треба уметнути а међу она два полугласна слова, н. п. тавни, таван ; плитки, плимак; мудрй, мудар и т. д. Осим црни, црн; сребрни, сребрн; грки, грк, и осталије овакови.

А кад оће да се начини од усјеченога прилагателног цијело, онда му треба додати на крају и, н. п. жуш, жуши; зелен, зелени; дрвен, дрвени и т. д. А која прилагателна имају а пред пошљедњим полугласним словом, од они нека избацују а у свима осталим премјенама и падежима (као и ђекоја суштествителна имена мушкога рода, н. п. јарам, јарма), као н. п. 1) сва готово која се свршују на ан, н. п. дробан, дробна, дробно, дробни; мако раван, гладан, празан, рујан, болан, вољан, помаман, крупан, оран, красан, симан, срећан, мучан, кршан и т. д. (осим лаган, лађан, мла ђан, узан, мекан, ваљан, санан, танан, сићан). 2) која се свр. шују на ак, н. п. љубак, узак, риједак, вишак, млећаќ, мајецак, дугачак, прищак и м. д. (осим лак, млак, јак, нејак). 3) која се свршују на'ар, н. п. рабар, мудар, мокар, ошмар и п. д. А нека опет задржавају а, као н. п. 1) која се свршују на а б, н. п. слаб. 2) која се свршују на ав, н. п. лукав, рапав и т. д. 3) која се свршују на асм, н. п. рачвасм, пумоногасм и м. д. 4) која се свршују на ам, н. п. главаш, крилат, носам и т. д.

Дивљи, мали, и велики, не усијецају се никако. Дивљи требало би да буде диваљ, дивља, дивље; "малӣ, мал (илима о), мала, мало; авелики, велик, велика, велико; али се не говори ни једно, него остају тако: дивљи, дивља, дивље; мали, мала, мало; велики, велика, великô. Истина да се мјесто мал и велик узима ма лен и голем, али се говори и онако, н. п. јеси ли велики нарастао, (овђе Србљин ниши ће рећи велик ни голем).

Прилагателна имена имају три рода и два склоненија.

Прво склоненије,

•

По коме се склањају сва прилагателна имена, која се у средњем роду свршују нао, или у мушком роду на б, в, г, д, з, к, л, м, н, о, п, р c, m, н. п. слаб, здрав, дуг, млад, брз, дубок, обал, пишом, Раван, дебео, муй, мудар, бос, жуш и т. д.

Примјер првога склоненија.

*) Истина да би по смислу требало да нема зват, усјеченог, али ја сам чуо ђе се говори: немој добар човече! прођисе добар чо

вече! и м. д.

В. куме,

3.

жума.

им, жумијем

с жума, жем, за сватри рода,

II. Цијело:

јединствени број.

мушк.
И. жути,
Р. жутога, жумог
Д. жутóме, му, ом,
В. жўмога, жушог,
жути,
Т.ж шим, жутијем,
С. жўшóме, му, ом,

3.

жуте

женск:

жута,
жуме,

жумој,
жуму,
жума,

мложествени број.

И. жути,
Р. жушије, жути,
Д. жушима, им, жушијем,
В. жуше,

јем,}

3. жуми,

Т. жушима, йм, жушијем, за сваш рирода,
С. жушима, им, жушијем,

мушк. И. Брук,

Р. врука, врућега, врућег,
Д. врућу, врућему, Кем,
В. врућа, ћега, ћег (врућ),

3.

жумб,
жуто,
жумом, жушим, жутијем,
жумој, жýmóме, му, Ôм.

за сва три рода,

Т. врућим, врућијем,
С. врућу, врућему, ћем,

И. врући,
Р. врућије, врући,
Д. грућима, им, ћијем, ј
Б. вруће,

3.

средњ.
жумо,
жумбга, жумór,
жутоме, му, ом,

жуме, жуша,

Друго склоненије,

По коме се склањају сва прилагателна имена, која се у средњем роду свршују на е, или у мушком роду на ђ (и на ђи), ји, ли, њи, "ћ (и на ћи), н. п. риђ, говеђи, мачји, дивљи, рибљи, кокошињи, врућ, щелећи и т. д.

Примјер другога склоненија.

1. Усјеченс.

јед. број.

женск.

врућа,

вруће,
врућој,
врућу,

жуме, жума,
жуте, жума,

млож. број.

вруће,

за свамри рода.

вруће,

врућом, врућим, врућијем,
ьруkój врућу, врућему, ћем,

Т.

с. врућима кам кием, за стамри

J

рода.

средњ:
вруће,

врућа, врућега, ћег,
врућу, врућему, ћем,
вруће,

врућа,

Брука,

*) И код прилагателни се имена у твор. и у сказ. млож. изоставља особимо у писању у Сријему и у Бачкој оно м (ма и јем) на крају (као и код сушті имена првога, другога и четвртог склоненија), н. п. с добри коли, по зелени ливада, у Српски новина,

на сеоски волови и ш. д.

