се они један пут пред свијетом почеше бранити, н о том препирати). Све нове остале рецензије против Српскога рјечника и језика морају се на њој оснивами; зашто она каже: да је данашњи наш црквени језик прави Српски језик од старине ; а овај што њим данас говори народ Српски, да је покварен и испогањен, и да се у правоме грамамическом смислу не може ни назвати језиком и т. д. Већ није потребно више да ја на ово сад редом одговарам, зашто је одговорио нај, коме је говорио Г. рецензент, него ћу само да речем неколико ријечи о ономе,

што управо иде на мене самога:

1) „Да моја граматика не зна никакве благовкусне критике, и да учи све наопако." Који човек жели доказати, да Србљи немају другога језика осим Славенскога, не само што по њега свака Српска граматика мора учити наопако, него да како може он би и Србље све у једну врећу стрпао па завезао, или у тикву саћерао па записную, да не чује свијет како они говоре, него да се њему све мора вјеровати. — А што се тиче вкуса у језику, ја заиста не завидим његовој естетици. Он нека поправља Српски језик по своме вкусу (као што и остала његова ђе. која браћа раде), а ја ћу да га учим, и да се трудим онако писати, као што је најобичније у народу; да би Добровски у Златном прагу н Линде у Варшави, и други сваки који жели (макар био у Лондону, или у Америци), могли управо дознати из моји књига, како народ Српски говоpn у данашње вријеме (а то је за Г. рецензента највећа жалост и несрека, зашто он доказује (и мисли?), да је Српски језик онакови, као што је њему по ћуди, а није га научио да зна управо какав је).

2) ,,Да се из мога објавленија види, да сам ја рад подигнутоме већ ,,кѣнжесшву Српском простонароднија реченија, без свачега Славенског, „из предјела Јадра, у Турској, да умиснем." Није му злоба дала рећи из Јадра у Србији, него у Турској! а не каже (или ваља да не зна?) да је у Турској и Зема, и Милешева, и Горажде и Скендери! И да је Српска црква (с језиком Славенским) постала у Турској (онамо, ђе је Немања I. Студеницу зидао, и Душан царовао; ђе је постао и живљео свети Саво Немањић и кнез Лазар, и од куда је Српски патријар Чарнојевић, Арсеније III.,, на пресшолѣ святаго Саввы сѣдащій”, , превео у Њемачку 27000 Српски фамилија и дошао у Сентанд. рију; и од куда је послије, с Арсенијем IV. ,, Архиепïскопскій престоль пренесенъ въ Сремъ, и въ Карловцѣ поставлень, идѣже и до нынѣ пребываеть”)! А по обим његовим ријечма требало би мрзити на све, што је из Турске. Или може бити да зато није смијо казати да је Јадар у Србији, да не би паметни људи помислили: ма у Србији Српски језик и тражими треба. Тим га људи могу оправдами, али му љубав к роду своме никад опростити не ће (ако је Срблин). Штета што се није потписао, да видимо ђе се он родио, кад сам ја у Турској! (али ја опет, макар се он ђе родно, кривицу његове злобе, и осталога што мени није по ћуди, не би бацио на оно мјесто ђе се он родио, као што он баца на Јадар моју кривицу, што нас двојица имамо различан вкус у Српском језику! Ово су ствари, које показују ђешињу памет и слијепу пакост). Ја не знам како је он могао разумјети из објавленија, да ће у мом рјечнику били само Јадрански језик (који он и да познаје, опеш не би могао доказати

да је гори, него што Србљи данас говоре на коме другом мјесту)? Ваља да му је злоба чашила и толковала моје објавленије. Ја сам казао да ће у њему бити ријечи, које народ Српски говори, како по Турској, тако и по Њемачкој. Ако сам се ја и родио у Јадру (чега се не сшидим, него се шим дичим и поносим), опем могу слободно казами, да сам бише Србаља виђео од мога Г. рецензента: ја сам провео године с Бошњацима и с Ерцеговцима (из Пиве, из Дробњака, из Гацка и из Никшића); а провео сам године са Србијанцима од Лознице до Неготина ; а (да не рече Г. рецензент да је ово све у Турској) провео сам године и по Њемачкој од Земуна па до Петриње, до Сентандрије и до Ршаве. Како ли је могао из објавленија разумјети, да у мом рјечнику не ће бити ниш па Славенскога?! Ваља да би он по своме естетическом в кусу и по високоме граматическом знању Славенског језика могао писати Српски без свега Славенскога! а остали ће људи сви рећи да је Славенски Бог, вода, небо, жена, мами, сестра, слава, права, брам, писами, славиши, велик, широк и остале оваке Српске ријечи на иљаде! По свој прилици овај Г. рецензент не зна управо ни што је Српски, ни што је Славенски.

