Page images
PDF
EPUB

не

Које ова рецензија, које г. Павле Соларић с његовим позивање на скупштину, да се гради данашњега Српског језика граматика *), подбунише ме и набераше да додам сад к овоме Рјечнику и једну малу Српску граматику. Ја сам још од лани састављао којешпа за другу Српску граматику, и мислио сам мало доцније да је већу издам; а ево ме сад речени догађаји набераше, те из оне веќе ево ову малу скрии којекако, желећи и гледајући да ми сва стане на један шабак. Каква је, и колика је, да је ; увјерен сам да ће бити боља од прве; и надам се да е били мила г. Солари, у, и оспалим ученим Србљима, који желе (као и он), „да се у дне наше, колико можно бољма, опише и позна све, „што се каса нашега језика” ; и који би вољели у један пуп внђени двије Српске граматике (једну за Србе од Србије и Западу ик Југу, а другу за оспале), неголи ни једне. Мислим да ће је г. Соларић драговољно понијеши на учену скупштину међу Карловчане, Будим це, Сомборце и Новосађане, и што се у њој добро нађе, да ако га зато одбаце, што је од Јадранина из Турске. Ја сам гледао само, да ми се из ње ништа не избацн, аштого, који више зна, нека додају. А по тога г. рецензента, и 10 остале, који мисле као и он, она ће учиши наопако, као и прва (и може бити још наопачније).

Бекоји наши мисле и говоре, да рјечник треба читаво друштво да пише, а не један човек; но по мисле понајвише они људи, који нипін знаду шпио је друштво, нін што је језин, ні шпио је рјечник, ни како се он пише. Ми видимо данас у Европи, да су најбољи они рјечниції, које су писали једини људи, н. п. Њемачки Аделунгов, Пољски Линдов, Латински Шеллеров, Англијски Јонсонов и т. д. А на оне, што су писала друшлива, познато је да се једнако списатели Талијански и Француски піуже и буне, и да и сваки дан поправљају. Доста пуша у друштву луд поквари, што паметтан начини ; а доста пута и памелан на име друштва онаково по напише: шпо под својим именом не би нипошто издао.

Ја сам се око ове књиге намучно, шліо мојке бипп до данас ніко ни око какве није: зашпо осим труда, који сам под сно ријечи куnеfix и у ред доводећи, морао сам се старапії како fу књигу на свијелі Іздапи, и како ћу међу њим живљети. А при данашњему спању нашега књижеспіва и језика, било је људи, који су жељели и труднили се, да овај Српски рјечник никад не изиђе на свијепи; и да би се на њиова жеља испунила, по су они прорцали, иоптом друге увјеравали; но вала Богу ! ево нас већ на обалі. Осим господе пренумеранта (којије, према цијени књиге и садашњему времену, има доста на моју и Српскога језика радості) *), его око су особами добротвори овога рјечника :

из

*) Римляни славенстохасшіні , страна 57. *) На ову књигу има пренумерангпа и 3 онакови мјеста, од куда до

данас још није било готово ни на какву Сртіску књигу, н. п. Одеса, пз Ерцеговине (на странии 153 сумљао сам да није пу слі намастир Дужи, а сад имам нз њега и пренумеранта), из Далмашинсан кнз Србијански намас шира, и из млоги други І. г. ТЕОДОР ДЕМЕТЕР ТИРКА са својом госпођом МАРИЈом од рода ДЕМЕлиҒА, ис њезином матером госпођом AHком. Без њи се ова књига за сад (а може бити никад) не би могла ни почелін (шпампати) ни свршити. Има у народу нашему богатији људи од Тирке, који по каванама и за постављеним столовима mако уздишу кад се што о народу говори, да би човек рекао и крви би испод грла дали за народ и за његову срећу и славу: али да им дође народ у кућу, па да заиште, не пеп иљада форинти (колико је дао Тирка на Српски рјечник), него пеп иљада новчића, одма би се згрозили као да је смрт дошла преда њи, и почели би се лужити на зла времена и на рђаве пазаре, и драговољно би се отресли од свога народа, само да ништа не иште и да им се прије кине с очију.

ІІ. Племенилии г. CABA от тюкюли, краљ, совјетник и златна мамузе кавалер и пр., који је у помоћ Српскоме рјечнику поклонио пеп с лопнна форинти. Он свачим свједочи, да је вриједан бипи списапieљем начертанија њенојего Арађанина, и Римљана у Шпанији.

