Page images
PDF
EPUB

[ocr errors]

да је народ Српски прије 500 година гогорио као и данас што говори, а и посари да суиoндa писали као и данас ш ш о пишу. • Тако спојir у дипломи кнеза Лазара, што је даmа на мастиру Раваници (оној у Ресави) 1381-ве године: „и мега (на другом мјесту спіоји мѣга и мека и мѣка) »гдѣ истече блато изD мораве и упада у мораву. И опib мораве посредъ поля до велике пополе.

- Жіцомъ до великаго пула на Кленовачку врьши„ну посрѣдѣ рашкога ключа.

Сашкимb пупіемъ на шливу.

- Потомъ mttултемір на дѣль. — На гомилу на дѣо. Путемір деони мъ. — Опib круушке великомъ равнино мъ.. -- и сзаменою. — И панагюрь свете пепке на дунаву" и т. д. А почетак је ове дипломе : „Iже опір несущихъ вѣса вb „бытык привѣдын видимааже и невидимаа и піако даље, Славенски, да га ни један проспу Србљин не може разумјети. На печалу стоји: бла. воверни кнзъ, а на попису бла го върнын кнезь и т. д. — Ето таа ко су (од прилике) писане и остале све дипломе (старије и млађе од ове), што се налазе којеђе. Сад још неколике врспе из Српске исто. рије Ђорђија II. Бранковића, пошљедњега деспота Српскога, који је умръо прије сто и неколико година (171), из књиге піреће, страна 89 (по) : „Първи немани православно кьрщение придесетолетань васприемъ на се„бе ва Рашску Епискупию и ва църков, светих апостолъ кърцаелiсе пър„ви немана именемb Cmефанф, ва ломже кърщенню единок упно и самодьр„жавну обласпір васприемь и окрспір дьржави свони воевати заченну ему „многие държави себе присвоивb дондәже Исака комнена цара константионополскаго на свое самириліелно холение привлещи ва зможму бислib, cа. эмирениеже между ими биваепір внною сею, яко Гречаски царф ваздаcin „свою дaцерь ва супружницу Стефану първому Деспоту у Сину неманину 2) пьрвому, рекiuаго скепiaro Cvмеона Егоже греча ски царь „писани великимъ Жупаномь именоваше, якоже оптомь и више за писани на„шемь васпоминаниемь изобразихомь , и по светомь ему приставлению ва скептую omi) нѣго сатвореную обиппель Студенички Монастир, положень „бисть, н Деже и синф его Сптефан) първи Деспопib и първи венчани краль „рекоми, са сином своимЪ Радославомъ, внукомже светаго Сvмеона ва Ра„цех) своихъ погребени Суть*).” — По овоме би сад могао рећи сваки човек, који не зна историје нашега језика и писања, да су овако Србљи говорили прије со година ; као што мисли Енгел, да се у Карловцима врло добро Славенски хора говорити, зашто је Раић онђе рођен, а онаi.о добро пише Славенски ; и да је Сремачки језик ближи к Росијско ме, него к Дубровачкоме **); и као што смо до сад сви мислили, да је Бранковић онако пilсао, као што Раић у својој историји на млого мјеспа наводи његове ријечи, и каже: „Слце пишешь Бранковичь”, или „Сія супь словеса Бранко

[ocr errors]

ва Глаголан и ва

1) Ја сам ово исписао из Бранковићева рукописа, који се сад налази у

Карловцима у митрополипіској библиотеци ; и овђе је управо онако
нашитампано, осим велико я (које у Бранковићеву рукопису стоји
и у почеліку и на крају), ук, оп, то, што није имала овдашња

лпампарија, него је мјесто њи метнуто у, оnib, я, о.
**) Engel's Gefchichte des L. Ungera und seiner Nebenländer III., 147 und 154.

[ocr errors]

као

LIITTO

вича”; а нијесмо знали, да је Ранк Бранковићев језик поправно по со јој граматици !

Тек 1783-ће године први је Доситеј Обрадовић казао, да преба писати Српским језиком као што народ говори, и сам је почео, колико је знао, пано писати. За њим су пошли млоги учени Србљи, и за ово 35 година написали различне (тобоже Српске књиге ; али (за превелико чудо!) до да. нас још немамо ни једне књиге да је управа написана по Српској грамамици, као шпио народ говори! Ни једном списатељу није пало на ум, да барем за себе постави каквагођ правила у језику, и њи да се држи, него је пісао сваки по својој вољr (како му се кад навр пера деснло), пако, као да наш језик (осим свију језика на овом свијету) никакви правила неэка! Ово је од учени Србаља први опазио г. архимандрит Кенгелац,

каже у предговору својега јесте с прословија: „Вси нареди, и сами язычницы книги своя по грамматіїйскимъ правиламсписаша, у нас) по правиламb бабы Смиляны пишутся.” Испину овије ријечи г. Кенгелца посвједочиће све Српске досадашње књ?ге.