3) ,,Да наопаке Српске граматике и рјечници Славенски језик, на „штему Српске цркве, у пропаст бацају." Из овога би рекао човек, да је Г. рецензент из реда они људи, који све буне и свађе с именом Божјим (и њега ради) почињу, доказујући, да је све оно и Богу мрско, што њи ма није по вољи. Он сирома мисли, да је Српска црква тако перда, као што је он вјеши у њезину и у Српском језику. Српска црква нити је основана на Чивутскоме, ни на Грчкоме, ни на Славенском језику, него на Ристовим истинама, које су једнаке у свима језицима. Колико је Еванђелије изгубило од своје светиње што је преведено с Грчкога језика на Славенски, и са Славенскога на Влашки, толико би изгубило и данас да се преведе на Српски. Може бити да ће Г. рецензент с овим рјечником добиши у руке и библију Росијску, на просмоме и, као што он мисли и говори, поквареноме и нечисто ме Росијском језику ; па се цар Александр и св. синод не боје да ће Росијска црква пропасти, него се још надају да ке се боље утврдити. - А и мом се сваки паметан човек мора чудити, како могу Српске граматике (макар и наопаке биле) и рјечници Сла венски језик у пропаст бациши! Ја Славенски језик љубим и поштујем, као и други који му драго Србљин; и защо мислим, да му се у данашње вријеме ни чим боље не може помоћи, него да га подијелимо од Српског језика, и да му дамо ону чест и поштење, што му приликује, као и цркви у којој се њим поје и служи; и да му се опет с друге стране не може већа неправда учинити ни дубља пропаст копами, него говорећи и доказујући, да је све једно Српски и Славенски језик, и пишући Српски по Славенској граматици. Кад се у нашим школама каже: ово је језик Српски, а ово је Славенски; ово је граматика Српскога језика, а ово је Славенскога ; онда ће се јамачно знати боље обадва језика, него што се данас знаду; и онда не е смјети сваки по своме вкусу о њима којешта лупаши, него ће говориши само људи, који ствар познају ■ разумију.

Које ова рецензија, које Г. Павле Соларић с његовим позивањем на скупштину, да се гради данашњега Српског језика граматика *), подбунише ме и наћераше да додам сад к овоме рјечнику и једну малу Српску грамапшку. Ја сам јон од лани састављао којешта за другу Српску граматику, и мислио сам мало доцније да је већу издам; а ево ме сад речени догађаји наћераше, ме из оне веће ево ову малу скрпи којекако, желећи и гледајући да ми сва стане на један табак. Каква је, и колика је, да је ; увјерен сам да ће бити боља од прве; и надам се да ће били мила Г. Соларићу, и осталим ученим Србљима, који желе (као и он), „да се у дне наше, колико можно болма, опише и позна све „што се каса нашега језика”; и који би вољели у један пуп виђети двије Српске граматике (једну за Србе од Србије к западу и к Југу, а другу за остале), неголи ни једне. Мислим да ће је Г. Соларић драговољно понијети на учену скупштину међу Карловчане, Будимце, Сомбор це и Новосађане, и што се у њој добро нађе, да ако га зато не одбаце, што је од Јадранина из Турске. Ја сам гледао само, да ми се из ње ништа не избаци, а штогођ који више зна, нека додају. А по мога Г. Рецензента, и по остале, који мисле као и он, она ће учиши наопако, као и преа (и може бити још наопачније).

