књижевни језик (зашпю они мисле, да су књижевни језици осталије народа начињени, а не могу да разумију, да су сви народи почели писати оним језиком, као што говоре орачи и копачи, свињари и говедари, па кад се почело љепше мислити, онда су и језици љепши посшали). — А како то они чине? Сваки по својој вољи и по своме вкусу. Никаквим језиком на овом свијету није тако ласно писати, као овим њиовим: код њи не треба знати никакве граматике (ни Српске ни Славенске), него зарежи перо па пиши по своме вкусу, како ти кад из пера истече: што не знаш Српски, метни Славенски; што не знаш Славенски, мешни Сриски; а што не знаш ни Српски ни Славенски, метни како ти драго (што ти прије на ум падне): ђе се из два језика (и из треће главе) по својој вољи трећи гради, шу се не може погријешити; само да није чисто као што народ говори, а остало све може поднијети. Сад се не треба чудити, зашто се у нас књиге пишу,,по правиламѣ бабы Смиляны”, и како се у Српским књигама може наћи: пастыревъ, пастыровѣ, пастырей, пастыра; момака, Момковь; оваго моега; у Босной, уБачки; постелїй, дѣвій; творять, творе, твору; пужати, успужати; люблѣтьи, обзиретьисе, успавлень, успавлѣнѣ, вребляше; любу, молу, говору, красусе; присеби и при честных мыслей; изъ между нима; утверди любовь между васъ, у свимъ его діалекшми; три, четыри кораковъ; за моћи, за чути, за учиши, за слушати; дали донеши, чинили су доћи; корчМарица, крчмарица; тернѣ, трње; овде, овдѣ, овдїе; свѣща, свѣтьа, свешьа; ньима, нійма, ніима, нима; ньой, ной, ной; свію, свіюхъ, всѣхъ; вѣщацѣ, вѣштаць, вѣштець; пасче, пашче, паще; жепъ, джень, дчепъ, чебѣ; месець, месѣцѣ, мѣсяць, мѣсѣцѣ; препавице ньене, повѣсть ел; отъ нее, около нѣ, безъ нье и т. д.

Од почетка Доситејева једнако се налази паметни људи, који желе да се управо пише Српски (као што народ говори), и пишу колико који зна и може. Који човек не зна ни за какву граматику, нити за какав други језик осим свога, он може писати и без своје граматике; и управо онако као што преба: зашто му не може пасти на ум да пише друкчије, него онако као што се говори; тако је, н. п. могао Омир спјеваши Илијаду и Одисеју не знајући ни писати, као и наши старци и слијепци шло су спјевали толику силу пјесама. Али људи који су што учили, и знаду да језик има некаква правила, они већ не могу писати без граматике (већ ако да је који сам граматик): зашто би (као учени људи) све ради да пишу боље него што се говори, па зато језик по својој памет поправљају, а управо кваре и грде: тако, н. п. учен Србљии пи

« PreviousContinue »