Два су велика узрока овој несрећи нашега језика , 'овоме (прије нечувеном на овом свијету) покору нашему: прво, што су наши списа. inе и све самоупи у Српском језику: зашто ми немамо још ни Буквара Српскога, а камо ли што више. Ако се наш списапељ родио у вароши, он цећ није ни чуо правога и чиспога Српског језика ; ако ли се родио у селу, он је у ђепињству дошао у варош, и онђе за 10 — - 15 година учеки науке на туђим језицима, мора заборавили и мислити Српски (зашпо сви народи не почињу с једне спиране мислили остваруја; и отуд је по

разлика између језіка, што се зове својство језика). Кад који тако прође кроз све школе, онда постане Српски - списапель (који оfe) ; $екоји узму Славенску граматику. г. Мразовића, те је прочипају: да по њој Српски пишу; а kекоји не траже ни ње, него одма по. Њемачкој и по Латинској граматици почну Српски писати, и не сумљајући да они могу не знали свога језика. Но ово је барем несрећа, на коју се. муже и остали Славенски народи (сви, осим Руса), који на свом језику немају школа ни наука: али је друго само наше, и са свим ново на овоме свијету, п. і. што ми имамо два језика, па оћемо и преки да начинимо, Поңајвише наши књижевника и веће господе Српске по Мадарској кажу, да је Славенски језик (шпио- имамо данас на њему библију и остале црквене књиге) прави Српски језик, а овај, што њим говори народ (и они), да је само сви ьарски и говедарски језик, и да је покварен од првога. А како преба данас писали за Србље, ні они сви нијесу сложни, него су се подијелили на двије стране : једни кажу да преба писати управо Славенски, а народни језик оставили са свим, као покварен, свињарски и говедарски језик (ово барем није пако ново, зашто је било људи, који су по Талијанској и по оспалој Европи прије неколике стопинe година овако мислили и говорили о Талијанскоме, Француском, Шпањолском, Англијском ио њемачком језику, према Лапинскога); а други (којије највише има) кажу, да не преба управо ни Сла. венски ни Српски , него да народни језик преба поправљали, и писапии мјевцовито између обада језика , да се приближава и Славенскоме и да се гради књижевни језик, да се славенски језик опед коврації у народ и

стала

Она

Вољи и по

Сроме

оживи. Први имају врло мало списаниеља (зашпо слабо ко зна Славенски језик тако, да може књиге писап ; а ни рјечника онаковога ни граматике још нема, као што би требало, и из који би човек могао Славенски језик піако научими, да може књиге писати), а други имају силу Божју, који једнако поправљају језик Српски (а кашпо и Славенски, кад не знаду ни каКо је Српскіг нн Славенски, н. п. мназ мјесло млаз; месѣци мѣсѣц, мјесто мѣсяцъ; опомѣнутисе, смѣлап и, оке рвавими, epka и т. д.), к Славенском приближавају и граде књижевни језик. (зашпо они мисле, да су књижевни језици оспалије народа начињени, а не могу да разумију, да су сви народи почели писали оним језиком, као што говоре орачи и копачи, свињари и говедари, па кад се почело љепше мислипи, онда су и језици љепши поспалн). — А како по они чине ? Сваки по својој

своме вкусу. Никаквим језиком на овом свијету није піако ласно писати, као овим њновим: код њи не треба знати никакве гра. матике (ни Српске нн Славенске), него зарежи перо па пиши по вкусу, како и кад из пера истече: што не знали Српски, мени Славенски; што не знаш Славенски, мени Српски ; а што не знали ни Срiiски ни Славенски , мени како и драго (што ти прије на ум падне): ђе се из два језика (и из преће главе) по својој вољи трећи гради, пту се не може погријешипи ; само да није чисто као што народ говори, а остало ссе може поднијепи. Сад се не треба чудили, зашто се у нас књиге пишу „по правиламь бабы Смиляны”, и како се у Српским књигама може наћи : па с пыревъ, па с п ыровь, пасп ырей, паспыра; момака, момковъ; оваго моега; у Босной, у Бачки; лос пелї й, дѣвій; пі ворять, пвөре, швору; пужа пти, успускати; люблѣльи, обзиремьи се, успарлень, успавлѣнъ, вребляше; любу, молу, говору, красусе; при себи и при честных мыслей; изъ между нима; утверди любовь между вась; у свим его діалекпп ми; піри, че пари кораковъ; за моћи, за чупи, за учили и, за слуша пи; дали донепи, чинили су доби; корҷмарица, крчмарица; пернѣ, прње; овде, овдѣ, овде; свѣща, свѣльа, све пьа; нь има, нійма, нї има, нима; Ньой, нї ой, ной; свїю, свїю хъ, всѣхъ; вѣща цъ, вѣш па цъ, Ebшмецъ; па сче, пашче, паще; жепъ, дже пъ, дчепъ, че бъ; месець, месѣцъ, мѣса цъ , мѣ сѣць; препавице нь ене, повѣсть ея; омъ нее, около нѣ, безъ нье и т. д.

