Page images
PDF
EPUB

СРПСКА ГРАМАТИКА.

о слов и мА.

(Serborum linguae elemeuta 28; vocales 5; p syllabam facit vel absque vocali).

п,

сна.

У српском језику има 28 прости гласока (т. б. тако чисти, да се више не могу раздијелитни), који се најпаметније могу записапiн ево овим словін ма: а, б, в, г, д, , е, ж, з, и, ј, к, л, м, м, н, њ, о,

р, с, п, і, х, ц, ч, ц, 18.

Слова се ока раздјељују на самогласна и на полугласна. Самогласни, слова ми имамо 5, п. і. а, е, и, о, у, а остала су сва полугла. 4. рако самогласно слово само по себи може бити слог и ријеч (у Српском језику), а од полугласнога ніх једног слова не може били слог нн ријеч без помоћи самогласнога, осим р(и предлэга кис, који су само ријечи, али слогови нијесу); а од самоrа p може бипін слог, и помоћу њега (р) може се записали ријеч без самогласнога слова, н. п. р-ka, р-ва - ње, за - рза - пи; прст, крст, крв, црв, црн, пп. д. Овакову службу чини ри код оспалије, сепју готітово, Славенски народа, па и код самнје Руса (који иначе рядо умећу самөтласно слово међу два полугласна , н. п. голось, борода, һорога, кровь, креспи ъ, перстъ, мјесто глас, брада, крава, крв, крст, прст и т. д.) иу данашњему Саавенском јеЗнку, н. п. бодрсіі вона пі и, бодри їй, мудрствова піи, мудршї й, храбршін, ржа и т. д. у чеха и у Бугара чини овакову службу ил, н. п. длг, вли, слнце (да ли би се к овом ријечма смјело узели и Славенско свѣплъ, свѣ плшій, подлъ, подлшій, лжа и опакове ријечіі ?) и пi. д.

Кад рчин слог, а пред њим, или за њим, споји самогласно слово, онда нам преза мені у зи дебело јер () *) између ри самогласнога слова. Као знак, да оно са 3:0гласно слоко не иде кр, него да је о само за себе слог, н. п. гр-(0) - це, у- п р -о, о-вр. а-0, за-р-за- пи, по

-pEa - ми - се, и остале овакове ријечи треба писали: гръоце, умръо, окръао, заърза rn 1 , пoърва писе и т. д. О.ђе би се могао мепнупи и какав други знак меспіә ъ, н. п. гр'оце, или гр- оце, или још ка

остале

ות

*) Осим он огнот гласота могу се чупи у Српском језику још неки осо.

били гласовil: 1) Ернегорци кашліо изговарају с пред ј као Польскo s, а з као і, н. п. сјск 11 (ра, сју пра; избеб. 2) калуђери наши (особно по Србијп) слабо изговарају , ж, к, ч, ч, ш, него мјесто фир говоре дз (као 11:но говоре Грци), мјесто ж, з; мјеспio & яч, ц; а мјесіво п, с, н. п. дзаце! одії не цу піи ниспа; ва истинну Бозу и т. д IIa je но на 01 узео у подсмије и у свима припові тетката, $: се каже да је шiпо калуђер говорно, ако се изговарају још кроз

ноз) та слова. **) По Српски би управо требало казапи дебели јер (као остале рије.

чи које се свршују !полугласно слово), али су наши књижевници узели по њемачкоме сва слова у средњи род.

ко друкчије; али је ъ најприличније: зашто је познато међу људма, а ништа не значи.

Tiia.

ОПРЕТВАРАЊу полуглАСНИ СЛОВА.

