Page images
PDF
EPUB

шући мисли: кад се каже ору, црпу, режу, мету, гребу, треба казати и твору, топу, пражу, прату, љубу; кад се каже пужем, мећем, обрћем, треба казати и пужати, мећати, обрКами; кад се каже удављен, треба казати и усгављен; кад се каже требљаше, треба казати и вребљаше; кад се од Славенскога зовуть, Српски каже зову, треба и од живуть казащи живу; кад се (у Славенском језику) каже дворовъ, треба казащи и настыровъ; кад се каже ћуд ћуди, и јарад јаради, треба қазаши и смрад смради, гад гади; кад се каже јак јачи, треба казати и висок височи; кад се каже међу њима, треба казати и између њама; кад не треба казати млого, него много, онда не треба казати, ни Млаз, него мназ; кад не ваља казати наместиши, него намјестими, онда не ваља казали ни смешати, него смјешаши и т. д. Из овога се види, да је и онима, који су ради, тешко Српски писати књиге без рјечника и без граматике. Ову су потребу познали већ одавно Млоги наши списатељи, као што су ђекоји и спомињали у својим књигама. Ја сам из љубави к Српскоме језику, и из жеље да би му се што брже помогло, прије неколике године написао и издао на свијет Писменицу Српскога језика, само као мали углед како Србљи склањају имена и спрежу глаголе. Она је изишла онакова, као што је онда од ме не могла изићи прва Српска грамашика. Који су сумљали да шпю не знаду, могли су се чему и из ње поучити; а који мисле да све знаду, они ће се подеращи онакови какви су, макар им ко написао сто најбољи граматика. Из који сам узрока издао ону прву Српску граматику, из оније исти ево издајем и овај први Српски рјечник (и другу гра матику).

[ocr errors]

Ја могу слободно казати за ове ријечи, што су овђе скупљене, да су све у народу познате, и да се овако изговарају као што су овђе записане; а у народу је остало још млого ријечи, које ја, или нијесам никад ни чуо, или ми нијесу сад могле пасти на ум. Може бити да ће се и у овој књизи наћи ријечи у описивању обичаја и други ријечи, којије нема на своме мјесту. Од како се ова књига почела штампати, и мени је ево неколико ријечи на ново пало на ум, које ево овђе додајем:

Вармеђа, f. (у Сријему, у Бачк. и у
Бан.) in der ungrifhen Statiftif bie
Befpannhaft (жупанија), comitatus.
Вармеђаш, т. Gomitate = perr, tabulae
comitatus assessor etc.

Варменски (вармећки), ка, ко, бо
mitate, comitatus, comitatensis,
Вјеверичић, m. vide јеверичић.
Веверичица, f. dim. v. вјеверица.
Вјеверији, чја, чје, vide јеверичји.
Дереглија, f. baš Boot, linter.
Дуба, f. Urt Ghiffe, bie zur Gee und
auf Flüßen zu gebrauchen, navigii genus.
Бечермица, f. dim. v. ђечерма.
Жиц! interj. von einer Art Schlas
Жицкац! депê, interjectio de modo
percellendi.

Жмира, т. (Рес. и Срем.) vide жмиро.

Жмиро, т. (Ерц.) дег Blingfer, connivens. Злапіни праг, т. діє Stabt Drag in Böhmen, Praga. Србљи приповиједају, да Турци још једном морају проћи Беч, и доћи до Златнога прага, да им онђе коњи позобљу 305, што им је оставио свети ЈоБан; па ће и потом оданде и жене с преслицама гонити наmpar. Искање, п. (у Сријему) vide бискање. Исками, иштем, vide бискати. Испоклањати, ам, v.pf. na einander verschenken, edono.

[ocr errors]

Испреплетати, лећем, v. pf. паф
einander überflechten, perplecto aliud
ex alio.
Истоветна, на, но, wahchaft, eib=
haft, verissimus: исти истоветни.

[blocks in formation]

Којекуда, irgenowohin, aliquo.
Којекуде, utercalare дев erni Beorg,
Vox solita intercalari a Georgio.
Крадом, beimli, furtim.
be, gewiß, sane (von rлe?).
Ма, m. узео ма, hat feinen Kopf auf=
geseht, gehorcht nicht mehr, cepit im-
petum (u ма, impetus).
Митровски, ка, ко, н. п. мјесец,
Demeters, Demetrii mensis (Octob.)
Напабирчити, им, v. pf. nahlejen, spi-
cilegium facio.