Од почетка Доситејева једнако се налази паметни људи, који желе да се управо пише Српски (као шпо народ гонори), и пишу колико који зна и може. Који човек не зна ни за какву граматику, нипи за какав други језик осим свога, он може писати и без своје граматике; и управо онако као што преба : зашто му не може пасти најум да пише друкчије, него онако као што се говори ; пaко је, н. п. могао Омир спјевачи Илијаду и Одисеју не знајући ни писали, као и наши старци и слијепции

су спјевали толику силу пјесама. Али људи који су што учили, к знаду да језик има некаква правила, они већ не могу писати без грамапике (већ ако да је који сам граматик): зашто би (као учени људи) све рздин да пишу боље него што се говори, па зато језик по својој памет! 14 oпрaвљају, а управо кваре и грде: пако, н. п. учен Србыни пік

[ocr errors]

ући мисли: кад се каже "ору, црпу, режу, мелі у, гребу, треба казапи и твору, прпу, пражу, праму, љубу; кад се каже пужем, мекем, обећем, преба казапи и пужапи, меѓаши, обр. Ками; кад се каже удављен, треба казапи и устављен; кад се каже требљаше, треба казати и вребљаше; кад се од Славенскога зову пъ, Српски каже зову, преба и од живутъ казати жив

живу; кад се (у Славеңском језику) каже дворовъ, преба казати и наспыровъ; кад се каже луд луди, и јарад јаради, преба қазапи и смрад смради, гад гади; кад се каже јак јачи, треба казали и висок височи; кад се каже међу њима, треба казати и између њ:1 ма; кад не треба казати млого, него много, онда не треба казали , ни млаз, него мназ; кад не ваља казати наместити, него намје, стилін, онда не ваља казали ни сме лапи, него смјетали и т. д. Из овога се види, да је и онима, који су ради, тешко Српски писали књиге без рјечника и без граматике. Ову су потребу познали већ одавно млоги наши списатељи, као што су ђекоји и спомињали у својим књигама.

Ја сам из љубавн к Српскоме језику, и из жеље да би му се што брже помогло, прије неколике године написао и издао на свијет Пис меницу Српскога језика, само као мали углед како Србљи склањају имена и сгрежу глаголе. Она је изишла онакова, као што је онда од мiсне могла изићи прва Српска граматика. Који су сумљали да шпіо не знаду, могли су се чему и из ње поучити; а који мисле да све знаду, они ќе се подерати онаковин какEII су, макар им ко написао спіо најбољн граматика. Из који сам узрока издао ону прву Српску граматику, из оније испи ево издајем и овај први српски рјечник (и другу гра. манку).

Ја могу слободно казания за ове ријечи, што су ове скупљене, да су све у народу познате, и да се овако изговарају као што су ове записане ; а у народу је остало још млого ријечи, које ја, или нијесам никад ни чуо, или ми нијесу сад могле паспи на ум. Може бити да ће се и у овој књизи наћи ријечи у описивању обичаја и други ријечи, који је нема на своме мјесту. Од како се ова књига почела штампатн, и мени је ево неколико ријечи на ново пало на ум, које ево овђе додајем:

Вармеђа, f. (у Сријему, у Бачко и у Жмиро, m. (Ерц. ) Der Blinger, connіvеnѕ.

Bah.) in der ungrischen Statistik dié 3xânihil npar, m. die Stadt Prag in

Befpannfфaft (жупанија), соmіtаtuѕ. . Зbmen, Praga. Србън приповијеBapmehaw, m. Comitato . Herr, tabulae дају, да Турци још једном морају comitatus assessor etc.

пробн Беч, и доћи до Злат нога Вірмелски (вармелки), кa, кo, Sos прага, да им онђе коњи позобљу mitats's , comitatus, comitatensis,

зо5, што им је оставио свети ЈоВjeвeричић, m. vide jeвeричић.

ван; па ће и потом оданде и жене Вjeвeричица, f. dim. р. вјеверица. с преслицама гонити натраг. Вјеверичји, чја, чје, vide jeвeричји. Искање, n. (у Сријему) vidе биіскање. Arperanja, f. das Boot, linter. Искапи, иштем, vidе бнскати. Ayba, f. Art Schiffe, die zur See und Monoknihamu, am, v. pf. nach einander auf Flüßen zu gebrauchen, navigii genus.

