ПРЕДГОВое

Bek има близу иљада година како Србљи имају своја слова и писмо, а до данас још ни у каквој књизи немају правога свог језика! Док су Србљи имали своје краљеве и цареве, да се у оно доба овако мʌого писало, као што се данас пише по ришћанским државама, jамачно би они почели још онда својим језиком писапи ; али се онда може бити још мање писало, него што се данас пише по Турским државама; замо се није требало ни стараши да сви људи разумију оно што се пише; а неколико људи могли су ʌасно писати којекако. Осмаеше дипломе од наши краљева и од царева, и други рукописи од они времена свједоче, да је народ Српски прије пем смомина година говорио као и данас што говори (осим ђекоји Турски, и други туђи ријечи), него да су писари у писању мијешали народни језик с црквеним језиком, као и данас што се ради. Н. п. у Душановим законима (из половине 14-те стотине година), што су на штампани у историји Раићевој, стоји: „И ако се наће полуверацъ да узме „Хрістіанку: акое крадомъ, дасе има покрстишни у Хрістіанство: аколисе не „покрети : да мусе узме жена и деца и вась домъ, и онъ дасе з а м о ч и мъ. ,,да по село платить що бы онь платïо, кои е по пожегао Книге Царске „коесе находе и коесе износемъ предъ судію, да имаютъ судїє сматра„ми, а кои пресуждуе первый уставь Царски, штое записалъ светли цар „кому, оне Книге кое повторають уставь первый, да и узму судіе и прине„су предъ Цара — да ихъ закунеmb, и кадесе закуну — Піянице коисе „скыпають, и нападну где на кога, и кои кога посече, или окервавы, ,,а не до самерти, маковому піаници да се око извади, и рука да му се „омсечемъ, аколи кога піянѣ издерешъ, или кому папуче скине, или „скине кому капу или що узмемЪ” и т. д. Раић каже, да се ови закони налазе у старом рукопису у архиви племениме ГГ. Петра и Саве от Текелија, и да су оданде од слова до слова исписани и наштампани ; но ја би опет рекао, да су ђекоје ријечи поправљене по данашњему Славенском језику, н. п. омецъ, свати, первый, церковь, самерши, перговацъ, сомворими, возвращи ми, во (градъ), со (изволеніемь), ко (домомъ) и т. д. ого би по старом рукопису морало бити ошаць (као полуверацъ, парацъ, и т. д.), свеми (као што и овђе има ђешпо), првый (или први), црковь, самрти, прговацъ, самворими, вазгращими, ва, са, ка (као што и овђе има ђешто); или може бити да су и мишле и мали јерови (ь) преварили онога, који је исписивао. Али баш да речемо, да је и у првоме рукопису овако исто, као што је на шампано у Ранћевој историји и овђе, опеш је јасан знак

M

---

""

да је народ Српски прије 500 година говорио као и данас што говори, а и пиТако стоји сари да су и онда писали као и данас шмо пишу. у дипломи кнеза Лазара, што је дата намастиру Раваници (оној у Ресави) 1381-ве године: „и мега (на другом мјесглу стоји мога и мећа и моћа) „ „гдѣ истече блато изъ мораве и упада у мораву. И onib мораве посредъ пола на кленовачку крыши,,до велике тополе. - Жіцомъ до великаго пута Помомь Сашкимъ путемъ на шливу. „ну посрѣдъ рашкога ключа.. „утемъ на дѣль. - На гомилу на дѣо. Путемъ деонимъ, — Ombкру„шке великомъ равниномЪ. — и съ заменою. — И панагюрь свете пешке „,на дунаву” и т. д. А почетак је ове дипломе : „ же отъ нес ущіихъ вѣса въ „бытык прінвѣдын видимааже и невидимаа” и тако даље, Славенски, да га ни један прост Србљин не може разумјети. На печату стоји: блавоверни кн5Ъ, а на потпису благовѣрныи кнезь и т. д. - Ето та ко су (од прилике) писане и остале све дипломе (старије и млађе од ове), што се налазе којеђе. Сад још неколике врсте из Српске исто рије Ђорђија II. Бранковића, пошљедњега деспота Српскога, који је умръо прије сто и неколико година (1711), из књиге треће, страна 89 (по) : Първи неманя православно корщение тридесетолетанѣ васпрнем, на се„бе ва Рашску Епискупию и ва цьрковь светих апостолъ кърщаемсе пър„ви немана именемъ Стефань, ва люмже кърщению единокупно и самодьр„жавну областъ васприемѣ и окрсть дьржаен свои воевати заченшу ему „многие държави себе присвоивъ дондеже Исака комиена цара константи,нополскаго на свое самирително хотение привлещи вазможму биспіь, са ,,мирениеже между ими биваеть виною сею, яко Гречаски царь ваздастѣ „свою дащерь ва супружницу Стефану пьрвому Деспоту Сину неманину „пьрвому, рекшаго светаго Симеона Егоже гречаски Царь ва глаголани и ба „писани великимѣ жупаномь именоваше, якоже омомь н више са писани на„шемь васпоминаниемь изобразихомь, и по свеломь ему приставлению ва „сеепую оmъ нѣго сатвореную обитель Студенички Монастирь положень „бисть, и Деже и синѣ его Стефанѣ пьрви Деспотѣ и пьрви венчани кралѣ „рекоми, са синомъ своимъ Радославомь, внукомже светаго Симеона ва Pa„цехъ своихъ погребени Суть *)." - По овоме би сад могао рећи сваки човек, који не зна историје нашега језика и писања, да су овако Србљи говорили прије сто година; као што мисли Енгел, да се у Карловцима врло добро Славенски мора говорити, зашто је Ранк онђе рођен, а онаго добро пише Славенски ; и да је Сремачки језик ближи к Росијскоме, него к Дубровачкоме **); и као што смо до сад сви мислили, да је Бранковић онако писао, као што Раић у својој историји на млого мјеста наводи његове ријечи, и каже: ,, Сице пишешь Бранковичь”, или „Сїх суть словеса Бранко