(de consonantium commutationibus) Често са догађа у ријечима, да се, благогласија ради *), једно полугласно слово претвори у друго; и ово је претварање двојако:

1) Нека су полугласна слова врло налик по гласу једно на друго, н. . п. бип, гин, дип, ђић, жиш, зис, чич. Ова су сва слова ко налик (по гласу) једно на друго, да се само по том разликују, што је б мекше од п, год к, дод ш, од , жод ш, з од с, ац од ч. Кад у каквој ријечи дође које од овије мекши слова пред тврђе (друго, а не пред његово), онда се оно мекше преговори у друго врђе од њега (зашто се друкчије не може изговорили **), н. п. 6 уп: шиб, шипка; Срб, Српски; ***) засопце, клупче, и т. д. г — к: нокти (и послијенока m) A п: jад, јалі ка! нуди ши, нуп капи; одиграми, отпјева

пи и т. д. Кад дође у ријечи дилiг л пред с, онда се кашто претвори обоје уц, н. і. љупцки мјесто људски; Гроцка (pjeка и мала варошнца између Бијограда и Смедерева) мјесло гропі. ска (а прилагателно само Грочански): и тако се готово нзговара у свима оваковим (производним) ријечма, н. п. у господски, градски, братски и

II. д.

али ја нијесам смијо госпоцки, брацки: зашто се ђешто чује д, или п, пред с (особипо усложеним ријечма, н. п. подсирип и, одсвале одслужи п н и т. д.); а kешпіо се опет избаіци дили пі на поље (особито у глаголима), н. п. предем, преспін; ме пием, меспи; једем, јес пн; племем, плести; госпос тво, проклество и т. д. По правилу требало би да се д пред с прелiсори ум, али будући да се лешко изговара и једно и друго: зато сам ја оставно онако. Ја сам чапио у књигама, што су писали проспіи Србі,

написати

САН

*) Ово је благогласије голово mако различно међу народима , као и плус

међу људма: шпио је једном народу благогласно, то другое може бипон најпропивније, н. п. Србљину су благогласне осе ријечи : прст, крепи, срп, бек, пирт, врг, сог, и оспале овакое , а Грк и Талијан записнули би уши од овакови ријечи ; Чесима је и Бугарінма

благогласно л међу два полугласна слова, н. п. длг, плн,

а Србљи не само што у оваковим ријечима имају у мјесто л (н, п. дуг, пун, сунце и п. д.), него га () ни на крају ријечи, или слога, не могу да трпе, већ га промијене у о, н. п. it исао, ко.

пта о, же теоци, сеоце и . д. **) и ово је опште и природно правило у свим језицима, само што но.

ги граматици не кажу да се слова премјењују, него да се изговара-
ју (н. п. Аделунг каже да се опред t изговара као р); а Грци су
и Ланини о том и правила написали које се слово пред којим, и
у које препiвара. Луне су Грчке и Латинске књиге примјера о пом, н. п.
scribo, scripsi, scriptum; 2piрә, 72ттis, 7pcijon». А н у самим Славенским
књигама налази се прага од ови правила само шліо и нијесу свуда држа-
ли, н. п. у граманци с. Мразовића, на страни 5? — 35, споји : „воз, раз,
„из, без, низ, да разлик;ются вb писани оrib вос, рас, нс, бес, нис.
» 1. воз, раз, из , без, низ, слагаются с реченіями опіt писмене са-
у могласнаго либо согласныхь б, в, г, д, ж, з, л, м, н, р, с, ч,
», начинаемыми. н. п. роз'ярюся, разбію, изведу, без злобень, безчиніе,
» и проч. 2. вос, рас, ис, бес , нис, слагаются с реченіями опір
,,писменъ согласныхъ к, п, п, х, ц, ш, щ, начинаемыми. н. п. вос-

„ кликну, расхищу, исцѣленіе, беспокойный, нисхожу, и проч.” **) у млогим старим књигама Српским споји написано Српски, н. п.

у Душановој дипломи (шио је споменупіа на страни 282) : həемли срь псіце и.

Очевина;

п.

