Page images
PDF
EPUB

Hда се л

вѣ затовѣдехъ твоихь; къ заповѣдем к твоя мь; печалъ

прї є ме грѣпникь вспавляющих законь швои и т. д. ѣ Није слово, него је слог је, и само се пише у сриједи и на крају по

слије полугласније слова (а у почепіку и послије самогласније слова
ни пошто*), н. п. вѣра, мѣра, рѣка, горт, чати се вјера,
мјера, рјека, горје и пт. д. А над стоји послије лин,
чали као љ, н као њ, аѣ као е (ј са л слије се у љ, а са н у њ), на

плѣто, нѣдра, чали се љепо, њедра и т. д. в у почетку се изговара као ѣ (је), н. п. єдинѣ , є жъ, чами се једин,

јеж и т. д. а у сриједи изговара се као е (и пише се за разлику падежа :), н. п. omє цъ (у родиш. млож), спасенія (у имем. млож.) и

т. д. ю Какогођ што је ѣ сложено из jие, тако је юсложено из iиу, н. п.

югъ, царю, мою, чапи се југ, царју, моју и п. д. а кад споји, послије лин, онда се л чаши као љ, и као њ, аю као у, н. п. люди, землю; святі ыню, богиню, чаши се људи, земљу,

свјаты њу, богињу и т. д. А јус) Као слово не пише се данас нигђе у Славенском језику. » (4) Ми и Руси изговарамо као о, зато га Руси нијесу ни узели међу сво.

ја слова. а (я) Сложено је из јна (као иѣ из јне, ию из ји у), н. п. на воръ, на

года, царя, моя, творя mъ, чали се јавор, јагода, цаpја, творја п, мојаи пi. д. А кад стоји послије лин, онда се лчаји као љ, н као њ, ал као а, н. Іi. земля, святыня, чами се

земља, свјалыња. Изговара се као нс (и Руси су га већ одавно изоставили). Изговара се као пс (и ньега су Руси изоставили). Само је за Грчке ријечи. Србльи је друкчије не могу изговорити, него

као п; Руси понајвише пишу (и изговарају) фмјесто о; н. п. Фео. доръ, Афинни п. д. А у ђекојим ријечма пишу (и изговарају, као и

Србљи) п мјест ө, н. п. пеал е ръ, математика, + Такођер је за Грчке ријечи, и изговара се двојако: 1) као в, н. п. Паvелъ,

eyxapfcm їa, evаггел їe. 2) као и, н. п. муро, пуран, и т. д. Већ и Руси пишу Павелъ, евангелії е, пиран нь и п. д.

апп ека.

Ово је био говор о Славенским словима, који је ми немамо (нити нам пребају); сад да речемо неколике ријечи о нашим словима, којије Славени немају. Славени немају ћ, ј, љ, њ, к, ц. и Је и код нас готово само за туђе ријечи (осим увјецбапти, наруџбина). ѣ и К. Ако у Славенском језику лебедь, Господъ, твердь, адь, мѣдь,

треба читати себеђ, Госпођ, поверљ, јақ, мје, ; апупь, радость, милость, (ако треба читати) пућ, радос f, мил oct: : онда Славенима треба ћи ћ, као и нама : зашто они само

слова немају, а гласове имају као и ми. ян Требало би Славеиима какого, и нама. Кад би у Славенском језику

(или барем у Русијском) било љињ, онда бисмо знали, или піреба чатипи конем, или коњ е м; кон и, или коњи; конски, или коњски; уч или елем, нли учитељем; учи пели, или учимељи; на земли, или на земљи; воли оца небеснаго, или вољи оца небеснаго; книга, или књига; коли, или кожи; жии, или жњи; љублен, или љубљен; обновлен, или обновљен; сохранен, или сохрањен; онда бисмо ласно могли одсу. дити, или имају правије ћеца, која поју у цркви Буди имја Господње, или учніељи и свештеници, који чиптају Господне и т. д.

