Page images
PDF
EPUB

ла; двадесет људи, двадесет и један човек, двадесет и четири човека, двадесет и пет људи; сто градова, пет стотина села и т. *) А кад се говори о живим стварма средњега рода, онда се основно име претвори у самостојно, као што је мало прије речено.

Стотина и иљада склањају се као и остала сушт. имена другога склоненија, и показују број имена сушт. без разлике рода, и у склањању сушт. остаје једнако у род. млож,, н. п. стотина оваца, стотине оваца, стотини оваца и т. д

1) Један, једна, једно, показује име суштествително (у сва три рода) у имен, јед., н. п. један човек, једна жена, једно дијете; два, три, четири, показују имена сушт. мушкога и средњег рода у род. јед., а женскога у имен. млож., н. п. два човека, при камена, чешири брда, двије воде, при горе, четири жене и т. д. а пеп шест, седам и пд. показују имена сушт. (у сва три рода) у род. млож., н. п. пет људи, пет жёна, седам села, осам весала и .д. А кад се дође у броју на сложена с један, два, три, четири, онда сушт. опет дође у јед. број, н. п. двадесет и један човек, Двадесет и два човека, двадесет и три човека, двадесещ и четири човека, двадесет и пет људи и т. д.

2) Самостојна, која у јед. броју служе за живе ствари средњега рода мјесто основније, а у млож. броју имају значење прилагателни имена, н. п. двоје (двое), троје (трое), четворо (четверо) **), петоро, шесторо, седморо, осморо, деветоро, десеторо, једанаесторо, дванаесторо (може се чути и двоенаесторо), тринаесторо, четрнаесторо, петнаесторо, шеснаеспоро, седамнаесторо, осамнаесторо, деветнаесторо, двадесторо (дваесторо и двадесеторо), двадесет и једно, двадесет и двоје, двадесет и троје, двадесет и четворо, двадесет и петоро, двадесет и шесторо, двадесет и седморо, двадесет и осморо, двадесет и деветоро, тридесторо (триеспоро, тридесеторо), четръесторо (четрдесеторо), педесеторо, шесеторо (шездесеторо), седамдесеторо, осамдесеторо, деведесеторо; сто и једно, сто и двоје, сто и троје и т. д.

Самостојна имена бројителна склањају се у јед, броју ево овако:

[blocks in formation]

Као двоје склања се обоје и обадвоје; као троје светроје, а остала сва као четворо.

А у млож. броју склањају се ова имена бројителна, као и остала прилагателна првога склоненија, и употребљавају се не само у средњему, него и у мушкоме и у женском роду, н. п. проји јади; проја враша; троје чарапе и ш. д.

3) Редна, која показују имена сушт. у ред постављена ви, други, трећи, четврти и т. д.

,

н. п. пр.

Први, други, трећи и четврти, постала су особитим начином, а остала постају од основније с додатком и, н. п. пеш-и, шест-и (седми и осми избацују а), девет-и; двадесет - и, двадесет пет и, и п. д. Али од стомине и од иљаде нема и никако, а даље говори се

*) И овђе се до десет у склањању претвори основно име, у мушком роду, у суши., н. п. пещ, петорице; шест, шесторице и т. д. ** И тако сва остала имју на оро и на еро, н. п. петоро или петеро, дванаесторо и дванестеро и т. д. Мени се чини да те обичније ово на оро.

н. п. сто двадесети, триста педесет седми, пет стотина деведесет осми; иљада двадесет трећи и т. д.

Сва редна бројишелна имена (осим трећи) склањају се, у сватри рода и у обадва броја, као цијела прилагателна првога склоненија, а тре* и по другоме.

4) Умложна, којима се одговара на питање коликогу6 ? или коликострук? н.п. двогуб, или двострук; прогуб, прострук, четворогуб, пешорострук, двојак, пројак, и т. д. Ова бројителна имена нијесу друго ништа, него прилагателна имена, која су постала од самостојни бројителни имена с додатком губ или спірук (осим двогуб, двострук, двојак; прогуб, троструск, троТак) и склањају се (цијела и усјечена) као и остала прилагателна имена првога склоненија.

