дуб, луљ, нуњ, тућ, а ѣ остане само е, н. п. ђед, ђевојка, †еца; разбољемисе, кољено, леса: позелењеши, сниђемисе, врћем и и м. д. *). Б) а ђе би требало на њему глас отегнути, онђе се изговара ије, н. п. бијело, ријеч, дијеме (род. ђешема!), цвијем, сијено, вијек, пијевац, риједак (рјеђи) и т. д. (Бешто се овако изговара ије и у онаковим ријечима, ђе је у садашњему Славена ском језику е, н. п. пијесак (пjескови), вријеме (времена, временим), млијеко (млечика, мљечар), ждријебе (ждре бема, ждребећи), јастрије (јастребови, јастребаем и m. д.). г) пред ј (я) изговара се као и, н. п. сајами, вијати, гријами и т. д. у Сремачком нарјечију изговара се двојако: а) (и највише) као е, н. п. вера, мера, речим, семе, певами, сејами, вејами, грејаши; бело, реч, деме, редак и m. д. б) као и, н. п. лешими, вршиши, смидимисе, вйдими, зеленимисе, разболишисе и м. д. А Ресавско се само по мом разликује од Сремачкога, што се у њему и онђе говори е, ђе у Сремачкоме и, н. п. летеми, видеми, врмеми, разболещисе, спидемисе, позеленеши, волети и м. д. Осим ови општ разлика имају у Ресавском нарјечију још двије особиме разлике (у склањању сушш. имена): а) што имена првога склоненија, која се свршују на г и на к, и у вин, млож, промјењују г на 3, к на ц; мако исто и она имена, која се свршују на а и на у, имају и У ЕИН. МАОЖ. с, н. п. во има розе, разбио Турце, има добре опанце, изеб све о расе, продао кожусе и ... д. б) шмо имена другога склоненија имају у дам. и у сказ. јед. броја е, н. п. дао девојке јабуку, носи на главе, седи у Ресаве, на Мораве, и т. д.

По

Између ови нарјечија мени се чини да се најједначије изговарају ријечи у Ресавскоме: зашто се у Сремачкоме може чути (понајвише у ђекојим глаголима трећега спрезања, у наклоненију неопредјеленом) и Сремачкоме и по Ресавскоме, н. п. разболишисе и разболем все, смидимисе и сми демисе, леми емеми, позелеНИ О и позеленео и т. д. Тако се исто осе ријечи могу чути у Ерцеговачкоме по Ерцеговачки и по Сремачки, н. п. смиђемисе и смидимисе, лећеми и лешиши, позеленени и позеленими, виђеми и видими, ослијепљеши и ослијепими и т. д.

Мени се ни једно ово нарјечије не чинеше ни милије од другога, него су ми сва три једнака ; а ову сам књигу зало писао Ерцеговачким: а) што се мако говори онђе ђе сам се ја родно, и тако сам најприје од мајке и од оца научно говориши; а б) да виде Сријемци и Бачвани и Банакани, како њиова браћа и по оним земљама говоре : зашто се до сад о шом ништа није писало.

,

2) Судијин, Курчијин, абациjин, и остала овакова имена, чини ми се да у женскоме и у средњем роду избаце оно пошљедње и, н. п. судијна, судијно; Курчијна, Ћурчијно; абаџијна, абациј

Но и т. д.

7

M

*) Послије ли изговорасе у Ђекојам ријечима и као је, н. п. мјеме, смјеница, мјешани, тијештан, мјешњи и т. д. а послије д врло ријешко, н. п. подјела, здјела (говориме и жђела).

3) Божји, мичји, човечји, мишји, и остала овакова имена могу имати у женскоме и у средњем роду мичија, мичије; Божија, Божије; мишија, мишије и т. д. као да би у мушкоме роду было Божиј, мичиј, мишиј и т. д.

4) Ја сам овђе глаголе писао у наклоненију неопредјеленом, а може бити да би било приличније садашње вријеме наклоненија изјавителнога (као што пишу Грци и Машини, и остали Славенски народи); шим би се код нас могло уштеђеми неколико врсти, зашто има млого глагола који садашње вријеме имају једнако у свим нарјечијама, а наклоненије неопредјелено различно, н. п. вршим, врћеми, врмеми, врмими; волим, вољеми, волеми, волими; зеленим, зелењеми, 3eленеши, зеленими; смидимсе, смиђемисе, смидемисе, смидимисе и т. д.: али баш зато мислим, да је у овоме првом Српском рјечнику требало овако, као што сам пописао: онога, који тражи, не би сувише било и обадвоје да се налази по азбучном реду, н. п. писами, пишем; и пишем, писами и т. д.