ІІІ. Њ, превосходителство, високопреосв. и високодосп. г. СТЕ. ВАН СТРАТИМИРОВИЋ Кулпински, православни архиепископ Карловачки, и митрополип свега народа Српскога и Влашкога у К. к. држава

импер. Аустријског ордена Леополдова великога крста кавалер, ю, к. к. и А. величества дјејствителни тајни совјетник, и ученora дpy

у Гетинги член ; који је у помоћ Српскоме рјечнику поклонио приспа форинти,

ма ,

шпва

IL

мјеспа; а из Црне Горе! — Кад су Црногорци послали своје пре, нумеранте Г. Соларићу (да и он мени пошље), онда су ме пре

корили (пе јако!), што и међу њима нијесам кога назначио да купи пренумераните на ову књигу , говорећи: Да сам ударио те поражим Србаља по свијем угловима Европе, а њи у Црној Гори да сам заборавно. Колико ми је овај њиов укор био мио и драг (из млого узрока), но опеш ми је мало на жао учинио, и до данас им још нијесам одговорно на њега. Какого, што ми је онда лежао на срцу и у памети мој Јадар, ђе сам се родио и узрастао, и на који сам из Шишатовца сваки дан по неколико пута уздишући погледао ; Сријем, ђе сам оно објавленије писао; піако ми је нcпо лежала на срцу и у памет и Црна гора, за коју сам још од љепињства мога чуо, и разумијо, да у њој још од Лазареви времена једнако праје Српска влада и царовање, и коју би и данас вољео спо пута виђелін, него Јадар , или и какво друго мјесто на свијету; али запio у њој нијесам ни кога назначио да купи пренумеранце, што нијесам нмао никога позната. А да сам имао познаннка, и да сам знао како се могу објавленија посланти, ја би назначио кога да купи пренумеранте и у Сарајеву, у Мостару, у Требињу, у зворнику, и по млогим другим мјестима; и заиста се не би

преварио, зашто сам виђео, како трговци и мајспори из речени мјеста радо чапе оно што разумију; које и овђе сад свједоче млоги пренуме ранли од ви, који се налазе до Далмацији и до Дубровнику.

IV. Њ. превосходителство високопреосв. г. моJCEJ миоковиті, православни епископ Карлштадтски, њ, К. к. и А. величеcпіва дјејспівителни піајни совјетник.

V. Високопреосв. г. ВЕНЕДИКТ КРАЉЕВИЋ, родом из Солуна (дакле земљак св. Тіприла и Методија), православни епископ Далмашински, Бококопторски, Дубровнички и Истријски, који је још на прво објавленије, не чекајући ни писма ни препоруке, скупио у својој епархији 105 прену іеранта.

VI. Племенни г. Константин EMAНуил ВИКА от Дешанфалве, у Салској вармен таб. суд. асесор. Изненада ме довела среќа да сједим у кући овога Македоно - Влашкога Тюкюлије, који се особино обрадовао кад је разумијо и виђео, да се у његовој кући ради Српски Рјечник , и засвједочио је да га је он одавно жељео и пражно због Српскога језика.

VII. Покојни и незаборављени г. ДРАГО ТЕОДОРОвит из Трије. сма , који ми је послао близу четири слі ол ине форинпили у сребру, и за њи накупио пренумеранпіа у Тријесту. Із Tejectански пренумеранша види се, како људи по маж у чему оthе, н. п. младоме Ерцеговцу г. В или. пу Лучић у не треба више од једне књиге, али он оће да узме 10, па да поклони спропињи; ако г. Петар Теодородні узима себи и госпођи својој и седморма Ђеце сваком по једну, а особно. 6 за сиропињу. Да Tpjecтанци у оваковим догат, ајима нијесу помагали С шојковићу, Доси пеју и Солариу, могао би ко рећи, да мени зашо помаку, што сам из Турске, као и они понајвише.

Ова господа нека дијеле само славу и благодарност за оно што се добро нађе у овој књизи, а што буде (или се коме учини) рђаво и неваљало, моја је кривица и срамота ; и ја ћу за оно ученоме свијету од. говарати, и ђе што будем погријешио поправићу, шшо ли не будем (него се коме само учини), бранићу.

