Page images
PDF
EPUB

B

4) Глас не остаје све једнако на једном слогу, него се мијења, и. п. вода, воде, води, воду, водо, водом, води, воде, вода, дама; соко, соколе, соколе; лонац, лонца (а ронац, ронца!), лонци, лонаца, лонцима; писати, пишем, писаше; јунак јунака, јуначе, јунака и т. д.

склоНЕНИЈ А.

(de substantivorum declinatione)

Српска имена суштествителна имају четири склоненија.

Прво Склоненије,

По коме се склањају сва имена мушкога рода, која се свршују на полугласно слово и на у, и она на а, која и у родителном имају а; и на о која у род. имају ла; и неколика на е, н. п.

[merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small]

*) у пјесмама се налази ђешто дам. млеж. као лівор. јед. (као што је и у Славенском језику), н. п. Биће доста меса и гавраном; Тако Турком Турски селам даде и т. д. Бешто се очакови дат. млож. падеж може чути и у говору, особито у Бачкој (по варошима), и понајвише код они имена, која у млож. броју нарасту на еви или на ови, н. п. воловом, соколовом, царевом; пријатељем,. момком и т. д. Али од Србијанаца, од Бошњака и од Ерцеговаца, ја то нијесам чуо никад, него би још и у пјесмама прије казали воловим, соколовим, царевим, пријатељим (као Турски Турцим Бога називаше); или волов'ма, пријатељма и п. д. а не вјерујем да би и Бачвани казали, н. п прстом, зубом, нок

T

том?

**) Бешто се може (особито у Сријему, у Бачкој и у Банашу) изостаБИТИ ОВО ма у твор, и у сказ. млож., н. п. сјелени, на волови, у котловии т. д. И овако се по реченим мјестима (особито У писању) изоставља ма у твор. и у сказ. код свију имена (осим трећега склоненија) суштествителни и прилагателни, и код ђекоји мјестоименија (н. п. мој, швој, свој, чиј). Али у Србији, у Босии и у Ерцеговини, слабо се и у пјесмама чује (н. п. Ас ајдуци како начинимо), него се радије изостави пошљедње а, или и испред м, н. п. На синџирим симне титренке; у Руњанским зеленим шли вицим; Под чадорма робље подјелище и т. д.

се изговарају са $ (н. п. ђерђеф, аферим, седеф и т. д."), а такове Бекоје морамо узимати и Грчке и Латинске: зато ћемо и Ми узети ф међу наша слова.

Изговара се мекше од г, али у Српском језику нема његова гласа, него су га Србљи или са свим изоставили (као Талијани у Латинским ријечма, onore од Латинскога honor и т.д.), н. п. ора, Вла, лад, ром, рабар; манути, дунути, маовина, дуовник и т. д. или су га промијенили 1) ув, н. п. сув, глув, кувати, дуваши и т. д. 2) у г (у Ерцеговини, и то понајвише на крају ријечи), н. п. доБог, виђег, нађог, чуг; ораг, навог брда и т. д. 3) у.], н. п. смеј и т. д. 4) ук, н. п. женик.

Какогођ што се г прешвара у жи уз, тако се у Славенском језику претвара хусиуш, и у шаковом догађају Србљи су готово свагда задржали си ш, н. п. Вла, Влаше, Власи; ора, ораси, Орашје; дијаши, дишем, мааши, мащем; снаа, (дат.) снаси (и снаи); дувати, душем (и дувам) и т. д.

Истина да у Српском језику нема ни једне ријечи, ђе би се х изговарало, али га опет морамо узети за туђе ријечи (овђе треба разумје ти и саме Славенске и Росијске ријечи, које ми сад узимамо, н. п. воз дух; ја овђе наши би смијо уписати возду, ни воздуг, ни воздуј». ни воздук; зашто онда нити би била ријеч наша ни Росијска), као и ф. 8 Није слово, него је читав слог (wm, или от) и ријеч. Од прије, док није било аршије ни штампе, морали су људи све књиге писали на паргаменту (углађеној кожи), који је био млого скупљи од најљепше аршије сад; запо су се старали да пишу што се може краће; и тако су почели надмепіати тишле и скраћивати онакове ријечи, које често долазе, и које сваки ласно може погодити, н. п. хс, оц, двдь, бѣ, гъ, значи христос, отац, давид, Бог, господ и ш. д. Од овакога писања имали су двије вајде: једну што се брже писало, а другу, што се штеђео паргамент. - Такођер није слово, него је састављено као и ; Руси и остали,