мушк.
И. сав,
Р. свега,
д. свему,
В. свега (сав),
3. caв.

Т. свим, свијем,
С. свему,

И. сви,

И. врући,

д. Врућима, врућим, врућијем,

В. вруће,
3. врући,

Т. во Ћима, врућим, ер Ћијем, за сватри рода
С. врућима, врућим, врућијем,

женск.

врућа,

вруће,
врућој,
врућу,
врућа,
врућом,
врукој,

млож. број.
вруће, врућа,

за сватри рода.

Примјечаније. Сав, сва, све, броји се такођер међу прилагателна имена, али се склања по своме особитом начину, ево овако:

јединствени број.

,

д. Сема, сен сенем, свјема“), }

свије, свију,

В. све,

3. CBI,

Т. свима, свим, свијем, свјема,

Bрyhe врућа,
вруће, врућа,

средн.

еруће,
врућега, вр her.
BP hemy, врућем,
вру
вруће,
вруће,
врућим, врућијем,
Еру ему, врућем,

мложествени број.

све,

сва,

све, све,

CE

свега,
свему,
све,

све,

свам, свијем,
свему,

за свамри рода.

,

сва, сва,

за ст

за свамри рода.

Уравненије прилагателни имена.

(de comparatione adjectivorum)

Кад се цијеломе прилагателном (мушкога рода) дода на крају і онда постане степен сравнителни, н. п. слаби, слабији; боганій бога мији; мудри, мудрији и т. д.

Али има малого прилагателни имена, која не иду по овом правилу, него са свим друкчије постаје од њи сравнителни степен, као н. п.

1) Која се свршују на д, претвори се ду ђи, н. п. млад, млађи; луд, луђи; тврд, пѣрѣй и т. д. Али рад има (по правилу) радији. 2) Која се свршују на г и на 3, претвори сегизуж, н.п. драг, дражи; благ, блажи, дуг, дужй (и дуљи), брз, бржи и т. д.

3) Произведена на дак, зак, нак, пак, лек, сок, шок, она промјењују пошљедња оба слова (и полугласно и самогласно) на и, а д на †, з на ж, л на љ, н на њ, с на ш, ам на Á, н. п. сладак, слађи;

*) Ово се пошледње (свјема) може чути од Ерцеговаца,

узак, ужи; далек, даљй; манак, пањи; висок, виши; кра так, краћи; жесток, жешћй, и т. д. К овима иде и дугачак, дужи (или дуљи). Али вимак, каже се вишкији.

4) Произведена на жак и на рок, она само промјењују пошљедња два слова на и, н. п. межак, межй; щирок, шири и m. д.

5) Произведена на бок, и она промијене ок на и, а послије 6 добију љ н. п. дубок, дубљи *).

9

6) Која се свршују на ум, и у онима се претвори m у ћ, н. п. љуш, љући, густ, гушћи и т. д. К овима иде и чврст, чвршћи. 7) Која се свршују на ув и на уп, она добију на крају љи, н. п. сув, сувљи; мун, шупљи и т. д. К овима иде и жив, живљй; крив, кривъ й.

8) Која се свршују на ђ и ћ, она само добију и (као цијело прила гателно) и промијене глас, н. п. риѣ, риѣй; врућ,

врући. 9) Лак; мек и лијеп, имају на ши, т.ј. лакши, мекши, 10) Бијел и дебео имају бјељи, дебљи; црн, црњи; бијесан, бјешњи.

љепши.

11) Горак' горчи; грк, грчи; јак, јачи; млак, млачи. 12) Нека са свим без правила, н. п. вёлики, већи; добар, бо љи; зао, гори; мали, мањи.

Кад се сравнително ме степену дода спријед нај, онда постане степен превосходни, н. п. богамији, најбогатији; бољи, најбољи и т. д. (Може бити да би ово нај требало писати само за себе: нај 60гамији, нај бољи и т. д. као што чине и други ђекоји Славенски народи). у обадва степена (у сравнителнога и у превосходнога), кад се промијени пошљедње и на а, онда постане женски род, а кад се промијени на е, онда средњи, н. п. мудрији, мудрија, мудрије; најмудрији, најмудрија, најмудрије и т. д. Обадва се степена склањају по другом склоненију прилагателни имена.

Која прилагателна имена могу имати сравнителни и превосходни степен, која ли не могу, то се најбоље може познати из њиова значења; а по ријечима могла би имати сва. Истина да не може бити дрвеније што је дрвено, ними поповскије што је поповско; али би се опем могло рећи, и у шали би могло поднијеши, н. п. најславеносерпскија књига.