Код нас бекоји учитељи Славенските граматика кажу, да у оваковим ријечма ли и ни преба чашими љи и њи: зашто је веле) у именителном умевшано лин, па свуда остаје као љињ; али је то слаб цяговор : кад би тако било, онда не би требало ни у другим падежима nu= саши и на ю, него аиу, н. п. пребало би писати в мку, волу, бом

[ocr errors]

ву, кона, учнпела, кону, учителу, па би се ҷатило земљу, вољу, богињу, коња, учитеља, коњу, учи пељу: него је

опропењем, крпе ћ, који показује недосплашак Славенске Бу

Тако је исто потребно ју Славенском језику, н. п. кад се пише у имен. струя, Троя, судї я, у вин. с п рую, Трою, судї ю: пребало би и у род. и у дап. писати струји, троји, судији, а не слі ру и, Трои, судї и.

C Квице.

оглАСОУДАРЕНИЈу.

(de accent) у Српском језику, имају 4 различна ударенија гласа, и по њима су ево начињена 4 знака:

Први ) споји над оним словом, те се глас оштро изговара, н. п. вода, врана, вуна, земља, преме паши, прем е лінуши, пица, пипи, крст, прст и т. д.

Други (') стоји над оним словом, ѣе се глас управо протеже, н. п. грана, овца, сека, рука, віками, душа, рик аши, весеље, прва п и, срна и т. д.

Трећи (0) споји над оним словом, ђе се глас као округло разлази, н. п, глад, благо, тело, бир, сўнце, круг, рој, па м ш ип и, прн, крв, трк, црњка и т. д.

Четврпін (*) стоји над оним словом, ће се глас тако протеже, да од пропе зања прелази нешто и на друга слова, која иду за њим, н. п. на во; (и свуда у родит. млрж.) десет људи, пеш оваца, свију на? рода и т. д.

Које ријечи на ком слогу имају који знак гласоударенија, то ќе се по времену одредити у граматикама; а ми ове за сад само да опоменемо јощ. нешшо код оније знака гласоударенија, да би се лакше могао познати прави глас ријечи :

1 Глас је првога знака (') двојак, које се особино може познати у је. днaким ријечма, н. п. бацапи оштрије се изговара кад значи ftеd еп, него кад значи Феrfеп ; тако се ора изговара оштрије кад значи діt rефte 3eit, него кад значи діє пир; піако се изговара оширије јарица млада коза, него јарица шеница и т. д. зало сам ја у оваковим ријечма менуо два знака (") bе се ошпірнје изговара, као што се може виђети код бацами, јарица, пара и т. д.

3) Код преtіега (0 преба упамлити: а) ђе је го, на другом, или на преkем, или на четврлом слогу овај глас, онђе пред њим мора бити на ком слогу и оштри (), н. п. овчар, рамар, радос пі, господар, гомосљење, горопаднік, војводовање и п. д. зато ја нијесам (свуд) ни мелао оштрога на први слог, ђе је ово на другом, као н. п. код овчар, ралар, рвач, радост, рањење, ношење, мo пaње, гњецован,

олені ан, грађанче и т. д. 6) овај се глас налази код свију ријечи, које се од несаврициптелни глагола граде на ње на предпошљедњем слогу, н. ІІ. го шовљење, ријење, војводо ва ње и п. д. зато га у оваковим ријечма не би требало ни писали (кад се зна да је свуда), као што га ја нијесам писао у оним оваковим ријечма, које напријед имају глас другога зна. ка, н. п. пісање. стругање, доса $ и вање, откупљ ирање, љубљење, и т. д. в) голіово би се могло рећи, да је и овај глас двојак у оним ријечма, ђе се два налазе на једној ријечи, н. п. памћење, сўдӣ м, раді м, шара м, вё жеми пi. д. (у оваковим глаголи

олима). 3) и четвртога је знака (*) глас двојак, које је најлакше познании у jeднaким ријечма, н. п. нас има седам друга, и сваки имамо по десеті лијепи друга (шліо се конци препредају): оёђе се удесетлијепи друта не протеже шако глас , као у седам друга, него се изговара друта, тако исто кад се рече: виђели смо на небу 10 дуга, и донијели смоваки по 10 качни дӯга; десеш грана, и допао рана и ш. д.