СБИ

готово, Славенски народи изговарају га као шч, шако и нови књижевници Српски по Сријему, по Бачкој и по Банату; а остали сви Србљи (као н. п. по Србији, по Босни, по Ерцеговини и т. д.) и Бугари изговарају га као шт, н. п. аще, щедрота, пища, пещера, чате аште, штедрота, пишта, пештера и т. д. **). Ово је био говор, како га (наши) књижевници изговарају у читању Славенски књига, а у Српском језику имају оне ријечи, које се у Славенском језику пишу са щ, или шт, н. п. штит, заштитити штука, штене, штипати, пришт и т. д. или ћ, н. п. ноћ, пећ, моћи, пећи, жећи, пишући, одећи, позлаћен и т. д. ы Има глас између е и и (готово као њемачко й), али у Српском језику нема таковог гласа, ними га Србљи могу изговорити, него га у црквеним књигама читају као и, н. п. син, риба, бик и т. д. . Није (данас) слово никакво, него је знак, који умекшава полугласна слова, н. п. учитель, конь, лебедь, радость, чати се учитељ, коњ, лебеђ, радосћ и т. д. ***). У старим књигама Славенским нема ниђе дебелога јера (ъ) него свуда мало (ь), н. п.

*) Србљи, који живе по варошима (како у Сријему, у Бачк. и у Бан. тако и у Србији и у Босни, радо изговорају ф, тако, да га кашто и у нашим ријечма узму мјесто в (понајвише у онаковим ријечма, ђе је У Славенском језику х пред в), н. п. фала, фалиши, уфашити зафатими, дофатиши и т. д.

**) И у Сријему има старије попова, који још овако чате.

***) Може бити да Руси могу њим умекшати и остала полугласна слова н. п. б, р, с и т. д. али Србљи не могу. И само дит напињу се само нови књижевници Сремачки и Бачвански да читају као ђић, H. п. госпођ, пућ, косћ и т. д. а остали сви Србльи читају, као што и говоре, господ, пут, кост иш, д.

вь заповѣдехь твоихь; кь заповѣдемь твоимь; печаль прієшме ъ грѣшникь "ставляющих законь швои и т. д. 5 Није слово, него је слог је, и само се пише у сриједи и на крају послије полугласније слова (а у почетку и послије самогласније слова ни пошто*), н. п. вѣра, мѣра, рѣка, горѣ, чати се вјера, мјера, рјека, горје и т. д. А кад стоји послије лин, онда се л чати као љ, н каоњ, аѣ као е ( са л слије се уљ, а сануњ), н п. лѣто, нѣдра, чаши се љето, њедра и т. д.

• У почетку се изговара као Ѣ (је), н. п. єдинѣ, єжъ, чати се једин, јежи т.д. а у сриједи изговара се као е (и пише се за разлику паДежа!), н. п. отецъ (у родиш. млож), спасенія (у имем. млож.) и

т. д. i

ю Какогођ што је Ѣ сложено из јие, тако је ю сложено из ј и у, н. п. югъ, царю, мою, чати се југ, царју, моју и т. д. а кад стоји, послије лин, онда се л чати као љ, и као њ, аю као у, н. п. люди, землю, святыню, богиню, чаши се људи, земљу, свјашыњу, богињу и т. д.

А дус) Као слово не пише се данас нигђе у Славенском језику.

(5) Ми и Руси изговарамо као о, зато га Руси нијесу ни узели међу сво ја слова. а (а) Сложено је из ји а (као иѣ из ј не, ию из ји у), н. п. наворъ, кагода, царя, моя, шворятъ, чаши се јавор, јагода, цаpjа, творјаш, мојаи т. д. А кад стоји послије лин, онда се А чати каољ, и каоњ, а я каза, н. п. земля, святыня, чати се земља, свјатыња.

Изговара се као кс (и Руси су га већ одавно изоставили).

Изговара се као пс (и ньега су Руси изоставили).

