Page images
PDF
EPUB

Српске обичаје и приповијетке. - Народ наш има свакојаки припогијепіки тако млого, као и пјесама, и могу се разднјелин на женске и на мушне, као и пјесме. Мушке су приповијепке понајвише смијешне и шаљиве , и тако су измишљене, као да би човек рекао да су истините ; а женске су дугачке и пуне су чудеса којекаквин (о царским кћерима но бајалицама). Али ће ми слабо ко вјеровали и разумјети, како је приповијепке пешко писати! Ја сам се овђе, око ови ђекоји мали, лолико мучно, да би наши ђекоји списалтељи могли готово читав роман написапии, или све идиле Геснерове на Српски превесли.

Ја сам увјерен да ће овај мој пруд и посао бипи мно свима наним, списатељима и књижевницима, који љубе свој народни језик, и поштују га као највеће благо народно, и желе му срећу и напредак ; а онима ја нијесам нін жељео угодити, који Српски говоре, а Српски језик кобе , и каіку да он није никакав језик, него да је покварен, свињарски и говедарски језик,

Oche fе били највећа вика на ортографију; али се надам да ће и упом бити с моје стране сви наши књижевници , који управо знаду што је језик, и што је писмо; и виђеfіе да се Српски језин друкчије не може писати, онако као што преба. Млоги , који не знаду што је језик, тило ли је писмо, што ли је граматика, мисле и говоре, да Српски језик преба писали Славенском ортографијом; а Срби су внђели прије 500 година да по није могуће (запо су начинили fиц, којије ни данас нема у Славенским књигама) ; а ћепіи оно што није могуће, не показује ли премало соли у глави (као што вели Г. Сава Мркаљ) ? Ево из овије узрока није могуће Српски језик писати по Славенској орлографији :

1) у Српском језику има гласоса, којије Славенски језик нема ; а како има гласове, мора иматни ислова за њи: а) ), н. п. см у , ри 15, p, a, пређа, грађа, међа, дође, прође и т. д. 6) і, н. ш. брок, нок, среќа, врећа, пеки, стрићи, ножић, половић, царевић и л. д. (може ко рећи, да се овакове ријечі могу писати са дь и ть, н. п. смудь, рдьа, предъ а; но ть, петьи, ножить и т. д.; истина да тако млоги пишу, али ни по није по Славнској ортографији ! Ко ће наћи у Славенском језику ь пред самогласним словом да умекшaтa пoлyгласна слова ?). в) , н. п. увјец ба ми. г) у Славенском језику има сливено ја, је, ју, а Србљима треба и јо (да не спомињем ји), н. п. још пе, јова, joвoвина, јој, мојој, судијоми пi. д.

2) Тако испо има у Славенском језику гласова , којије Српски језик нема ; акад нема гласова, не требају му ни слова: а) о ми друкчије не мо. жемо изговорили, него као о, а Пољаци и Крањци имају друкчији глас за , и зато сваки зна без икакве науке, е га преба писати

Ник Руси немају гласа за о (као ни ми), зало га нијесу ни узели међу своја слова. 6) ы, ово преба Пољацима и Русима, као и нијемцима, Мацарима и Турцима; а ми мјесто њега имамо и, н. п. син, бин, риба, добипи, миш, кори мо и лі. д. запо ни најученији наши не знаду без се. лике муке и без пруда ће га преба писапти (н. п. Раић је просео сав, свој вијек чалеќи и пишући Славенски и Росијски, па се у његовим књгама опет налази доста погрешака против ы; мислим да и није нужно орђе писати, зашто и сваки мозке гражittпи у псорији Ранђевој

[ocr errors]
[ocr errors]

ако ли ко не узвјерује , а не буде кадар наки, ласно fе му се показатн). в) x, Србљи немају ни у каквој ријечи, а оспали Славенски народи имају (mе како); Србљнн, н, п. не каже хлад, снаха, ходити, орах, оврхао; него лад, снаа, оди ми, ора, овръао и т. д.