који нијесу ни чули за епи и мологију, и госпоски, и госиоцки, и господски; и осјећи, и оцје и, и одсјећи и ні. д. A ha дође дили м: а) пред ц, ч, ш, онда се свагда набаци, н. п. на да, каца, качара; градац, из Граца; пупо, пуце (у родиніелн. Млож. путаца, а умалително пушга шіце); опі ац, оца, оче,

тка пя, чем; палка, паче, пачји; космі, кошчица (мјесто космчица); сап, сација и п. д. 6) кад дође д или и пред н или пред б, а послије ж, з, с, н. п. нужда, нужно; гості, гозба (мјесліо го здба); болесi, болесник, болесница нп. д. в) кад дође д пред м, или п пред д, онда се свагда предње изоставії, н. о тока ми (мјестао од ткалі и); попі на (м.eспo подка); одржати (мјесно оддржали); или се умешне

међу њи а, н. п. oдaдними, одадријеши и т. д. ѣ ук

и: држак, дршчић; држи, дршками (н. п. псето на свиње);

му лі, му ішко и пт. д. 3 — с: раз апети, распети (Слав. распям їe); о овом имају прави

ла ін у Славенским граматикама (као шпiо је напоменуто мало прије). А кад дође з пред жили пред ш, онда се изостави, н. ін. ражали по исе, раши пии п. д. Тако се исто изостави з кад дође пред с, н. п. растави ми, рас паписе, расief и (opaкo испо чине и Руси, н. п. росадник(расадник), росоль (расо) и т. д.; или се, ў паковом

догађају уменне а међу зис, н. п. рaзaсушн, изасупи и п. д. ц — ч: бардакчија (или бардагција).

Тако се поврђе пред мекішим препвори у тврђе, н. п. і — г: Мозак, мозга; дрозак, дрозга; свагда, нигда; (Славен.

ско) гдѣ; вуљугбаша н т. д.
б: пі оп, шобија.
з: сагради по и, зграда; сабор, збор, зборникъ *) (као и Руст
шпо пиану збиран, собралъ, с обра іпь; а б и пїe и т. д.); нос,
ноздрва и пi. д.
ц: наручити, наруџбина.

ж: задужбина, (нпіо се гради за душу.
д: свап, свадба“); коси пи, косидба; крчип и, крчидба
и т. д.

2) Нека пак полугласна слова нијесу по гласу пaко налик једно на друго, али су изнутра по природи својој щако сродна, да се радо пренварају једно у друго; ако се претвори : гуж, — зну к, н. п. рог, роже, рози; могу, можеш, мо зи; дilго, диже, дії за пін, дић и; лего, леже, лези, лекин п. д.

г. глода пін, глођем; родипи, рођен; досадити и, доса. ђива пти; пруд, залруђе; лад, залаk e; грозд, грожђе и ні. дз — жинут, нп. кнез, кнежев, кнегиња; на пезапи, напі ежем,

на шегнут ; реза ми, режем; маза ми, мажем и т. д. а осСито пред , љ, њ, свагда се претвори з уж, н. п. грозд, гро ж$e; гвоз ден, гвожђе; зло, же, разлими, рак левами,

зaгaзи II и, загажња и т. д. к — і, — циуч, н. п. реко, рећи, ***) реци, рече; пеко, пећи,

пече, пеци; јунак, јунаци, јуначе и ш, д.

с

- ћ,

свамі.

*) у Будиму су од прије штампали зборникЪ (као што је од старине),

а сад од како се почео језик поправљапи, и по је поправљено да

буде сборник Ъ! **) Руси пишу свадьба, па опет знаду да није од свађапи, него од **) Текоји наши списатељи и књижевници кажу, да не треба писатая

брака, пруће, и остале овакове ријечи, са і, него са піь (брапь а, пруть е) : „да се зна, веле, да је од брати од пруп, а не „од брак л од прук. На тај начин не би требало писали ни рefi и, већи, леки, и оспале овакове ријечи, са к, него са в ; и г.