Само је за Грчке ријечи. Србльи је друкчије не могу изговорити, него као м; Руси понајвише пишу (и изговарају) ф мјесто о, н. п. ФеоДоръ, Афини и т. д. А у ђекојим ријечма пишу (и изговарају, као и Србљи) т мјесто, н. п. шеамеръ, математика, аптека. Такођер је за Грчке ријечи, и изговара се двојако: 1) као в, н.п. Паѵелъ, еѵхарістіа, еѵаггелїе. 3) као и, н. п. мѵро, шѵран, и ш. д. Већ и Руси пишу Павел, евангелїе, шираннѣ и т. д.

Ово је био говор о Славенским словима, којије ми немамо (ниши нам требају); сад да речемо неколике ријечи о нашим словима, којије Славени немају. Слабени немају ђ, ј, љ, њ, ћ, џ.

и Је и код нас готово само за туђе ријечи (осим увјеџбати, наруџбина). 4 и . Ако у Славенском језику лебедь, Господь, швердь, задь, мѣдь, треба читати лебеђ, Госпођ, шверђ, јађ, мјеђ; апушь, радость, милость, (ако треба читати) пућ, радосћ, милоск: онда Славенима треба ђић, као и нама: зашто они само слова немају, а гласове имају као и ми.

* и Требало би Славенима какогођ и нама. Кад би у Славенском језику (или барем у Русијском) било љињ, онда бисмо знали, или піреба чатими конем, или коњем; кони, или коњи; конски, или коњски; учителем, или учитељем; учители, или учитељи; на земли, или на земљи; воли оца небеснато, или вољи оца небеснаго; книга, или књига; коли, или коли; жни, или жњи; љублен, или љубљен; обновлен, или обновљен; сохранен, или сохрањен; онда бисмо ласно могли одсу дими, или имају правије ђеца, која поју у цркви Буди имја Господње, или учитељи и свештеници, који читају Господне и т. д. Код нас ђекоји учитељи Славенскије граматика кажу, да у оваковим ријечма ли и ни треба чатиши љиињи: зашто је (веле) у именителном умекшано лин, па свуда остаје као љињ; али је то слаб изговор: кад би тако било, онда не би требало ни у другим падежима ли саши я ни ю, него а и у, н. п. требало би писати земку, волу, боги

ну, кона, учитела, кону, учителу, па би се чатило земљу, вољу, богињу, коња, учитеља, коњу, учитељу: него је то, с опроштењем, крпеж, који показује недостатак Славенске Бу

квице.

Тако је исто потребно ј у Славенском језику, н. п. кад се пише у имен, струя, Троя, судія, у вин. струю, Трою, судію: требало би и у род. и у даш. писати струји, Троји, судији, а не струи, Трои, судїн.

О ГЛАСОУДАРЕНИЈУ.
(de accentn)

У Српском језику, имају 4 различна ударенија гласа, и по њима су ево начињена 4 знака:

Први (`) стоји над оним словом, ђе се глас оштро изговара, н. п. вода, врана, вуна, земља, премешаши, премешнуши, шица, пиши, крст, прст и ш. д.

Други (') стоји над оним словом, ђе се глас управо протеже, н. п. грана, овца, сека, рука, виками, душа, рикаши, весеље, шокати, срна и т. д.

Трећи () стоји над оним словом, ђе се глас као округло разлази, н. п. глад, благо, тело, бир, сунце, круг, рој, памтиши, три, крв, трк, цоњка и т. д.

Четврти (^) стоји над оним словом, ђе се глас̧ тако протеже, да од протезања прелази нешто и на друга слова, која иду за њим, н. п. наво; (и свуда у родит. млож.) десет људи, пеш оваца, свију народа и т. д.

Које ријечи на ком слогу имају који знак гласоударенија, то ће се по времену одредити у грамашикама; а ми овђе за сад само да опоменемо још. нешто код обије знака гласоударенија, да би се лакше могао познати прави глас ријечи:

1) Глас је првога знака (') двојак, које се особито може познати у једнаким ријечма, н. п. бацати оштрије се изговара кад значи Пефеп, него кад значи perfen; тако се ора изговара оштрије кад значи діє rete Beit, него кад значи діе Хир; тако се изговара оштрије јарица млада коза, него јарица шеница и т. д. зато сам ја у оваковим ријечма метнуо два знака (*) ђе се оштрије изговара, као што се може виђети код бацати, јарица, пара и т. д.