4) Глас не остаје све једнако на једном слогу, него се мијења, и. п. вода, воде, води, воду, вӧдо, водом, води, віде, вода, водама; соко, соколе, со коле; лонац, лонца (а ронац, ронца !), 4 онци, лёнаца, лонцима; пісап и, пишём, писаше; јунак јунака, јуначе, јунака и пп. д.

склона них А.

(de substantivorum declinatione)

Српска имена суштествителна имају четири склоненија,

Прво Склоненије, По коме се склањају сва имена мушкога рода, која се свршују на. полугласно слову и на у, и она на а, која и у родипeлнoгу имају а; и на о, која у род. имају ла; и неколика на е, н. п.

јединствени број

И. јелен,
колач, ора, мije, ,

соко, , кошао, Р. јелена, Колача, opaa, мија,

сокола, котла, Д. јелену,

колачу, орау, мију, соколу, коллу, В. јелена, колач, ора, Muje,

со'кола, Komao, 3. јелене, колачу, браше, мију,

сӧколе, к"пле, т. jеленом,

колачем, ораом, мијом (мијем) соколом, котлом, с. jелену, колачу. opay, мију,

соколу, коплу, мложествени број и, јелени,

колачи,

ораси, мијови, Соколови, котлов й, Р. јелёна,

колача, opâa, мијбва, соколова, колова, д. зеленима *), колачима, орасима, мијовима, соколов има, коитловима,

колаче, Б. јелене,

ссколове, мијове,

котлове, •opae, 3. јелени, колачи, ораси, мијови,

котлови,

сондлови, Т.

соколов има, кс mловима, јеленима **), колачима, орасима, мијовима,

Соколовима, котловима, c, јеленима**), колачима. орасима, мијовима,

*) у пјесмама се налази фешто дап. млөж. као лівор. јед. (као што је

и у Славенском језику), н. п. Биће доста меса и гас раном; Тако турком Турски селам даде и п. д. Бешно се овакови дап. млож. падеж може чути и у говору, особио у Бачкој (по тарошима), и лонајвише код они имена, која у млож. броју нарасипу на евин или на ови, н. п. Воловом, соколовом, царевом; пријатељем,. мо мком и т. д. Али од Србијанаца, од Бошњака и од Ерцеговаца, ја по нијесам чуо никад, него би још и у пјесмама прије казали волови м', соколов и м', царе вим, пријатељим (као Турски Турцим” Бога називаше) ; или волов'ма, пријатељ'ма и пi.. да не вјерујем да би и Бачвани казали, н. п прсом, зубом, нок

том ? ") Бешто се може (особито у Сријему, у Бачкој и у Банашу) изоста.

виши ово ма у півор, и у сказ. млож., н. п. с јелени, на волови, уко плови и т. д. и овако се по реченим мјестима (особимо у анса њу) изоставља ма у півор. и у сказ. код свију имена (осим прећега склоненија) суштествипіелни и прилагателна, и код ђекоји мјестоименија (н. п. мој, овој, свој, чиј). Али у Србији, у Босни и у Ерцеговини, слабо се и у пјесмама чује (н. п. А сајдуци како начинимо), него се радије изостави попиљедње а, или и испред м, н. п. На синџирим сніне типіреике; у Руњанским зеленим шли. зици м'; Под чадор” ма робље под'jeлише и д. д.

1. Код овог склоненија преба улампити: 1) Имена бездушни ствари имају у јед. броју вин. као именителнir.