зашто за

5) Повраћателне сам глаголе понајвише само оне писао, који имају

особимо значење, н. п. молим и кога, и молишисе коме; изврћи (пушку), и изврћисе (н. п. изергла се врата; изергʌисе људи) и т. д., а ђе нема особитог значења, онђе се може разумјеши и онако, н. п. вући, ichleppen; вућисе, id) idleppen; гријами, wärmen; гријашисе, fid märmen и т. д. Ово се може се додали свакоме глаголу, н. п. не пјева ми се, једе ми се, плаче ми се, не чека ми се и ш. д. затпо би ово се требало писати свуда само за себе (као што чине Чеси, Пољаци и Крањци), н. п. надами се (као надао сам се), смијаши се (као шта се смијеш) и т. д.

6) Донијо, цијо, бијо, и остале овакове ријечи, писао сам овако (с j) защо, што се послије каже донијела, донијело; цијела, цијело; бијела, бијело, бјели и т. д. У Ерцеговачком нарјечију једнако се говори бијело, млијеко, гнијездо; а у пјесмама кад запреба изостави се и (као што се и остала самогласна слова обично изостављају), па се пјева и говори бјело (6’јело), млјеко (мл’јеко), гијездо (гн’јездо), као што је мало прије напоменуто.

,

7) Овђе има неколико ријечи без икаквога значења, које сам ја чуо ће се говоре, али сад не знам у право шта значе, као н. п. плесмо, моња, илинча, факља, осока, утакмице и т. д. А ђекоје нијесмо Могли на вријеме да нађемо како се зову Њемачки, као н. п. греш, ждрепчаник (Drtideit, dmäntel, öfterr. Drittel), перде (Die Zaften), срчаница (@angwage, langwelle, gangwieve, longurius, longula).

8) Код имена трава и дрвећа ђе стоји Linn., оно ми је казао Г. Андрија Волни, бивши управитељ Карловачке гимназије; а за које ми он није могао казани како се зову по Линеју, код они смо само записали да је трава некаква или дрво.

9) Ова крштена имена Српска, што се налазе у овој књизи, живе и данас у народу Србскоме, по неким мјестима мање, по неким више. По Србији млого и више има по Шумадији и доље преко Мораве, него горе преко Колубаре, а по Сријему, по Бачкој и по Банашу, више и има у презименима, него у именима. Због имена Српски вриједно би било на

1

штампами један поменик низ намастира Раче, који се сад налази у Фрушкогорском намастиру Беочину. То је велика књига, као окмоих на по табака (in folio), и у њој има неколике иљаде Српски имена (мушки и женски): мислим да су они људи, који су намастиру парусије писали Књига се ма почиње овако:,,С Eoгoмь почïнаемь сый свемый и Боже„Сливены поменикЪ. Възнесенів Господа Бога и спаса нашего Ісуса Хруста ,,Б, храме раччи (!). поменование вьсѣхѣ православныхъ Хрістіань."To joj je име; па онда почиње овако: „Поменик, господам Србскым помени Гос„поди душе рабь своих. помени господи благочестивого господина вла ,,дыку Срьбскаго неманю, Сïме на монаха и мироточца. И благочестиву Госпожду монахію Анастасію. *) Благочестиваго и прьваго краля с пефана ...,монаха Сімеона и монахію анну. Благочестиваго краля радосава монах „, анна; и монахію анну. Благоч. краля стефана уроша монах Сімешна и ,, монахію Елену. Благоч. краля Стефана, монах Ѳеоктиста. Благоч. краля ,,Стефана уроша. Благоч. и приснопоминаемаго цара смефана. Благоч. и „приснопоминаему царицу монахію Егнію. Благоч и приснопом. цара уро,,ша. Благоч. краля влькашина н сына его благоч. краля марка. Благоч. и ,приснопом. кнеза Лазара. Благоч. и присноп. госпожду монахію Егюнію. ,,Благоч. и присноп. деспота смефана. Благоч. и присноп. Блька бранковића. ,,Благоч. и присноп. госпожду монахïю марину. Благоч. и хрïстолюбиваго ,,гюрга. Благоч. и присноп. госпожду деспотицу Ерину. И чадь ихь. Благоч. ,,деспота лазара. И подручне его госпожду Елену. Благоч. и хрïсполюб. ца,,рицу Мару. и грьгура. И стефана. Благоч. и хрïстолюб. монахію аггелію. ,,Благоч. и хрïстолюб. ïшанна деспота." Послије ове господе стоје митрополити ево овако (вьсеwсвещенаго): „Максïмь вишеградскій. **) Марко звор„,никЪ, Григорïи пожера (пожаревачки?). ï акум срм (сремски?). iшсiф бани(?). „,Оewфанъ пећ. їwсіф баня. Максімѣ маркова црква (?). Симеwнь -, јаћим