Напаљешковаши, кујем, vide напа-
бирчити.

Неколицина (људи), einige Leute, aliquot

homines.

[blocks in formation]
[ocr errors][merged small][merged small]

Породица, f. bie (lebence) Familie, gens:
„Поздрави ми старца Варићака:
,,Нек поведе своју породицу,
„Породицу Варићаковиће -
Солун, m. Zhefalonih, Thessalonica.
Приповиједасе, како је некакав ка-
зивао, како су у Солуну јести-
не чакшире; а други му рекао:
То може бити, али до Солуна сто
сомуна, а од Солуна сто сомуна
(треба).

Студеница, f. 1) ријека у Србији (бли-
зу Новог пазара), 2) намастир (ко-
ји се зове и Студеничка Лаб-
ра) код те ријеке. Студеничанин,
калуђер из Студенице. Студенич-
ки, ка, ко, у Студеница.
Takoheр, gleichfalls, itidem, item. cf.

тако.

Тупнути, нем, v. pf. flampfen, pulso Укаљати, ам, v. pf. (mit Koth) be= schmugen, luto maculo.

Ако и нијесу у овој књизи скупљене све Српске ријечи, али је постављен темељ да се скупе (колико је могуће у живом језику). Сад сваки зна, ђе ће коју ријеч тражити, и ако је не нађе, виђеће да је нема, и може је ђе записати и оставити; и тако се сад сто пуша лакше могу покупити остале ријечи, што су остале по народу, него што би се на ново почело и еве скупиле.

Што се тиче обђе Њемачкога и Лашинског језика, о том сам радио са Г. Копитаром, ћ. к. дворским библиотекаром; али опет ако се ђе нађе, да су које ријечи рђаво преведене, шоме сам ја крив, што му нијесам знао право значење казати, а не он, што га није знао Њемачки или Латински истолковати. Може бити да ће млогима од наши учени Србаља пасти на ум код ђекоји ријечи краће и Српскима наличније ријечи Њемачке и Лашинске, него шпо смо и ми овђе мешнули; такове ријечи треба забиљежити, као и оне, које се не нађу осђе. Али опет не треба сваки да мисли, да су оно све погрјешке, ђе он не разумије Њемачкога, или Латинскога, или Српскога језика.

У рјечинку треба да се истолкује и опише што се боље може све, што народ о ријечи којој мисли и приповиједа: зато сам код ђекоји риречи описао, што се краће могло, ђекоје народне обичаје, и додао приповијешке (и овђе може бити да је ђешто изостало, али додато и измишљено није заиста ништа). О овоме сам особито увјерен да ће бити мило свакоме правом Србљину: зашто су ме већ од неколике године молили ђекоји од учени и знаменити Србаља, да почнем описивати народне

Српске обичаје и приповијетке.

Народ наш има свакојаки приповијетки тако млого, као и пјесама, и могу се раздијелити на женске и на мушке, као и пјесме. Мушке су приповијетке понајвише смијешне и шаљиве, и тако су измишљене, као да би човек рекао да су истините ; а женске су дугачке и пуне су чудеса којекакви (о царским кћерима и о ба јалицама). Али ће ми слабо ко вјеровати и разумјети, како је приповијешке шешко писати! Ја сам се овђе, око ови ђекоји мали, полико мучно, да би наши ђекоји списатељи могли готово читав роман написами, или Сбе идиле Геснерове на Српски превести.

Ја сам увјерен да ће овај мој труд и посао бити мио свима нашим, списатељима и књижевницима, који љубе свој народни језик, и поштују га као највеће благо народно, и желе му срећу и напредак; а онима ја нијесам ни жељео угодити, који Српски говоре, а Српски језик кобе, и кажу да он није никакав језик, него да је покварен, свињарски и говедарски језик,

Овђе ће бити највећа вика на ортографију; али се надам да ће и утом бити с моје стране сви наши књижевници, који управо знаду што је језик, и што је писмо; и виђеће да се Српски језик друкчије не може писати, онако као што треба. Млоги, који не знаду што је језик, што ли је писмо, што ли је граматика, мисле и говоре, да Српски језик треба писати Славенском ортографијом; а Србљи су виђели прије 500 година да то није могуће (зато су начинили ћ и џ, којије ни данас нема у Славенским књигама); а ћеши оно што није могуће, не показује ли премало соли у глави (као што вели Г. Сава Мркаљ)? Ево из овије узрока није могуће Српски језик писати по Славенској ортографији :