[ocr errors]

iy(пред б, в, м, п), н. п. рибљи (мјесто рибји), зарукавље

(мјесто за рукавје), безумље (мјесто без умје), конье (мјесто

копје) и т. д. л – љ, н. п. моли ми, момен; солипи, сољен; крило, окриље;

весело, весеље и пд. Кад л дође накрај слога, онда се пре. твори уо, н. п. пратилац, пра мноца; писао, писала; копаї, копла; колац, коца (мјесто к боца, као и сб, во, соко, мјесто соо, воо, с коо; ја се опомињем само упом моо два о да се изговарају); грло, гръоце; село, се оце, сеоски и п. д. оси и ђекоји ријечи, особито туђи, или које се ријетко говоре, н. п. поболац, поболца (а не побоца); силни ; бијел, іцијел (говорисе и бијо, цијо, а у Рес, и у Срми. нарјечију само бео, цео); бијелац, бијелца; цијелац, цијелца; ђаволски, анђелски ; болма, алал, сулпан, капил, ме зил, ал. ка, алва и т. д. А у Бекојим се ријечма говори оба двоје (или о), н. п. пријес полипријеспи о; анђелнан, ео; болна и бонаи т. д. в, н. п. мама, павница; рамо, обравница (но ово је век

епінмологическа премјена) и т. д. к — њ, н. п. грана, грање; рани пи, рањен; накани тисе, на

нањива па и се и пi. д. у Бекојим се ријечма претворило н ул (пос-
лије м), н. п. млого, сумља; кад се догоди мин заједно (мн),
онда се претвори или мув (н. п. павница), или нул, као мло-
го; но и ово су старе етимологическе премјене.
ш, н. п. писа ми, пін ішем; носи пи, но ен; кваси ті, квашен;
у мјести по и, умјеш папи; а особито пред љ, њ, ћ, ч, н. п.
размислиш и, раз мн ішљава ли и; послаш и, пошљем; проси-
ли, прошња; носи ти, ношња; данас, данашњи; ноћас,
ноћа и њи; листі, лишће; очистити, очиш Кен; Кера-
JII II,

иш керами; даска, да ишчица, да шчара; муска,
му шчица; кос п, ко ІІІ чица; и і чист и пи, у шчупа ми и
и т. д. као и у Грка 25х9 €ту мјесто » izт' Eln» и т. д.
к, н. п. бралі, браћа; прут, пруi e; врапити, враћа пн;

испра па ни, испраћен и п. д. к - м (пред њ), п. брок, брошњак; воће, во њан; гa fie, гап нь ик; срећан, говорисе и сретна, срепно;

добросре њик и т. д. i - ч, н. п. japaц, јарче; мјесец, мјесече; зец, зечина и . д.

н.

(рекън, петь и, легки), да се зна да је од реко, пеко, лего, а
не од реко; пећо, леко. Ајде могло би и по бити ; али како
Кемо записати јунаци и врази, да се зна, да је од јунак и оҳ
враг, а не од јунаци од враз? како ли ћемо записали у звали.
оче икнеже, и у творим. радошћуи жалош і у, да се зна, да
је у именнп. отац, кнез, радости жалост, а не оч, кнеж,
радошћ и жалош к? како ли ћемо записали реже и пише, да
се зна , да је од резапи и од писами, а не од режани и од
пиша мн? и т. д. Ако станемо мептапи по једно јер (ъ) код г, 3,
к, с, ц, онда нам преба начинили још неколико средњије, или
мрц авије јерова ; на ћемо тек на пошљепіку виђепи, да се опет
не може записати као што би се thело. Свето Писмо каже, да
нико не може двѣма господинома рабоптапни, а ђекоји би Будің
Кели, да им слова показују и како се ријечи изговарају, и
значе, и од куда су постале! Квинтилијан каже, да су

зато измишљена, да њима записују ријеч ін онако као што се изговараују; и то су знали, н сад знаду сви прави граматиции и у језику вели списапе..и и књи:кевници ; само оне надрикњиге фушери књижевни), који су нешто научили, па мисле да већ ништа нема што не знаду, не могу іно" да разумпју и да признаду.

[ocr errors]

слова

само

С е

[ocr errors]

о удвојABA њу слов А.