-

*) Ја сам ово исписао из Бранковићева рукописа, који се сад налази у Карловцима у митрополитској библиотеци ; и овђе је управо онако наштампано, осим велико я (које у Бранковићеву рукопису стоји и у почетку и на крају), ук, ом, и, што није имала овдашња штампарија, него је мјесто њи мемнумо у, omb, **) Engel's Geschichte des K. Ungern und seiner Nebenländer III., 147 und 154.

вича”; а нијесмо знали, да је Раић Бранковићев језик поправио по својој грамамици!

Тек 1783-ће године први је Доситеј Обрадовић казао, да треба писати Српским језиком као што народ говори, и сам је почео, колико је знао, мако писати. За њим су пошли мʌоги учени Србљи, и за ово 35 година написали различне (тобоже Српске) књиге; али (за превелико чудо!) до да нас још немамо ни једне књиге да је управо написана по Српској граматици, као што народ говори! Ни једном списатељу није пало на ум, да барем за себе постави каквагођ правила у језику, и њи да се држи, него је писао сваки по својој вољи (како му се кад навр пера десило), пако, као да наш језик (осим свију језика на овом свијету) никакви правила неэта! Ово је од учени Србаља први опазио Г. архимандрит Кенгелац, каже у предговору својега јестествословија:,,Вси на роди, и сами язычницы книги своя по грамматійскимъ правиламъ списаша, у нась по правиламь бабы Смиляны пишутся." Истину овије ријечи Г. Кенгелца посвједочиће све Српске досадашње књиге.

Кап што

Два су велика узрока овој несрећи нашега језика, и овоме (прије нечувеном на овом свијету) покору нашему: прво, што су наши списа. мељи све самоуци у Српском језику: зашто ми немамо још ни Буквара Српскога, а камо ли што више. Ако се наш списатељ родио у вароши, он сек није ни чуо правога и чистога Српског језика ; ако ли се родио у селу, он је у ђешињству дошао у варош, и онђе за 10- 15 година учени науке на муђим језицима, мора заборавими и мислити Српски (зашто сви народи не почињу с једне стране мислити остварма и отуд је посмала она разлика између језика, шпо се зове својство језика). Кад који тако прође кроз све школе, онда постане Српски списатељ (који оће); ђекоји узму Славенску граматику Г. Мразовића, ме је прочимају: да по њој Српски пишу; а ђекоји не траже ни ње, него одма по Њемачкој и по Латинској граматици почну Српски писати, и не сумљајући да они могу не знати свога језика. Но ово је барем несрећа, на коју се. муже и остали Славенски народи (сви, осим Руса), који на свом језику немају школа ни наука: али је друго само наше, и са свим ново на овоме свијету, м. ј. што ми имамо два језика, па оћемо и трећи да начинимо. Понајвише наши књижевника и веће господе Српске по Мацарској кажу, да је Славенски језик (што имамо данас на њему библију и остале црквене књиге) прави Српски језик, а овај, што њим говори народ (и они), да је само свињарски и говедарски језик, и да је покварен од првога. А како треба данас писали за Србље, ни они сви нијесу сложни, него су се подијелили на двије стране : једни кажу да треба писати управо Славенски, а народни језик оставитін са свим, као покварен, свињарски и говедарски језик (ово барем није тако ново, зашто је било људи, који су по Талијанској и по осталој Европи прије неколике смошине година овако мислили и говорили о Талијанскоме, Француском, Шпањолском, Англијском и о Њемачком језику, према Лажинскога); а други (којије највише има) кажу, да не треба управо ни Славенски ни Српски, него да народни језик треба поправљаши, и писати мјешовито између обадга језика, да се приближава к Славенскоме и да се гради књижевни језик, да се Славенски језик опел поврапии у народ и