Ђекоји наши мисле и говоре, да рјечник треба читаво друштво да пише, а не један човек; но шо мисле понајвише они људи, који ни ни знаду што је друштво, ни што је језик, ни што је рјечник, ни како се он пише. Ми видимо данас у Европи, да су најбољи они рјечници, које су писали једини људи, н. п. Њемачки Аделунгов, Пољски Линдов, Ламински Шеллеров, Англијски Јонсонов и т. д. А на оне, што су писала друштва, познато је да се једнако списатељи Талијански и Француски туже и буне, и да и сваки дан поправљају. Доста пута у друштву луд поквари, што паметан начини; а доста пуша и памелан на име друштва онаково што напише, што под својим именом не би ни

пошто издао.

Ја сам се око ове књиге намучио, шло може бити до данас нико ни око какве није: зашто осим труда, који сам подносио ријечи купећи и у ред доводећи, морао сам се старати како ћу књигу на свијет издаши, и како ћу међу шим живљеми. А при данашњему стању нашега књижеспва и језика, било је људи, који су жељели и трудили се, да оваj Српски рјечник никад не изиђе на свијеш; и да би се ма њиова жеља испунила, то су они прорицали, и о том друге увјеравали ; но вала Богу! Осим господе пренумеранта (којије, према цијени књиге и садашњему времену, има доста на моју и Српскога језика радост) *), ево ого су особимн добротвори овога рјечника:

ево нас већ на обали.

*) Римляни славенспвовавши, страна 57.

*) На ову књигу има пренумеранта и из онакови мјеста, од куда до данас још није било гощово ни на какву Српску књигу, н. п. из Одеса, из Ерцеговине (на страни 153 сумљао сам да није пуст намастир Дужи, а сад имам из њега и пренумеранта), из Далмашински и из Србијански намасмира, и из млоги други

,

1. Г. ТЕОДОР ДЕМЕТЕР ТИРКА са својом госпођом МАРИЈОМ од рода ДЕМЕЛИЋА, и с њезином матером госпођом АНКОМ. Без ни се ова књига за сад (а може бити никад) не би могла ни почели (штампами) ни сершими. Има у народу нашему богатији људи од Тирке, који по каванама и за постављеним столовима тако уздишу кад се што о народу говори, да би човек рекао и креи би испод грла дали за народ и за његову срећу и славу: али да им дође народ у кућу, па да заиште, не пеш иљада форинши (колико је дао Тирка на Српски рјечник), него пеш иљада новчића, одма би се згрозили као да је смрт дошла преда њи, и почели би се лужити на зла времена и на рђаве пазаре, и драговољно би се отресли од свога народа, само да ништа не иште и да им се прије кине с очију.

11. Племенити Г. САВА от Тюкюли, краљ. совјетник и златне мамузе кавалер и пр., који је у помоћ Српскоме рјечнику поклони пеш с момина форинти. Он свачим свједочи, да је вриједан биши списатељем начерманија њекојего Арађанина, и Римљана У Шпанији. III. Н. превосходителство, високопреосв. и високодост. Г. СТЕВАН СТРАТИМИРОВИЋ Кулпински, православни архиепископ Карловачки, и митрополит свега народа Српскога и Влашкога у К. к. државама, импер. Аустријског ордена Леополдова великога крста кавалер, Њ. К. к. и А. величества дјејствителни тајни совјешник, и ученога друштва у Геминги член; који је у помоћ Српскоме рјечнику поклонио мрисша форинти.

мјеста; а из Црне горе! Кад су Црногорци послали своје пренумеранте Г. Соларићу (да и он мени пошље), онда су ме прекорнли (ме јако!), што и међу њима нијесам кога назначио да купи пренумеранте на ову књигу, говорећи: Да сам ударио ме тражим Србаља по свијем угловима Европе, а њи у Црној гори да сам заборавно. Колико ми је овај њиов укор био мио и драг (из млого узрока), но опеш ми је мало на жао учинио, и данас им још нијесам одговорио на њега. Какогођ што ми је онда лежао на срцу и у памети мој Јадар, ђе сам се родио и узрастао, и на који сам из Шишатовца сваки дан по неколико пута уздишући погледао; и Сријем, ђе сам оно објавленије писао; мако ми је исто лежала на срцу и у памети и Црна гора, за коју сам још од ђешињства мога чуо, и разумијо, да у њој још од Лазареви времена једнако траје Српска влада и царовање, и коју би и данас вољео сто пута виђепи, него Јадар, или и какво друго мјесто на свијешу; али запо уњој нијесам ни кога назначио да купи пренумеранте, што нијесам имао никога позната. А да сам имао познаника, и да сам знао како се могу објављенија послани, ја би назначио кога да купи пренумеранте и у Сарајеву, у Мостару, у Требињу, у Зворнику, и по мʌогим другим мјестима; и заиста се не би прегарио, зашто сам виђео, како трговци и мајстори из речени мјеста радо чаше оно што разумију; које и овђе сад свједоче млоги пренуме Ранти од њи, који се налазе по Далмацији и по Дубровнику.