1) у Српском језику има гласова, којије Славенски језик нема; а како има гласове, мора имати и слова за њи: а)ђ, н. п. смуђ, риђ, рђа, пређа, грађа, међа, дође, прође и т. д. 6) ћ, н. п. броћ, ноћ, срећа, врећа, пећи, стрићи, ножић, поповић, царевић и т. д. (може ко рећи, да се овакове ријечи могу писати са дь и ть, н. п. смудь, рдьа, предьа; ноть, петьи, ножить и т. д.; истина да тако млоги пишу, али ни то није по Славнској ортографији! Ко ће наћи у Славенском језику ь пред самогласним словом да умекшата полугласна слова?). в) ц, н. п. увјеџбаши. г) у Славенском језику има сливено ја, је, ју, а Србљима треба и јо (да не спомињем ји), н. п. јоште, јова, јововина, јој, мојој, судијом и т. д..

2) Тако исто има у Славенском језику гласова, којије Српски језик нема; а кад нема гласова, не требају му ни слова: а) ми друкчије не можемо изговорити, него као о, а Пољаци и Крањци имају друкчији глас за , и зато сваки зна без икакве науке, ђе га треба писати Ни Руси немају гласа за (као ни ми), зато га нијесу ни узели међу своја слова. б) ы, ово треба Пољацима и Русима, као и Нијемцима, Маџарима и Турцима; а ми мјесто њега имамо и, н. п. син, бик, риба, добимиш, корито и т. д. зато ни најученији наши не знаду без бе лике муке и без труда ђе га треба писати (н. п. Раић је провео сав свој вијек чатећи и пишући Славенски и Росијски, па се у његовим књигама опет налази доста погрешака против ы; мислим да и није нужно осђе писати, зашто и сваки може тражити у историји Ранђевој;

ши,

[ocr errors]
[ocr errors]

ако ли ко не узвјерује, а не буде кадар нађи, ласно ће му се показати). в) х, Србљи немају ни у каквој ријечи, а остали Славенски народи имају (те како); Србљин, н, п. не каже хлад, снаха, ходити, орах, оврхао; него лад, снаа, одими, ора, овръао и т. д.

[ocr errors]

3) Бекоје ријечи защо не можемо писати по Славенској ортографији, зашто ће у нас друго значити, или ће се друкчије чатиши, него што се говори: а) прилагателна имена у имен. млож, пишу се у Славенском језику са їи, н. п. мудріи, славнїи, любезнія, мили и т. д. а що је у Српском језику сравнителни степен! 6) прстен, пуш, радост, пет, господ, лабуд и остале млоге овакове ријечи пишу се у Славенском језику са ь, и изговара се и као њ, ш као ћ, ад као ђ, н. п. госпођ, прошењ, пућ, радосћ и т. д. Руси имају право што овакове ријечи пишу са ь, зашто и тако изговарају, и у род. имају я лебедь, лебедя; голубь, голубя; царь, царя; князь, княза; День, дня; зять, зимя и т. д.: а ми кажемо лабуд, лабуда; голуб, голуба; цар, цара, кнез, кнеза; дан, дана; зет, зема и т. д. Код ђекоји наши списатеља, који не пишу ћ, а држе се Сабенске ортографије, кад видимо написано петь, мора се погађати, или треба чатити пет (fünf), или пећ (ver fen)! в) ми морамо на ђекојим мјестима ь додавати ђе га нема у Славенском језику: ми говоримо, н. п. коњи, коњем, коњски; учитељи, учитељем, учитељски; на земљи, у пустињи; кољи, кољише; пењи, пењише; жњи, жњише; мељи, мељите; њива, књига, гњида, гљива, љица, вишњица, пањић и т. д. а по Славенској ортографији то би требало писати (и чашиши, као што је написано) кони, конемъ, конски; учители, учителемъ, учителски; на земли, у пустыни, коли (овђе би Бачванин помислио да се што говори о колима), колище; жни, жнише; нива, книга, глива, землица, вишница и т. д.