3) Бекоје ријечи защо не можемо писати по Славенској ортографији, зашто ће у нас друго значит, или ке се друкчије чапити, него што се говори: а) прилагателна имена у имен, млож, пишу се у Славенском језику са їи, н. п. мудрї и, славни, любезній, милїни пт. д. а по је у Српском језику сравнителни степен! 6) прстен, пуп, радості, пел, господ, лабуд и остале млоге овакове ријечи пишу се у Славенском језику са ь, и изговара се н као њ, п као і, адкао $, н. п. госпођ, прстень, пућ, радос и т. д. Руси имају. Право што овакове ријечи пишу са ь, зашто и тако изговарају, и у род. имају я, лебедь, лебедя; голубь, голубя; царь, царя; князь, кня за; день, дня; зять, зия и т. д.: а ми кажемо лабуд, лабуда; г)луб, голуба; цар, цара, кнез, кнеза; дан, дана; зем, и п, д. Код Бекоји наши списатеља, који не пипу ћ, а држе се C. aьенске ортографије, кад видимо написано пешь, мора се погађапи, или треба чапиши пеш (fünf), или пећ (беr оfen)! в) ми морамо на ђекојим мјестима ъ додавати ђе га нема у Славенском језику: ми говоримо, н. п. коњи, коњем, коњски; учи мељи, учи щељем, учитељски; на земљи, упустињи; кои, кољи пi e; пењи, пењн me; жњи, жіњ и те; мељи, мељи пе; њива, књига, гњида, гљива, земљица, дишњица , па њић и т. д. а по Славенској ортографији по би ліребало писали (и чанти, као што је написано) кони, конем, конски; учители, учителемъ, учителски; на земли, у пупыни, коли (овће би Бачванин помислио да се што говори околима), коли пе; жни, жните; нива, книга, глива, землица, ви шница и т. д.

4) Бекоје се ријечії Српске не могу никако ни записани по Славен. ској орптографији: а) имена која се свршују на ља и ња, у твор. јед. н. п. земљом, сабљом, посељом, пупі ањом, роб и њом, срдњом, спрдњоми , д. (ако би по рекао да пишемо земльом, сабльом, пуш анъом и т. д. али ни по није по Славенској ортографији, као ни дредь a). 6) Кад се ћешто у пјесмама изосплави е послије ј, н. п.

„Да у момка своја мајка,
„За дан би му гласе чула,
„А за други разабрала,
„А за пређи на гроб дошла ;
„Ал' ју момка пуђа мајка –
„Да і у мене, лале Лазо, што јї у цара благо
„Оно главом Шиподер војвода
Оно јпнежак бојак без преспанка
„Види Луко како јї у Лозници

„Док јї у мене моји капетана и т. д. в) у Ерцеговачком се нарјечију говори једнако лијепо, млијеко, гнијездо и т. д. а у пјесмама се, кад затреба, изостави и, па се пјева и лазује мл'јеко, л'јело, гн'jездо и т. д., н. п.

ако

се

.

„Од Космаја ги'језда соколова
„ИТурскијем мл”јеком задојила
„Л'jeno и је Ђорђе дочекао

„.л”јепо ти ме беше обасјало Ко (и како) може овакове ријечи записати по Славенској ортографији ? Може бити да би у Тіярилово пријеме било добро записано са Б, н. п. гнѣздо, лѣпо, млѣко, али се данас по чапи љепо, меко, гњездо; а Србљин не ће љепо, гње здо, меко, него оfе лепо, гнјездо, млеко, г) гръоце, у мръо *), овръао, подупръо, сам ръо, и остале овакове ријечи,