1.

оживи. Први имају врло мало списатеља (зашто слабо ко зна Славенски језик тако, да може књиге писами; а ни рјечника онаковога ни граматике још нема, као што би требало, и из који би човек могао Славенски језик тако научими, да може књиге писати), а други имају силу Божју, који једнако поправљају језик Српски (а кашто и Славенски, кад не знаду ни како је Српски ни Славенски, н. п. мназ мјесто млаз; месѣц и мѣсѣц, мјесто мѣсаць; опомѣнумисе, смѣташи, окербавими, ерђа и т. д.), к Славенском приближавају и граде књижевни језик (зашт они мисле, да су књижевни језици осталије народа начињени, а не могу да разумију, да су сви народи почели писали оним језиком, као што говоре орачи и копачи, свињари и говедари, па кад се почело лепше мислими, онда су и језици љепши по смали). - А како то они чине? Сваки по својој вољи и по своме вкусу. Никаквим језиком на овом свијету није тако ласно писати, као овим њиовим: код њи не треба знати никакве гра. матике (ни Српске ни Славенске), него зарежи перо па пиши по своме вкусу, како ши кад из пера истече: што не знам Српски, мемни Славенски; што не знаш Славенски, мемни Српски; а што не знаш ни Српски ни Славенски, метни како ти драго (што ми прије на ум падне): ђе се из два језика (и из треће главе) по својој вољи прећи гради, шу се не може погријешими; само да није чисто као што народ говори, а остало све може поднијети. Сад се не треба чудиши, зашто се у нас књиге пишу ,,по правиламѣ бабы Смиляны", и како се у Српским књигама може наћи: пасмыревъ, пасмыровъ, пасмырей, пасмыра; момака, момков]; оваго моега; у Босной, уБачки; посмелїй, дѣвій; шворятъ, творе, твору; пужами, успужами; люблѣшьи, обзиремьисе, уславлень, успавлѣнѣ, вребляше; любу, молу, говору, красусе; присеби и при честных] мыслей; изъ между нима; утверди любовь между васъ; у свимъ его діалект ми; три, четыри кораковЪ; за моћи, за чуми, за учиши, за слушами; дали донеми, чинили су доћи; корчмарица, крчмарица; мернѣ, прње; овде, обдѣ, овдїе; свѣща, свѣмьа, свешьа; ньима, нїйма, нїима, нима; ньой, нïой, ной; свїю, свїюхъ, всѣхъ; вѣщацѣ, вѣшмацъ, вѣшмець; пасце, пашче, паще; жепъ, джепъ, дчепъ, чебЪ; месець, месѣцъ, мѣсацъ, мѣсѣцѣ; препавице ньене, повѣсмь ея; омъ нее, около нѣ, безъ нье и т. д.

Од почетка Доситејева једнако се налази паметни људи, који желе да се управо пише Српски (као што народ госори), и пишу колико који зна и може. Који човек не зна ни за какву граматику, ними за какав други језик осим свога, он може писати и без своје граматике; и управо онако као што треба: зашто му не може пасти на ум да пише друкчије, него онако као што се говори; мако је, н. п. могао Омир спјевами Ил нјаду и Одисеју не знајући ни писали, као и наши старци и слијепци што су спјевали толику силу пјесама. Али људи који су што учили, и знаду да језик има некаква правила, они већ не могу писати без грамашке (већ ако да је који сам граматик): зашто би (као учени људи) сге ради да пишу боље него што се говори, па зато језик по својој памети поправљају, а управо кваре и грде: тако, н. п. учен Србьин пи