2) Имена, која се свршују на ,, ж, з, љ, њ, к, ч, ш, имају у звали, јед. у мјесно е, а у швор. ем мјесто ом, н. п. сму), зват. cмуђу, твор. смуђем ; нож, ножу, ножем; змај, змају, змајем; краљ, краљу, краљем; паъ, пању, пањем; маник, манипу, маникем; колач, колачу, колачем; миш, мишу, мишем и т. д. али јеж, jежом! Бекоја нмена и на ар ямају овако, н. п. писар, писару (и писаре) писарем (и писаром) ; господар, господару, господарем (и господаром); цар, царе, царев (!) и т. д.

3} имена, која се свршују на ц, у звалі. јед. премјењују ц на ч, а утвор. и она имају ем мјеспio oм, н. п. стриц, звам. спрагче, твор. сприцем и т. д. Осим зец, зецом; мјесец; мјесецом.

4) Имена, која се свршују на з, у зваш. јед. премјењују з на ж, н. п. кнез, звап, кнеже и лі. д. Али која се имена ријепіко говоре у звапі. јед., код они се може чути и на зу (мјесто же), н. п. Ој Французу царе силовими!

5) Имена, која се свршују на ги на к, у зват, јед. премјењују г на ж, ак на ч; аумлож. свуда осим род. и вин. г на 3, ак на ц, н. п. рог, звалі. јед. роже, а у млож. броју рози, розима ; јунак, јуначе, јунаци, јунацима и пп. д. Али имена која се свршују на дак, піак и чак, и у род. губе а, аријетко се говоре у звам. јед. , код они бин се прије казало на ку, него би се промијенило к на ч, н. п. па пак, па піку! (мјесто паче !), мачак, мачку! (мјесто маче!) и т. д. Алiн која се често говоре, она имају као што треба; н. п ме пак, мече!

6) Имена, која се свршују на ац, и на ао, и млога друга на ак, ал, аљ, ам, ан, аю, ап, ар, ас, ал, ач, у свима осліалим падежима (осим род. млож.) губе а, н. п. значац. знанца ; момак, момка; угал, угла; угаљ, угља ; јарам, јарма ; бван, овна ; жpвaњ, жрвња; коптао, вопла, вјетар, вјепра; овас, овса; лакат, лакпа ; Бирач, Бирча и т. д.

7) Сва имена, која се свриују на о, и млога друга, особипо једно. сложна и двојесложна, нарасту у млож. броју на еви или на ови:

а) На еви нараспу она, која у пвор. јед. имају ем, н. п. смук, смуђеви ; нож, ножеви ; краљ, краљеви; пањ, пањеви : цар, цареви ;

брок, броћеви ; мач, мачеви; кош, қошеви и т. д. б) А на ови сва остала, која утвор. јед. имају ом, н. п. град,

градови; поп, попови; котао, колілови; соко, еоколовн; гавран,

гавранови; јаспријеб, јаспребови и т. д.

Но ова сва имена могу имати и по правилу, и код ђекоји се говори oбaдвоје, н. п. миши и мишевн; рози и рогови; пијетли и пијетлови; суди х судови и т. д. а код остали се чује у пјесмама, н. п. пупи, ножи, орли, говрани: Бе се вију орли и гаврани и т. д.

8) Имена народа, која се свршују на ин, у млож. броју у свима па. дежима губе ин, н. п. Бугарин, Бугари; Србин, Срби; Латинин, Лашини и пп. д. Али Турчин каже се Турци (као од Турак).

9) Имена, која се свршују на даци на пац, у свима осталим паде. жима осим род, млож, губе дип, н. п. желудац, желуца, (род. млож.) жеудаца ; отац, оца, оцу, оче, отаца и т. д.

10) Мије, грије, смије, може били да би у млож. броју могли имапи и на еви (мијеви и т. д.); али (по Рес, нарјечију) ме, гре, сме, ну півор. јед. имају само на ом.