IV. Њ. превосходителство високопреосв. Г. МОЈСЕЈ Миоковит православни епископ Карлштадтски, Њ. К. к. и А. величества дјејстЕНтелни тајни совјетник.

V. Високопреосв. Г. ВЕНЕДИКТ КРАЉЕВИЋ, родом из Солуна (дакле земљак св. Ћирила и Методија), православни епископ Далматински, Бококоторски, Дубровнички и Истрински, који је још на прво обја вленије, не чекајући ни писма ни препоруке, скупио у својој епархији 105

прену меранта.

VI. Племенити Г. КОНСТАНТИН ЕМАНУИЛ БИКА от Дешанфалве, у Салској вармеђи таб. суд. асесор. Изненада ме довела срећа да сједим у кући овога Македоно- Влашкога Тюкюлије, који се особито обрадовао кад је разумијо и виђео, да се у његовој кући ради Српски Рјечник, и засвједочио је да га је он одавно жељео и тражио због Српскога језика.

VII. Покојни и незаборављени Г. ДРАГО ТЕОДОРОВИЋ из Трије ста, који ми је послао близу чемири смо ми не форин у сребру, и за њи накупио пренумеранта у Тријесму. Из Трјесмански пренумеранта види се, како људи помажу чему обе, н. п. младоме Ерцеговцу Г. Ви ли. пу Лучићу не треба више од једне књиге, али он оће да узме 10, па да поклони сиротињи; мако Г. Петар Теодоровић узима себи и госпођи својој и седморма ђеце сваком по једну, а особито 6 за сиротињу. Да Трјесманци у оваковим догађајима нијесу помагали Стојковићу, Доситеју и Соларићу, могао би ко реки, да мени зашо помажу, што сам из Турске, као и они понајвише.

Ова господа нека дијеле само славу и благодарност за оно што се добро нађе у овој књизи, а што буде (или се коме учини) рђаво и небаљало, моја је кривица и срамота; и ја ћу за оно ученоме свијету од. говарати, и ђе што будем погријешио поправићу, шшо ли не будем (него се коме само учини), бранићу.

Још неколико ријечи да проговорим о ђекојим ријечима у овој

књизи:

1) Ја сам овђе Српски језик раздијелио на три нарјечија (као што је сам по себи раздијељен), m. ј. ЕРЦЕГОВАЧКО, којим говоре сви Србљи, који живе по Ерцеговини, по Босни (како Грчкога, тако и Турског закона) по Црној гори, по Далмацији, по Рватској и по Србији озго до Мачве, до Ваљева и до Караносца; РЕСАВСКО, којим говоре Србљи по Браничеву, по Ресави, по Лијевчу и по Темнићу и горе даље уз Мораву, по наији Паракинској, по Црној ријеци и по крајини Негопинској; и СРЕМАЧКО, коjим говоре Србљи по Сријему, по Бачкој, по Банату, по горњој Маџарској и по Србији око Саве и око Дунава (до Мораве).

Највећа је (и готово једина) разлика између ови нарјечија у изговарању слова ѣ, које се у Ерцеговачком нарјечију изговара на четири начина: а) ђе се на њему глас не отеже, онђе га изговарају као је, н. п. 6јелило, цвјетови, певами, рјечим, умјеми, сјенина, вјечим, и ш. д. 6) у оваковим ријечима послије д, л, н, ш, претвори се