,Ѳе доръ и Макарій митрополипи дабрскін (?). Исаïй - григорій ужички ,,митрополиmb. јаћим -" за митрополитима иду калуђери, попови, људи и жене, али све особито, и у реду свако име из почетка. Код млоги имена стоји и од куда је онај, а ђeiuто и које је године записан. Калуђери су сами писали сваки своје име и намастир од куда је; а имена прости људи писана су минејски лијепо, готово као једном руком. На имену књиге не стоји кад се почела писати, врло стара не може бити, зашто није паргамент, него артија (врло лијепа и јака). Ја сам шу књигу сву прочатио и нашао сам најстарији потпис калуђера ї сїфа из доице од године 1623. Ту има калуђера и из они намастира, којима се данас једва зидине знаду, н. п. из Вошњака, из Ивање и т. д. А има и из онакоги намаспира, којима ја заиста никад прије имена чуо нијесам, као н. п. равна рѣка, куманица, ораовица, осавница, дуић, кобековићѣ, Ѳомина, Смелноваць, Бранковина, уреклач’, доноаш", ромїшнЪ, вуваць, воиць, донца, добрунь, мар жићъ, мажићЪ, мекавацъ, градаць, рибница, шемʌють. Оба

*) Онђе се ова сва имена из почетка почињу,

**) И митрополити стоје онђе из почешка,

сва имена стоје међу намастирима, зато мислим да нијесу села, нитти каква друга мјеста.

10) Турске ријечи (које сам од прилике знао да су јамачно Турске) назначно сам звјездицом (*), и ђе ми је одма могло пасти на ум, замјењигао сам и Српским ријечма. Највише од ови Турскије ријечи могу се без сваке муке ишћерами из нашег језика, зашто имамо Српске мјесто њи; а ђекоје се може бити ни у години дана не спомињу: али сам и ја опет писао, зашто сам чуо ђе се у народу говоре, или пјевају; а има неколико и макови ријечи Турски, које ћемо морами задржали и посвојими, н. п. боја (бојими, бојење), аманет, тепсија, ђерђеф, топ, барјак, барјактар, брк, бурмум (бурмумица), чак шире (ђекоји наши списатељи пишу ногавице мјесто чакшире; али ногавица данас код Срба значи само оно, што стоји на нози, па и од гаћа и од чакшира! а у читавим чакширама имају двије ногавице, тур, ртмаче и оно горе, што стоји око човека) и т. д. Али зато опет никакав памешан човек не може рећи, да је Српски језик опогањен муђим ријечма, и да се зато не може језиком назвати. Данас нема на овоме свијету ниједнога језика (ни старога ни новога), у коме нема туђи ријечи (и у самим Славенским класическим књигама млого заслуженога Раића има шуђи ријечи (гомово) колико и у Српском језику, н. п. акциденцїа, арестъ, арміа, лагеръ, караулъ, команда, кондиціа, амместацїа, линта, казна, пунктъ, комендантъ, коллегїа, трактамъ, диштриктъ, потенціа, епистола, циркуль, фамиліа, квартиръ, конакъ, сандукъ и т. д.). Али зато опет ја туђе ријечи не браним, него и ја кажем, да се треба трудити и чистипи језик од муђи ријечи (не само од Турскије, него и од сваки други чије му драго биле; зашто, н. п. Лапинске, или Њемачке ријечи, нијесу нама ни мало љепше од Турскије) колико се може; али што се не може не треба за оно мрзиши на језик. Ми друкчије не можемо почети наш језик чистити од туђи ријечи, док најприје не познамо све наше ријечи, које се по народу говоре; па и онда опет је боље узети туђу ријеч, која је позната у народу, него ли на опако нову градими, за о није за свакога ученог човека (а за просмака јесм: зашто су сви језици постали од простака, . . од пастира и од межака; и просма никакву ријеч не може друкчије начинити, него управо онако, као што су и остале начињене). О овом је вриједно да сваки наш списатељ (а особимо онај, који оће да чисти језик) прочита предговор Кампов к његовоме Њемачком рјечнику, који је писан ради чишћења Њемачког jeзпkа (Campе Wörterbuch zur Erklärung und Verdeutschung der — fremden Ausdrücke, zte Aufl. Braunschweig 1813, 4.).

9

1) Које се ријечи данас не говоре у говору, него се само чују у пјесмама, оне сам забиљежио са см. (стајаћа, роctif ), као н. п. чедо, љуба, чарни, смадо, ладо, лељо, и т. д.

,

У Бечу 10-га Окт. 1818.

в. с.