ПРЕДГовор.

Bek има близу иљада година како Србљи имају своја слова и писмо, а до данас још ни у каквој књизи немају правога свог језика! Док су Србљи имали своје краљеве и цареве, да се у оно доба овако млого писало, као што се данас пише по ришћанским државама, јамачно би они почели још онда својим језиком писати; али се онда може бити још мање писало, него што се данас пише по Турским државама; зато се није требало ни старати да сви људи разумију оно што се пише; а неколико људи могли су ласно писати којекако. Оставше дипломе од наши краљева и од царева, и други рукописи од они времена свједоче, да је народ Српски прије пет стотина година говорио као и данас што говори (осим ђекоји Турски, и други туђи ријечи), него да су писари у писању мијешали народни језик с црквеним језиком, као и данас што се ради. Н. п. у Душановим законима (из половине 14-те стотине година), што су наштампани у историји Ранћевој, стоји: „Иако се наће полувераць да узме „Хрістіанку: акое крадомъ, дасе има покротити у Хрїстїанство: аколисе не „покрети: да мусе узме жена и деца и вась домь, и онь дасе заточить. „да то село платить що бы онь платіо, кои е то пожегао - Книге Царске „коесе находе и коесе износеть предь судїю, да имають судїе сматра„ши, а кои пресуждуе первый уставь Царски, штое записалъ свеліли Цар „кому, оне Книге кое повторають уставь первый, да и узму судїе и прине „су предь Цара - да ихъ закунетъ, и кадесе закуну - Піянице коисе „скытають, и нападну где на кога, и кои кога посече, или окервавы, »а не до самерти, таковому пїяници да се око извади, и рука да му се „отсечеть, аколи кога піань издереть, или кому папуче скине, или „скине кому капу или що узметЪ" и т. д. Раић каже, да се ови закони налазе у старом рукопису у архиви племените ГГ. Петра и Саве от Текелија, и да су оданде од слова до слова исписани и наштампани; но ја би опет рекао, да су ђекоје ријечи поправљене по данашњему Славенском језику, н. п. отецъ, свати, первый, церковь, самерти, терговаць, сотворити, возвратити, во (градь), со (изволеніемь), ко (домомь) и т. д. ово би по старом рукопису морало бити отаць (као полувераць, параць, и т.д.), свети (као што и овђе има ђешто), првый (или први), црковь, самрти, трговацъ, сатворити, вазвратити, ва, са, ка (као што и овђе има ђешто); или може бити да су и тишле и мали јерови (ь) преварили онога, који је исписивао. Али баш да речемо, да је и у првоме рукопису овако исто, као што је наштампано у Ранћевој историји и овђе, опеш је јасан знак,

*2

да је народ Српски прије 500 година говорио као и данас што говори, а и писари да су и онда писали као и данас што пишу. — Тако стоји у дипломи кнеза Лазара, што је дата намастиру Раваници (оној у Ресави) 1381-ве године: „и мега (на другом мјесту стоји мѣга и мећа и мѣка) „гдѣ истече блатю изъ мораве и упада у мораву. И оть мораве посредь поля „до велике тополе. — Жїцомь до великаго пута - на кленовачку врьши„ну посрѣдь рашкога ключа. Сашкимъ путемъ на шливу. Потомь „путемъ на дѣль. — На гомилу на дѣо. Путемъ деони мъ. - Оть кру„шке великомъ равниномъ. — ись заменою. — И панагюрь свете петке „на дунаву" и т.д. А почетак је ове дипломе: „Іже отъ несущїихъ вѣса въ „бытыю прїнвѣдыи видимааже и невидимаа" и тако даље, Славенски, да га ни један прост Србљин не може разумјети. На печату стоји: блавоверни княь, а на потпису благов ѣрныи кнезь и т. д. - Ето та ко су (од прилике) писане и остале све дипломе (старије и млађе од ове), што се налазе којеђе. - Сад још неколике врсте из Српске исто рије Ђорђија II. Бранковића, пошљедњега деспота Српскога, који je умръо прије сто и неколико година (1711), из књиге треће, страна 89 (πο): „Първи неманя православно корщение тридесетолетань васпрнемь на се„бе ва Рашску Епискупию и ва църковь светихь апостолъ кърщаетсе пър„ви немана именемъ Стефань, ва томже кърщению единокупно и самодър„жавну область васприемь и окрсть държави свори воевати заченшу ему „многие държави себе присвоивь дондеже Исака комнена цара константи,нополскаго на свое самирително хотение привлещи вазможму бистb, ca„мирениеже между ими биваеть виною сею, яко Гречаски царь ваздасть „свою дащерь ва супружницу Стефану първому Деспоту Сину неманину „първому, рекшаго светаго Симеона Егоже гречаски Царь ва глаголани и ва „писани великимь Жупаномь именоваше, якоже отомь и више ва писани на„шемь васпоминаниемь изобразихомь, и по светомь ему приставлению ва „светую отъ нѣго сатвореную обитель Студенички Монастирь положень „бисть, и Деже и синь его Стефанъ първи Деспоть и първи венчани краль „рекоми, са синомъ своимъ Радославомь, внукомже светаго Симеона ва Ра„цехь своихъ погребени Суть *)." - По овоме би сад могао рећи сваки човек, који не зна историје нашега језика и писања, да су овако Србљи говорили прије сто година; као што мисли Енгел, да се у Карловцима врло добро Славенски мора говорити, зашто је Раић онђе рођен, а онако добро пише Славенски; и да је Сремачки језик ближи к Росијскоме, него к Дубровачкоме **); и као што смо до сад сви мислили, да је Бранковић онако писао, као што Раић у својој историји на млого мјеста наводи његове ријечи, и каже: „Сице пишеть Бранковичь", или „Сїя суть словеса Бранко