Горњи, доњи, задњи, крајњи, први и стражњи, имају само превосходни степен (а не би требало ни њега да имају), н. п. гово ри се најгорњи, најдоњи, најзадњи, најпрви, најсм ражњи.

О ИМЕНУ БРОЈИТЕЛНОМЕ.
(de numeralibus)

Имена су бројите на геморогуба:

1) Основна, која сами број показују, или којима се одговара на питање колико? н. п. један (1), два (2), при (3), четири (4), пет (5), шест (6), седам (7), осам (8), девет (9), десет (10), једанаест **) (11), дванаест (12), тринаест (13), четрнаест (14), петнаест (15), шеснаест (16), седамнаест (17), осамнаест (18), деветнаест (19), двадесет (два

*) Из овога се види, да је у свима овим ријечма било најприје ј, н. п. сладји, узји, далји, танји, крамји, висји, дубји, па се пред ј претворило (или слило се с ј) дуђ, зуж, луљ, нуњ, суш, мућ; а 6 није се имало у што претворити, него се претворило јуљ, као и послије в и п, н. п. сув, сувљи; муп, мупљи и м..Д. По овом би требало казати межји, межја, шежје; ширји, ширја, ширје (као н. п. Божји, Божја, Божје; Курји, курја, Курје): али се не говори.

**) Млоги списатељи и књижевници наши (а особито по Сријему и по Бачкој) пишу једанајсм, дванајст и щ. д. али од народа ни јесам могао чути да тако говори.

дест, дваест, 20), двадесет и један *) (21), двадесет и два (22), двадесет и три (23), двадесет и четири (24), двадесет и пет (25), двадесет и шест (26), двадесет и седам (37), двадесет и осам (28), двадесет и девет(29), тридесет (тридест, приест **) 30), четрдесет (чемрьесм, 40), педесет (50), шесел (шездесем, 60), седамдеселі (70), осамдесет (80), деведесет (90), стотина (смо, 100); двјеста (двије смошине, 200), трисма (при стомине, 30), четири стотине (100), пет стотина (500), шест стотина (600), седам стотина (100), осам стомина (800), девет стотина (900), иљада (1000), двије иљаде (2000) и м. д. до иљада иљада (1000000).

И. двије (две),
Р. двију,
Д. двима, двјема,
В. двије,
3. двије,
Т. двима, двјема,
С. двима, двјема,

Један, једна, једно, склања се, у сва три рода, по првом склоненију прилагателни имена (као цијело прилагателно); па и то не само у јед. него" и млож. броју : зашто му или добива значење имена прилага шелнога, н. п. једни веле; или се прилаже имену суштествителноме, које се говори само у млож. броју, н. п. једне виле, једне гаће, једна врата и т. д.

Два, три, четири, склањају се само у женском роду, ево овако:

А у мушкоме и у средњем роду не склањају се ова бројителна име на никако кад се говори о бездушним стварима, него се онако употребљавају са суштествителним у род. јед., н. п. д ва расма, два брда ; код два расма, међу два брда и т. д. И у самом женском роду говори се овако (кад је име бројително са супішествителним), н. п. код двије жене иде неопран; тражио сам га у шри куће;

,,Преко три воде студене,
,,Преко три горе зелене

-

А кад се говори о животињама и о људма, онда се понајвише у мушком роду у свима осталим падежима претвори основно име два, три, чепири, у суштествително двојица, тројица, четворица ***), па се ова само склањају, а суштествително, коме је говор, остаје у род. млож. н. п. два јунака, двојице јунака, двојици јунака и т д. А у средњему роду, кад је говор о живим стварма, не говори се основно име готово никако, него се узме мјесто њега самостојно, н. п. двоје пилића, проје чељади, "четворо ђеце, петоро прасади (прасада), лемнаесморо чељади, двадест и пеморо ђеце, мридесморо говеда, тридесем и једно говече и т.д. ****).

Остала бројителна основна имена до смо мине, и преко стоти. не до иљаде, не склањају се никако, него онако показују број свију имена сушт. (која морају стајати у род. млож.) мушкога и женског рода, а средњега само бездушније, н. п. пем јунака, пеш жêна, пеш се

*) Ђекоји изоставе кашто и, па говоре онако: двадесем један, двадесем два и т. д. али је обичније са и.

**) Да не рече какав језик о поправимељ, да је ово (мрие см, чемръесм, шездесем) подло и покварено: и Руси говоре и пишу тридцамѣ, шесмьнадцамъ и т. д.

***) двојица, тројица, четворица и т. д. понајвише се говори о људма, а може се рећи и о осталим животињама, н. п. подај оној двојици волова нека лижу соли и т. д.

****) Могло би се рећи н. п. два шелеша, при чељадема, чемири ђемета; али од четири до десем не говори се! никако. него се основно претвори у самостојно, а сушди. узме род. млож