Из овога свега мислим, да ће сваки памепан човек признати, да се Српски језик Славенском оршографијом не може писали. А кад се Славенска ортографија у Српском језику мора покварипи (као што се покварила како је Србљин умочио перо и почео Српски да пише), и Српска остали опет пуна крпежа и напеге; зало мислим да је најпаметније, да ми за Српски језик начинимо орпіографију са свим као што треба (да нам могу завидипи сви оспали народи Европејски). Зашто сам ја овђе начинио. при нова слова, п. і. $, љ, њ, и узео сам ј. Ниједан памелан човек не може рећи, да нам ова слова не требају, а облик њиов коме не допадне, то је ласно поправиши; ни остала слова нијесу из почелтка била шако лијепа, као што су данас. Може бити да се ј коме зало не е допасти, што је Латинско; и по је ништа; ми имамо и више слова једнакије с Латинскима, н. п. а, е, о, к, и пп. д. а и Латинска су слова од Грчкије, као и наша. Ја сам у првој граматици Српској бицо узео наше ї мјесто ј, но будући да је ї код нас било до сад самогласно слово, запо се људи једнако меппу, и не могу да се навикну чапиши га као ј; ај не може нико друкчије чапипи, него онако као што, преба, Да је у Грчком језику било ј, заиспа св. Кирилу не би никад пало на ум, да начини яию; но будући да у Грчком језику нигђе нема ја, је, ју, заmо је св. Кирило свезао а, е, у, са і (на, ж, юу), да не би људи чаонли иа, ие, иу (као што ћекоји чаще у мојој граматици); а и же је са слцоңом (її) постало скоро у Русији, само му је надмену онај поепически знак () да се зна да је кратко. Још може ко рећи да нам треба и ); испина да у нашим ријечима нигђе не треба, већ ако за смијање (ba ! ba! ba !) и за аһ! oh ! и !, али због туђи имена и презимена не би сувише било да га имамо (н. п. paler, pageporn, Samburg , Saag ; Руси пишу Галлеръ, Гагедорнъ, Гамбург, Гага, а ми за сад можемо, и морамо писати Аллер, Агедорн, Ам бурги т. д.), но ја сам га за сад ославио коме другоме нека гa гpaди.

Ево већ прва ги највећа рецензија против овога Српског рјечника изиђе прије од њега. Може били да се она почела писати још прије двије године, кад је прво објавленнје изишло о Српском рјечнику; и запо је од оце спіране, што не признаје да народ Српски има свој језик, онако памешна свједочанспiва на по покупнла и саставила (вала Богу! само ках

*) Бекоји наши списалтељи пишу умрео, а у женскому роду умрла

и у средњет умрло!

се они један пупі пред свијелом почеше браніти, и о том препирати). Све тыпове остале рецензије пропiлв Српскога рјечника и језика морају се на њој оснивати; зашто она каже: да је данашњи наш црквени језик прави Српски језик од старине ; а овај што њим данас говори народ Српски, да је покварен и испогањен, и да се управоме граматическом смислу не може ни назвали језиком и т. д. Већ није потребно више да ја на ово сад редом одговарам, зашто је одговорио онај, коме је говорио г. рецензент, него ку само да речем неколико ријечи о ономе што управо иде на мене самога:

1) „Да моја граматика не зна никакве благовкусне критике, и да учи све наопако.” Који човек жели доказати, да Србљи немају другога језика осим Сласенскога, не само што по њега свака Српска граматика мора учити наопако, него да како може он би и Србље све у једну врећу стрпао па завезао, или у птикву cafepao па затиснуо, да не чује свијеп како они говоре, него да се њему све мора вјеровати. - А што се личе вкуса у језику, ја заиста не завидим његовој естетици, Он нека поправља Српски језик по своме вкусу (као што и остала његова ђе. која браћа раде), а ја ћу да га учим, и да се трудим онако писали, као што је најобичније у народу; да би Добровски у Златном прагу нлинде у Варшави, и други сваки који жели (макар био у Лондону, или у Америци), могли управо дознати из моји књига, како народ Српски говори у данашње вријеме (а по је за г. рецензенпа највећа жалост и несреКа, зашто он доказује (и мисли ?), да је Српски језик онакови, као што је њему по уди, а није га на учио да зна управо какав је).

2) „Да се из мога објавленија види, да сам ја рад подигнутоме већ „Къижеству Српском простонароднија реченија, без свaчeгa Славенског, „из предјела Јадра, у Турској, да утиснем.” Није му злоба дала реки из Јадра у Србији, него у Турској! а не каже (или ваља да не зна ?) да је у Турској и Зеппа, и Милешева, и Горажде и Скендерн ! и да је Српска црква (с језиком Славенским) постала у Турској (онамо, ње је Немања І. Студеницу зидао, и Душан царовао; ђе је постао и аживљео свети Саво Немањић и кнез Лазар, и од куда је Српски патријар Чарнојевић, Арсеније III. „на престолѣ святаго Саввы сѣдящій”, превео у њемачку 27000 Српски фамилија и дошао у Сенанд. рију; и од куда је послије, с Арсенијем IV. „Архіепіскопскій престоль пренесенъ вѣ Сремъ, и в Карловцѣ поставлень, идѣже и до нынѣ пребываетib")! А по овим његовим ријечма требало би мрзиши на све, што је из Турске. Или може бипи да запо није смијо казати да је Јадар у Србији, да не би паметник људи помислили: ма у Србији Српски језик и тражити треба. Тим га људи могу оправдати, али му љубав к роду своме никад опростити не ће (ако је Србљин). Шmепта што се није потписао, да видимо ђе' се он родио, кад сам ја у Турској! (али ја опет, макар се он ће родно, кривицу његове злобе, й осталога шпо мени није по луди, не би бацио на оно мјесло ће се он родио, као шпо он баца на Јадар моју кривицу, ішло нас двојица имамо различан вкус у Српском језику! Ово су ствари, које показују ћелињу памел и слијепу палості). – Ја не знам како је он могао разумјети из објавленија, да ће у мом рјечнику били само Јадрански језик (који он и да познаје, опері не би могао доказати