*) Ја сам ово исписао из Бранковићева рукописа, који се сад налази у Карловцима у митрополитској библиотеци; и овђе је управо онако наштампано, осим велико я (које у Бранковићеву рукопису стоји и у почетку и на крају), ук, ош, и о, што није имала овдашња штампарија, него је мјесто њи метнуто у, omb, a, o.

**) Engel's Geschichte des K. Ungern und seiner Nebenländer III., 147 und 154.

вича"; а нијесмо знали, да је Раић Бранковићев језик поправие по својој граматици!

Тек 1783-ће године први је Доситеј Обрадовић казао, да треба писати Српским језиком као што народ говори, и сам је почео, колико је знао, тако писати. За њим су пошли млоги учени Србљи, и за ово 35 година написали различне (тобоже Српске) књиге; али (за превелико чудо!) до данас још немамо ни једне књиге да је управо написана по Српској граматици, као што народ говори! Ни једном списатељу није пало на ум, да барем за себе постави каквагођ правила у језику, и њи да се држи, него је писао сваки по својој вољи (како му се кад навр пера десило), тако, као да наш језик (осим свију језика на овом свијету) никакви правила нема! Ово је од учени Србаља први опазио Г. архимандрит Кенгелац, као што каже у предговору својега јестествословија: „Вси народи, и сами язычницы книги своя по грамматійскимъ правиламь списаша, у нась по правиламь бабы Смиляны пишутся." Истину овије ријечи Г. Кенгелца посвједочиће све Српске досадашње књиге.

Два су велика узрока овој несрећи нашега језика, и овоме (прије нечувеном на овом свијету) покору нашему: прво, што су наши списа. тељи све самоуци у Српском језику: зашто ми немамо још ни Буквара Српскога, а камо ли што више. Ако се наш списател родио у вароши, он већ није ни чуо правога и чистога Српског језика; ако ли се родио у селу, он је у ђетињству дошао у варош, и онђе за 10 - 15 година учећи науке на туђим језицима, мора заборавити и мислити Српски (зашто сви народи не почињу с једне стране мислити о стварма; и отуд је постала она разлика између језика, што се зове својство језика). Кад који тако прође кроз све школе, онда постане Српски списатељ (који оће); ђекоји узму Славенску граматику Г. Мразовића, те је прочимају: да по њој Српски пишу; а ђекоји не траже ни ње, него одма по Њемачкој и по Латинској граматици почну Српски писати, и не сумљајући да они могу не знати свога језика. Но ово је барем несрећа, на коју се. туже и остали Славенски народи (сви, осим Руса), који на свом језику немају школа ни наука: али је друго само наше, и са свим ново на овоме свијету, т. д. што ми имамо два језика, па оћемо и трећи да начинимо. Понајвише наши књижевника и веће господе Српске по Maцарској кажу, да је Славенски језик (што имамо данас на њему библију и остале црквене књиге) прави Српски језик, а овај, што њим говори народ (и они), да је само свињарски и говедарски језик, и да је покварен од првога. А како треба данас писати за Србље, ни они сви нијесу сложни, него су се подијелили на двије стране: једни кажу да треба писати управо Славенски, а народни језик оставити са свим, као покварен, свињарски и говедарски језик (ово барем није тако ново, зашто је било људи, који су по Талијанској и по осталој Европи прије неколике стотине година овако мислили и говорили о Талијанскоме, Француском, Шпањолском, Англијском и о Њемачком језику, према Латинскога); а други (којије највише има) кажу, да не треба управо ни Славенски ни Српски, него да народни језик треба поправљати, и писали мјешовито између обадва језика, да се приближава к Славенскоме и да се гради књижевич језик, да се Славенски језик опет поврати у народ и