. verschenken, edono. Бечермица , f. dim. p. beчeрма. Испреплетапіни , лећем, v. pf. паф Жіц! interj. von einer Art Schlas einander überflechten', perplecto aliud Kutkan!) gens, interjectio de modo

ex alio. percellendi.

Истовелінні, на , но, mahrhaft, Teika. Жмира, m. (Рес. и Срем.) vidе жмиро. baft, verissimus : исти исповестни.

Kojerke,} (Epu.)

Koje, theils, aliud, partim : Koje ja, koje ÓTMAMA, UM, V. impf. Vater nennen,

и; које тамо, које амо; које patrem appello. оптуд, које одовуд.

Очимьење, п. бав Заtеrnепnet, patris Којегде, (Pec.)

appellatio. Kojeran, (Cpen.)} hie und da, passim. llâp, m. y obaj nap, ißt, für dieses

Очити, им,

vidе очимити. Kojehe,

Mal, nunc. Kojekako irgend wie, utcumque. Повлачење, р. бав Иmbergieben, сі. Којеко, којекога, irgent Per, unus al- stractio.

. te ve.

породица , f. Die (lebenise) Samilie, gens : Којекуда, irgenSmobin, aliquo.

„Поздрави ми старца Варикака: Kojekyne, Intercalare des Cerni Georg, „Ңек поведе своју породицу,

vox solita intercalari a Georgio. „Породицу Варикаковиће — Крадом, beimli, furtim.

Conyn, m. Theijalonich, Thessalonica. bë, gewiß, sane (von rue?).

Приповиједасе, како је некакав каMâ, m. y3eo ma, hat seinen Kopf auf: зивао, како су у Солуну јести

gesegt, gehorcht nicht mehr, cepit im- не чакшире; а другії му рекао: petum (ju ma, impetus).

То може бити, али до Солуна спіо Міпровски, кa, кo, н. п. мјесец, сомуна, а од Солуна спо сомуна

Demeters., Demetrii mensis (Octob.) (преба). Налабирчин , им, v. pf. паblеjen, spi- Слиуд ница , f. 1) ријека у Србији (блеcilegium facio,

зу Новог пазара). 2) намастир (коНапаљетковапи, кујем, vide напа- ји се зове и Студеничка Лавбирчити.

ра) код те ријеке. Сптуденичанин, Неколицина (људи), cinige Reute, aliquot калуђер из Сптуденице. Студеничhomines.

кі, кa, кo, pon Cуденница. Hypuja, f. der Sprengel deb Popen, Takóhep, gleichfalb, itidem, item. cf.

" die Piarre, parochia. Околни, на, но, иmliegent , adjacens, тупнули, нем, v, pf.. ftanipfen, pulso. vicinus.

Укавал, ам, v. pf. (mit Koch) bes Очење , п. vіdе очимљење.

Ich mußen, luto maculo.

піано.

Ако и нијесу у овој књизи скупљене све Српске ријечі, али је постављен лемељ да се скупе (колико је могуће у живом језику). Сад сваки зна, ђе hе коју ријеч пражити, и ако је не нађе, виђеће да је нема, и може је ђе записати и ославити; и тако се сад сто пута лакше могу покупипіи остале ријечи, шпо су остале по народу, него што би се на ново почело и ове скупиле.

Што се пиче овѣе Њемачкога и Латинског језика, о том сам радио са г. Копитаром, f. к. дворским библиотекаром ; али опел ако се ће нађе, да су које ријечи рђаво преведене, поме сам ја крив, што му нијесам знао право значење казали, а не он, што га није знао Њемачки или латински истолкохати. Може бипи да ftе млoгима од начин учени Србаља паспи на ум код Бекоји ријечи краће и Српскима наличније ријечи Њемачке и Латинске , него што смо и ми ове метнули ; пакове ријечи преба забиљежипн, као и оне, које се не нађу осђе. Али опет не преба сваки да мисли, да су оно све погрјешке, ће он не разумије Њемачкога, или Лапинскога или Српскога језика.

У рјечику треба да се истолкује и опише што се боље може сѕе, шпо народ о ријечи којој мисли и приповиједа: запо сам код ђекоји риречи описао, што се краће могло, kекоје народне обичаје, и додао приповијелике (и овђе може бути да је ђешпо изостало, али додало и измишљено није заиста ништа). О овоме сам особио увјерен да ће битни мило свакоме правом Србљину: зашто су ме већ од неколике године молили ђекоји од учени и знаменили Србања, да почнем описівали народне

« PreviousContinue »