не рече

да је гори, него шшо Србљи данас говоре на кое другом мјесту)? Ваља да му је злоба чапила и толковала моје објавленије. Ја сам казао да kе у њему бипи ријечи , које народ Српски говори, како по турској, mако и по њемачкој. Ако сам се ја и родио у Јадру (чега се не снидим, него се пим дичим и поносим), опет могу слободно казати, да сам више Србаља виђео од мога г. рецензента: ја сам провео године с Бошњацима нс Ерцеговцима (из Пиве, из Дробњака, из Гацка и из НикшиKa) ; а провео сам године са Србијанцима од Лознице дд Неготина; а (да

г. рецензент да је ово све у Турској) провео сам године и по Њемачкој од Земуна па до Пеприње, до Сентaндрије и до Pufаве. Како ли је могао из објавленија разумјепи, да у мом Рјечнику не е били нишна Славенскога ?! Ваља да би он по своме естетическом вкусу и по високоме граматическом знању Сласенског језика могао писати Српски без свега Славенскога! а оспали ќе луди сви рећи да је Славенски Бог, вода, небо, жена, мапи, сестра, слава, лірава, бра, писа пти, слави ми, велик, широк и остале оваке Српске ријечи на иљаде! По свој прилици овај г. рецензент не зна управо ни шио је Српски , ни што је Славенски.

3) „Да наопаке Српске граматике и рјечници Славенски језик, на „штепту Српске цркве, у пропаспа бацају.” Из овога би рекао човек, да је г. рецензент из реда они људи, који све буне и свађе с именот Божјам (и њега ради) почињу, доказујући, да је све оно и Богу мрско, што њи. эма није по вољи. Он сирома мисли, да је Српска црква mahо піврда, као што је он вјешин у њезину и у Српском језику. Сриска црква нипін је однована на Чивутскоме, ни на Грчкоме, ни на Славенском језику, него на Ристовим истинама , које су једнаке у свима језицима. Колиiо је ЕванЋелије изгубило од своје светиње што је преведено с Грчкога језика на Славенски, и са Славенскога на Влашки, полико би изгубило и данас да се преведе на Српски. Може бити да ћег. рецензент с овим рјечником добипин у руке и библију Росијску, на простоме и, као што он мисли и говори, поквареноме и нечисто ме Росијском језику; па се цар Александр и св, синод не боје да ће Росијска црква пропасти, него се још надају да ће се боље утврдипін. — А и пoм се сваки памешан човек мора чудитін, Како могу Српске граматике (макар и наопаке биле) и рјечиици слаВенски језик у пропаст бациши! Ја Славенски језик љубим и пошлі ујем, као и други који му драго Србљин; и запiо мислим, да му се у данашње вријеме ни чим боље не може помоћи, него да га подијелимо од Српског језика, и да му дамо ону чест и поштење, што му приликује, као и цркви у којој се њим поје и служи; и да му се опепт с друге стране не може већа неправда учинипи ни дубља пропаспі копати, него говорећи и доказујући, да је све једно српски и Славенски језик, и пишући Српски по Славенској граматици. Кад се у нашим школама каже: ово је језик Српски, а ово је Славенски; ово је граматика Српскога језика, а ово је Славенскога ; онда ће се јамачно знати боље обадва језика , него што се данас знаду; и онда не е смјеши сваки по своме вкусу о њима којешша лупапии, него ќе говориши само људи, који сшвар познају

[ocr errors]
« PreviousContinue »