п, Особ и по преба упампи и код Бекоји ријечи:

1) Нека имена имају урод. млож, и мјеспо а, н. п. црв, црви; мрав, правн; мјесец, мјесеци; ва п, вами; динар, динари; а ђекоја имају иаин, н. п. сал, око о са ти и пуно у са па; пуш, пети поша, а у Сријему, у Бачкој и у Банату, пеш пути и т. д.

2) госп има у род. млож, госпију и гости.

3) Дан кад се сам склања, онда иде по правилу, н. п. дан, дана; у млож. броју дани и т. д. А с ријечима Турђевдан, Јовањдан и л. д. има урод. днён. п. уочи Ђурђева дне; оЂурђеву дне. Тако се говори два дни (два дни), придни (пр йдый) ; а даље се каже

[ocr errors]

четири дана (слабо би по рекао четири дни), педана (пет дни КІ Дошпіо); пропадоше ми молики дни и т. д.

4) пут има у род, јед. и пупом и путем: а) н. п. ја сам за пу. мом; споји под путом. 6) н. п. оде пул е м.

5) Коњиц има у зват, јед. коњицу (мјесшо коњиче! можебищң да се разликује од коњик ?), н. д.

„Јунак коњу говорио :
„Ој коњицу добро моје

6) С приц у млож. броју говори се ис прицеви и стричезн; ако изец, зецови и зечев и.

7) Коњ има у дапт., твор, и у сказ. млож. коњма (а не коњима); а зуб има и зубма и зуби ма.

8) Човек у млож, броју каже се људи (а не човеци), и склања се ево овако: и. људи, р. Људи, д. људима и људма, в, људе, 3. људи , п. људима и људма, с. људима и људма.

Друго оклоненије, По коме се склањају сва имена женскога и (оспала) мушкога *) рода, која се свршују на а, н. п.

јединствени број И. жена,

змија,
кынга
мука,

пушка, ватра, Р. жене, эмије

књиге,
муке, путикё ,

Bampe, д. жени,

књизи,

муци, пушци, вапіри, B. жену, змију, Кіьигу,

муку,

пушку, Bampy, 3. Жено, змијо, Књиго, муно, пушко, ватро, т. женом, змијом, књигом, муком, пушком,

ватром, с, жени, змји, Књизи, муци, пушци,

вапіри, мложествени број и, жене, змије, , Књиге, муке, пушке, валтре, Р. жена, змија, књига, мука, пушака, ватри, Д. женама, Змијама, књигама, мукама,

пушкама,

ваmрама, B. жене, змије, књиге, муке, пушке,

ватре, , 3. Және,

змије, књиге, муке, пушке, ватре, т. женама, змијама, књигама, мукама, пушкама, вамрама, с. жёнама *), змијама, Књигама, мукама, пушкама, ваmрама.

Овђе треба упамнити:

1) Имена, која се свршују да га и на кау дал, и у сказ. јед. премјањују гна 3, к на ц, н. п. књига, књизи; Рука, руци и т. д. Алі која се имена свршују на пка и на чка, у они се говори и онако, н. п, пашки, кучки и т. д. Али ја сам слушао у Србији по селима баш ху овакови (особипio на шкај ђе се промјењује к на ц, н. п. носи на мо.

[ocr errors]

*) Мушка имена өвога склоненија само су у јед. броју мушкога рода,

у млож. женскога, н, п. мој слуга, моје слуге; наше вла.
дике Српске војводе, н п д. А у пјесмама су овакова имена x
у јед. броју понајвише женскога рода, н. д.
„Слуго моја облачићу Раде —

„Да ми да Бог, Сибињска војводо *) и код овије се имена у Сријему и (особимо) у Бачкој може изоста

випи ма у сказ. Млож. и пошљедње а добије мало дужи глас, н. п. у новина, по ливада, на кука и т. д. Мени се чини да и у овом ђекоји садашњи списатељи Сремачки и Бачвански прегоне мје. еу; ја не вјерујем да би прост Сријемац казао, н. п. онаши данашњи Српски књига; у Петрови Брасни нецокошени. елези ливада и т. д.,

« PreviousContinue »