3) Код трећега (*) треба упамтиши: а) ђе је гођ на другом, или на трећем, или на четвртом слогу овај глас, онђе пред њим мора бити на ком слогу и оштри (`), н. п. овчар, ратар, радост, господар, готовљење, горопадник, војводовање и т. д. зато ја нијесам (свуд) ни метао оштрога на први слог, ђе је ово на другом, као н. п. код овчар, ратар, рвач, радост, рањење, ношење, мошање, гњецован, голешан, грађанче и т. д. 6) овај се глас налази код свију ријечи, које се од несавршителни глагола граде на ње на предпошљедњем слогу, н. п. гомовљење, ријење, војводовање и т. д. зато га у оваковим ријечма не би требало ни писати (кад се зна да је свуда), као што га ја нијесам писао у оним оваковим ријечма, које напријед имају глас другога знака, н. п. писање, стругање, досађивање, откупљивање, љўбљење, и т. д. в) готово би се могло рећи, да је и овај глас двојак у оним ријечма, ђе се два налазе на једној ријечи, н. п. памћење, судим, радим, шарам, вежем и т. д. (у оваковим глаголима).

3) И четвртога је знака (^) глас двојак, које је најлакше познати у једнаким ријечма, н. п. нас има седам друга, и сваки имамо по десет лепи друга (што се конци препредају): овђе се у десет лијепи друга не протеже шако глас, као у седам друга, него се изговара друта, тако исто кад се рече: виђели смо на небу 10 дуга, и донијели смосваки по 10 качни дуга; десет грана, и допао рана и ш. д.

[ocr errors]

4) Глас не остаје све једнако на једном слогу, него се мијења, и. п. вода, воде, води, воду, водо, водом, води, воде, вода, воДама; соко, соколе, соколе; лонац, лонца (а ронац, ронца!) донци, лонаца, лонцима; писаши, пишем, писаше; јунак јунака, јуначе, јунака и т. д.

склоНЕНИЈА.

(de substantivorum declinatione)

Српска имена суштествителна имају четири склоненија.

Прво. Склоненије,

По коме се склањају сва имена мушкога рода, која се свршују на полугласно слово и на у, и она на а, која и у родителном имају а; и на о која у род. имају ла; и неколика на е Н. П.

[merged small][subsumed][subsumed][subsumed][subsumed][subsumed][merged small][ocr errors][subsumed][subsumed][subsumed][subsumed][subsumed][subsumed][subsumed][subsumed][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small]

*) у пјесмама се налази ђешто дам. млөж, као твор. јед. (као што је и у Славенском језику), н. п. Биће доста меса и габраном; Тако Турком Турски селам даде и т. д. Бешто се овакови дат. млож. падеж може чути и у говору, особито у Бачкој (по гарошима), и понајвише код они имена, која у млож. броју нарасту на еви или на ови, н. п. воловом, соколовом, царевом; пријатељем,. Момком и т. д. Али од Србијанаца, од Бошњака и од Ерцеговаца, ја то нијесам чуо никад, него би још и у пјесмама прије казали воловим, соколовим, царевим, пријатељим (као Турски Турцим Бога називаше); или волов'ма, пријатељма и п. д. а не вјерујем да би и Бачвани казали, н. и прстом, зубом, ноктом? **) Бешто се може (особито у Сријему, у Бачкој и у Банату) изостаЕИШИ ОВО ма у твор, и у сказ. млож., н. п. сјелени, на волови. у котлобии ш. д. И овако се по реченим мјестима (особито у писању) изоставља ма у твор. и у сказ. код свију имена (осим трећега склоненија) суштествителни и прилагателни, и код ђекоји мјестоименија (н. п. мој, швој, свој, чиј). Али у Србији, у Босми и у Ерцеговини, слабо се и у пјесмама чује (н. п. Ас ајдуци како начинимо), него се радије изостави пошљедње а, или и испред м, н. п. На синџирим ситне типіренке; у Руњанским зеленим шлий. вицим; Под чадорма робље подјелище и т. д.

« PreviousContinue »