Још неколико ријечи да проговорим о Жекојим ријечима у овој Киьизи:

1) Ја сам овђе Српски језик разднјелио на при нарјечија (као што је сам по себи раздијељен), п. ј. ЕРЦЕГОВАчко, којим говоре сви Србљн, који живе по Ерцеговини, по Босни (како Грчкога, ако и Турског закона) по Црној Гори, по Далмацији, по Pвашској и по Србији озго до Мачве, до Ваљева и до Карановца ; РЕСАВСко, којим говоре Србљи по Браничеву, по Ресави, по Лијевчу и по Темнићу ни горе даље уз Мораву, по наији Паpatiнској, по Црној ријеци и по крајнии Неголіннској; и СРЕМАЧКО, ко. јим говоре Србън по Сријему, по Бачкој, по Банапту, по горьој Мацарској и по Србији око Саве и око Дунава (до Мораве).

Највећа је (и готово једина) разлика између ови нарјечија у изговарању слова , које се у Ерцеговачком нарјечију изговара на четири начина: а) $е се на њему глас не опеже, онђе га изговарају као је, н. п. бјелило, цвјелови, пјевами, рјечи п, умјети, сјенина, вјечип, в ш. д. б) у оваковим ријечија послије дл, н, ш, препівори се

ne.

ду 5, луљ, нуњ, тук, аѣ остане само е, н. п. фед, 5 евојка, , ца; раз боље писе, кољено, ље са: позелень епи, си і 8, eписе, при епи и т. д. *). в) а kе би требало на њему глад опегнуппи, онђе се изговара ије, н. п. бијело, ријеч, дијЁше (род. Бешепа!), цвије , си јено, вијек, пијевац, риједак (pje, n) и т. д. (Тешао се овако изговара ије и у онаковим ријечима, ђе је у садашњему Славен. ском језику е, н. п. пијесак (пјеско вилі о), вријеме (времена, времени п), млијеко (мљечика, мље чар), ждрije бе (ж дре. бела, ждребебі), јас трије6 (јас требови, јас п р ебаст) и т. д.). г) пред ј (я) изговара се као и, н. п. сијали, вijaти, грijaми и т. д. у Сремачком нарјечију изговара се двојако : а) и највише) као е, н. п, вера, мера, речип, семе, нівати, сеjапи, вејали, грејали; бело, реч, дёше, редак и т. д. б) као и, н. п. л пи ми, врши пи, с п и ди писе, види ми, зеленти и псе, разболи писей п. д. А Ресавско се само по том разликује од Сремачкога, што се у њему и өнђе говори е, ђе у Сремачкоме и, н. п. лелепи, видети, врпети, разболе писе, с лиделінсе, позелене ли, волепи и т. д. Осим ови општи разлика имају у Ресанском нарјечију још двије особите разлике (у склањању суши. 10 11ена): а) шпо нена првога склоненија, која се свршују на ги на н, ну вин. млож. промјењују г на з, к на ц; тако исто и она имена, која се свршују на а и на у, имају и у він. Аож. с, н. п. во има розе, разбио Турце, има добре опанце, изео све opace, продао кож усе и т. д. б) што имена другога склоненија имају у дап. и у сказ. јед. броја е, н. п. дао девојке јабуку, носи на главе, седи у Ресаве, на Мораве, и т. д.

Између ови нарјечија мени се чини да се најједначије изговарају рнјечи у Ресавскоме: зашто се у Сремачкоме може чупін (понајвише у Беко. јим глаголима трећега спрезања, у наклоненију неопредјеленом) и Сремачкоме и по Ресавскоме, н. п. разболи і ін се и разболені на се, с пиди писе и слі інде тпи се, лети Filiн и лете ми,

и позеленео и п, д. Тако се нcпo oсе ријечи могу чупи у Ерцеговачкоме по Epiцеговачки и по Сремачи, н. п. спи епи се и спидит нсе, леће т и летипи, позелен е н и и позелені п н , ви 5 епи и види пн, ослијепљепи нослијелимин и т. д.

Мени се ни једно ово нарјечије не чини љепне ни милије од другога, него су ми сва три једнака ; а ову сам књrry заліо писао Ерцеговачким : а) што се пaко говори онђе ње сам се ја родно, и нако сам најприје од мајке и од оца научно говорити ; а 6) да виде Сријемци и Бачвани и Ба. на Кани, како њнова брака и по оним земљама говоре : зашто се до сад о.ом ништа није писало.