VI

•живи. Први имају врло мало списатеља (зашто слабо ко зна Славенски језик тако, да може књиге писати; а ни рјечника онаковога ни граматике још нема, као што би требало, и из који би човек могао Славенски језик тако научити, да може књиге писати), а други имају силу Божју, који једнако поправљају језик Српски (а кашто и Славенски, кад не знаду ни како је Српски ни Славенски, н. п. мназ мјесню млаз; месѣц и мѣсѣц, мјесто мѣсяць; опомѣнутисе, смѣташи, окервавити, ерђа и т. д.), к Славенском приближавају и граде књижевни језик (зашпю они мисле, да су књижевни језици осталије народа начињени, а не могу, да разумију, да су сви народи почели писати оним језиком, као што говоре орачи и копачи, свињари и говедари, па кад се почело љепше мислити, онда су и језици љепши постали). — А како то они чине? Сваки по својој вољи и по своме вкусу. Никаквим језиком на овом свијету није тако ласно писати, као овим њиовим: код њи не треба знати никакве граматике (ни Српске на Славенске), него зарежи перо па пиши по своме вкусу, како ти кад из пера истече: што не знаш Српски, метни Славенски; што не знаш Славенски, метни Сриски; а што не знаш ни Српски ни Славенски, метни како пли драго (што ти прије на ум падне): he се из два језика (и из треће главе) по својој вољи трећи гради, шу се не може погријешиши; само да није чисто као што народ говори, а остало све може поднијети. Сад се не треба чудиши, зашто се у нас књиге пишу „по правиламь бабы Смиляны", и како се у Српским књигама може наћи: пастыревъ, пастыровь, пастырей, пастыра; момака, момковь; оваго моега; у Босной, у Бачки; постелїй, дѣвій; творять, творе, твору; пужати, успужати; люблѣтьи, обзиретьисе, успавлень, успавлѣнъ, вребляше; любу, молу, говору, красусе; присеби и при честных мыслей; изъ между нима; утверди любовь между вась; у свимъ его діалектми; три, четыри кораковь; за моћи, за чути, за учиши, за слушати; дали донети, чинили су доћи; корчмарица, крчмарица; тернѣ, трње; овде, овдѣ, овдїе; свѣща, свѣтьа, светьа; ньима, нїйма, нїима, нима; ньой, нтой, ной; свію, свїюхъ, всѣхъ; вѣщаць, вѣштацъ, вѣштець; пасче, пашче, паще; жепъ, джепъ, дчень, чебь; месець, месѣцъ, мѣсаць, мѣсѣць; трепавице ньене, повѣсть ея; отъ нее, около нѣ, безъ нье и т. д.

Од почетка Доситејева једнако се налази паметни људи, који желе да се управо пише Српски (као што народ говори), и пишу колико који зна и може. Који човек не зна ни за какву граматику, нити за какав други језик осам свога, он може писати и без своје граматике; и управо онако као што треба: зашто му не може пасти најум да пише друкчије, него онако као што се говори; тако је, н. п. могао Омир спјевати Илијаду и Одисеју не знајући ни писати, као и наши старци и слијепци шло су спјевали толику силу пјесама. Али људи који су што учили, и знаду да језик има некаква правила, они већ не могу писати без грамапике (већ ако да је који сам граматик): зашто би (као учени људи) све ради да пишу боље него што се говори, па зато језик по својој памети поправљају, а управо кваре и грде: тако, н. п. учен Србљии пи