(de literarum geminatione) Два а једно до другога налазе се само у оним - ријечма, ђе је ху славенском језику, н. п. маажи, маање; снаа; бра, ораа; пра, пра а; гра, граа; стра, спираа и т. д. Испина да се ове ријечи мушкога ро. да, у родитп. јед. пaкo изговарају, као да би било једно дугачно а (а), али су у пјесмама свуда два слога, н. п.

„Од пушчаног праа и олова
„Праа има, ал олова нема
„Подигло се неколико Влаа
„И понели у тиквици праа*)
Два е и два и пешко ће се ће наћи заједно једно до другога.

Два о могла би чесцiо доћи једно до другога у оним ријечма, ће се 4 послије о претвори уо; али народ свагда упаковом случају слије она два оу једно дугачко, н. п. конац, коца (мјесто кооца) ; болан, бона; сокб, в, сб, сочица, дб, спо, го и п. д. (ја се опомињем само у поп моо два о да се изговарају). Него у оним ријечма, ђе је у Славенском језику х, могу се и два о заједно наки, н. п. соа, у звателн. соо; по од, пооде, поодими и т. д. (и у сложеним ријечма, н. п. црноок). У таковим ријечма могу се наћи и два у заједно, н. п. у првуу, укожуу, уруу:

» у злу, руу, у кожуу,
,, у злој капи, и шубари

Два једнака полугласна слова нигђе не могу спајати заједно у Српском језику, него се свагда једно изостави кад се догоде у каквој сложе. вој ријечи, н. п. безакоње (мјесто беззакоње), безаконик, одржали, мачјн, мачица (а не маччјин пi. д.), квочка, квоче мина и т. д. или се уметне а међу њи, н. п. oдaдни пти, изазва ми, одадријеши, без аэлен; као и са сином, са сестром; са земљом и п. д.

о слА В Еңским слов и мА.

(de literis linguae Serborum ecclesiasticae) у Славенскоме, или у нашему црквеном језику, има 45 слова, п. і. а, б, в, г, д, е, ж, з, 3, 3, 4, 7, к, л, м, н, о, п, р, c, п, 8, у, ф, х, ш, ц, ч, ш, щ, ъ, ы, ь, ѣ, є, ю, X, Ф, а, о.

• A (я), ф, ө, у. Ако још к овима додамо Киц (која се налазе у Српским рукописима од 400 и више година), и оно є, што се налази у Србуљама, онда ће и бити 48. Из овије слова ми имамо : а, б, в, г, д, е, ж, з, и, к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ц, ч, ш, ъ (о којима за сад не треба више говорити); а немамо: S, 5, , 8, ф, х, ш, щ, ы, ь, ѣ, €, ю, я, ю, а, ш, я, Ф, ө, у. Да узгред и њи мало прегледамо: з Чипа се данас у Славенском језику као из (и Руси су га оставили одавно). 5 Није друго ништа, него з, само што је друкчије начињено. * Значи 1) као и, н. п. віно **), архіманд pї тъ, пїю, Марта и т. д.

2) hao j, н. п.. ближній, домашній, горній, коз їй и пт. д. 8 Значи као и у (и њега су Руси оставили). ф Само је за пуње ријечи, и изговара се мало тврђе него в. Прости Срб

ми или га изговарају као в, н. п. Спі еван, Стева; Вили, Вила и шт. д. или да промијене уп, н. п. С пјепан, трипу њдан, трипко и т. д. Но будуfiи да у нашему језику има ријечи Турски, које

[ocr errors]

*) Бекоји наши Списатељи пишу раана, подраанипи, вооз и л. 4

Ово нити је Српски ни Славенски, него је Њемачко-Српски: зашто су они виђели ђе Нијемци овако крпе и належу у њиовом је. зику, па би и они ради да уведу у свој. Ово је четврта служба, која се

иште од слова, пп. ј. датіоказују и разлику гласа ў ријеч ма! “) Bek и Руси диту вино, архимандри мъ.

« PreviousContinue »