2) судијин, Куриј ин, абацијни, и остала овакова Імена , чини ми се да у женскоме и у средњем роду избаңе оно пошледње и, н. п. судијна, судії іно; Курчјна, курчі у но; абац јна, абац је но и т. д.,

[ocr errors]

II 03 еле

[ocr errors]

*) Послије изговорaсe у спојим ријечима и као је, т. п. піме,

смјеница, па јеш ли, шј е: штан, јещ њи и по. д. послије д врло ријепіко, Н. І. подјела, здјела говорисе и ж Бела).

а по

зашто за

М о ли и

и

из

плаче

чекам и

се и. д.

3) Божји, пичји, човечјн, иншји, постала овакова имена Смо. гу имати у женскоме и у средњем роду пичија, тичије; Божија, Божије; мишија, мишије и т. д. као да би у мушкoмe роду било Божиј, пичиј, мишиј и т. д.

4) Ја сам овѣе глаголе писао у наклоненију неопределеном, а може бити да би било приличније садашње вријеме наклоненија изјавителнога (као што пишу Грци и Лапини, и оспали Славенски народи); пим би се код нас могло уштеђели неколико врспи, зашто има млого глагола, који садашње вријеме имају једнако у свим нарјечијама, а наклоненије неопредјелено различно, н. п. врпим, врћеми, врше по и, врши и ; волим, воље пн, воле in и, волн пи; зеленим, зелење ми, зелен епи, зелени пи; с пі идимсе, спи bеп исе, спи идеп исе, стидили и се и т. д.; али баш запiо мислим, да је у овоме првом Српском рјечнику пребало овако, као шпио сам пописао : онога, који поражи, не би сувише било и oбaдвоје да се налази по азбучном реду, н, п. писа ми, пишем; и пишем, писа пи и т. д.

5) Повраќателне сам глаголе понајвише само оне писао, који имају особипо значење, н, п.

кога,

моли и исе коме; врћи (пушку), и изврКисе (н. п. навргла се врата; изирглисе људи) и т. д., а ће нема особилог значења, онђе се може разумјети и онако, н. п. вуки, jcbleppen; вулисе, fit fФleppen ; гријали, фärmen ; гриjаш иce, fit wärmen и т. д. Ово се може се додали свакоме глаголу, н. п. не пјева ми се, једе ми се,

ми се, не запо би ово се требало писати свуда само за себе (као шпо чине Чеси, Пољаци и Крањци), н, п. надали се (као надао сам се), с мијат и се (као шпа се смијеш) и п. д.

6) Донијо, цијо, бијо, и остале овакове ријечи, писао сам овако (с ј) зашо, што се послије каже донијела, донијело; цијела, цијело; бијела, бијело, бјељи и т. д. у Ерцеговачком нарјечију једнако се говори бијело, млијеко, гнијездо; ау пјесмама кад запреба изостави се и (као што се постала самогласна слова обично изостављају), па се пјева и говори бјело (6јело), млеко (мл'јеко), гнездо (гн”јездо), као што је мало прије напоменутно.

7) Овђе има неколико ријечи без икаквога значења, које сам ја чуо $e се говоре, али сад не знам у право шта значе, као н. п. плес мо, поња, илинча, фанња, осока, упакмице и т. д. А ђекоје нијесмо

на вријеме да нађело како се зову Њемачки, као н. п. греш, Apenya huk (Ortscheit, Schwänkel, österr. Drittel), nepae (die Tasten), cpuannya (langwage, Langwelle, langwiede, longurius , longula).

8) Код имена права и дрвећа ће споји Linn., oно ми је назао г. Андрија Волни, бивши управитељ Карловачке гимназије; а за које ми он није могао казапни како се зову по Линеју, код они смо само записали да је права некаква или дрво.

9) Ова крштена имена Српска, што се налазе у овој књизи, живе н данас у народу Србскоме , по неким мјестима мање, по неким више. По Србији млого и више има по Шумадији и доље преко Мораве, него горе преко Колубаре , а по Српјему, по Бачкој и по Банату, више и има у презименима, него?у именнма. 36ог имена Српски вриједно би било „на

могли

« PreviousContinue »