зем

4) Бекоје се ријечи Српске не могу никако ни записати по Славенској орографији: а) имена која се свршују на ља и ња, у твор. јед. н. п. земљом, сабљом, постељом, пущањом, робињом, срдњом, спрдњом и т. д. (ако би ко рекао да пишемо земльом, сабльом, пушаньом и т. д. али ни то није по Славенској ортографији, као ни предьа). 6) Кад се ђешто у пјесмама изостави е послије ј, н. п. • Да ј у момка своја мајка,

„За дан би му гласе чула,
,,А за други разабрала,

,,А за трећи на гроб дошла ;

"Ал' ј' у момка шуђа мајка —

„Да ј у мене, лале Лазо, што ј' у цара благо

„Оно ј главом Шиподер војвода

„Оно ; тежак бојак без престанка

„Видиш Луко како ј' у Лозници

--

"Док ј у мене моји капетана и т. д.

в) у Ерцеговачком се нарјечију говори једнако лијепо, млијеко, гнијездо и т. д. а у пјесмама се, кад затреба, изостави и, па се пјева и

Базује млеко, л'јепо, гијездо и т. д., н. п.

„Од Космаја гијезда соколова
,,И Турскијем мл'јеком задојила
„Ајепо и је Ђорђе дочекао

[ocr errors]

,.Ајепо ти ме бјеше обасјало Ко (и како) може овакове ријечи записати по Славенској ортографији? Може бити да би у Ћирилово вријеме било добро записано са ѣ, н. п. гнѣздо, лѣпо, млѣко, али се данас то чаши љепо, млеко, гњездо; а Србљин не ће љепо, гњездо, мљеко, него оће лјепо, гнјездо, млеко, г) гръоце, умръо*), овръао, подупръо, сатрьо, и остале овакове ријечи.

Из овога свега мислим, да ће сваки паметан човек признати, да се Српски језик Славенском ортографијом не може писати. А кад се Славенска ортографија у Српском језику мора покварити (као што се покварила како је Србљин умочио перо и почео Српски да пише), и Српска остати опет пуна крпежа и напшеге; зато мислим да је најпаметније, да ми за Српски језик начинимо ортографију са свим као што треба (да нам могу завидити сви остали народи Европејски). Зато сам ја овђе начинио три нова слова, м. ј. ђ, љ, њ, и узео сам ј. Ниједан паметан човек не може рећи, да нам ова слова не требају, а облик њиов ако ce коме не допадне, то је ласно поправиши; ни остала слова нијесу из почешка била шако лијепа, као што су данас. Може бити да се ј коме зато не ће допасти, што је Латинско; и то је ништа; ми имамо и вище. слова једнакије с Латинскима, н. п. а, е, о, к, и т. д. а и Латинска су слова од Грчкије, као и наша. Ја сам у првој граматици Српској био узео наше ї мјесто ј, но будући да је ї код нас било до сад самогласно слово, зато се људи једнако мету, и не могу да се навикну чашиши га као j; а ј не може нико друкчије чашиши, него онако као што треба, Да је у Грчком језику било ј, заиста св. Ћирилу не би никад пало на ум, да начини я и ю; но будући да у Грчком језику нигђе нема ја, је, ју, зато је св. Ћирило свезао а, е, у, са ї (а, ю, юу), да не би људи чатили на, ие, ну (као што ђекоји чаше у мојој граматици); а иже је са слишном (й) постало скоро у Русији, само му је надметнут онај поетически знак (~) да се зна да је кратко. Још може ко рећи да нам треба и 6; истина да у нашим ријечима нигђе не треба, већ ако за смијање (ба! ба! ба!) и за аб! об! иб!, али због туђи имена и презимена не би сувише било да га имамо (н. п. Saler, Sageborn, Samburg, Maag; Руси пишу Галлеръ, Гагедорнѣ, Гамбургъ, Гага, а ми за сад можемо, и морамо писати Аллер, Агедорн, Амбург и т. д.), но ја сам га за сад оставио коме другоме нека га гради.

Ево већ прва и највећа рецензија против овога Српског рјечника изиђе прије од њега. Може бити да се она почела писати још прије двије године, кад је прво објавленије изишло о Српском рјечнику; и зато је од оне стране, што, не признаје да народ Српски има свој језик, онако памешна свједочанства на што покупила и саставила (вала Богу! само кад

*) Бекоји наши списатељи пишу умрео, а у женскоме роду умрла и у средњем умрло!

« PreviousContinue »