5) Нарјечна: а) којима се одговара на питање колико пута, н. п. једанпут (мјесто једанпут каже се и једном), двапут (двапута), трипут (трипуша), чеширипут (четири пуша); пет пӳТа*), шест пута и п. д. 6) којима се одговара на питање који пупі? н. п. први пут, други пуш, трећи пут и т. д. Као што се мјесто једанпут говори једном; тако се и мјесто први пут, други пут, трећи пут, четврти пуш и ш. 4. говори првом, другом, преКом, чепівртом, пешом и т. д. И ово су права имена бројителна овога реда, а једанпут, два пуша; први пут, други пушиш. д. шу су по двије ријечи.

Ова се бројителна имена не склањају, као ни остала нарјечија. Бекоји граматици узимају међу бројителна имена и оне ријечи, које показују неизвјесно млоштво ствари, н. п. млого, мало, неколико, остали, читав, пола и т. д. Између овије нужно је нешто упамшити код неколико: какогођ шпо два, три, четири, показују имена сушт. мушкога и средњег рода у род. млож, а женскога у имен. Млож., тако исто и неколико кад значи мање од пет, и. п. неколика човека, неколика ђешета, неколике овце; а кад значи више од четири, онда показује сва имена сушт. у род. млож., н. п. неколико људи, неколико јаја, неколико оваца и ш. д.

О МЈЕСТОИМЕНију.

(de pronomine)

Мјестоименија су шесторогуба:

1 Која показују три лица: је, ти, он; к овима ћемо узети у склацању и 11. Повратно себе, која се ево овако склањају:

јединствени број.

ија,

Р. мене, ме.

[blocks in formation]

он (он)
њега, га. ње, је.

она.

[blocks in formation]

њега(њга, њ) њу, је.

њега, га. себе. њему, му, себи(себе), (њега, га). себе, се.

[blocks in formation]

Д. мени (мене), ми. шеби (тебе), ши. њему, му, њој, јој,

В. мене, ме.

3.

Т. мном.

С. мени.

ти.

тебе, те.

тебе, те.
ми.

тобом.

теби.

њиме (њим). њоме (њом). њиме(њим). собом.

*) у Бачкој и (ђешто) у Сријему говори се пуши мјесто пуша, н, п, цет пуши, шест пути и ш. д.

[merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small]

Код овије мјестоименија треба упамтити:

1) Мјестоименија првога и другог лица имају у род. дат. и вин. јед., и у дам. млож, броја двојако; а мјестоименија трећега лица имају двојако у сватри рода и у обадва броја у род, да и у вин. Бекоји мисле да је то све једно (као н. п. код прилагателни имена жужога и жутог; жутоме, жутому, и жутом), него само да је ово друго у говору скраћено од првога. **) Може бити да је ово друго постало некад од првога, али је данас у говору са свим различно једно од другога. Прво (мене, тебе, њега, ње; мени, теби, њему, њој, мене, тебе, њега, њу и т. д.) стоји: а) у почетку н. п. не може се рећи и смо дали, га сам виђео, те су звали; него meби смо дали, њега сам виђео, тебе су звали и т. д. 6) кад је сила говора (Хафои) на мјестоименију, н. п зобни њега, казао сам и теби, дао сам и теби и њој, даћу вама и њима и т. д. в) послије предлога (осим мјестоименија првога и другог лица у вин. падежу), н. п. код мене, код meбе, код њега, код ње; к мени, к вама, к њима, к њој, а у вин. падежу у првога и у другог лица говори се обоје, н. п. за мене или за ме, за тебе или за те; пред мене или преда ме, пред тебе или преда ше, пред себе или преда се; а у трећем лицу само се прво узима, н. п. пред њега (предањ, предањга), пред њу (преда њу), пред њи (предањи) и т. д. А у осталим догађајима говори се друго (ме, ше, га, је, се; ми, ши, му, јој ; нам, вам, им, й, и), н. п. боји ме (ше, га, је, и) се, казао ми (ши, му, јој; нам, вам, им), звао сам га и т. д. ***).

2) Мии ми: а) узима се кашто мјесто мој и твој, н. п. јеси ли ми виђео коња; виђео сам ти брата; био сам м и код куће и т. д. А 6) кашто не значи готово ништа, него се говори (особито ши) као за неко чудо, н. п. лијепа ти је, јади је убили! чудно ти га превари! Чарна горо пуна ти си лада!. Ньу ми пиша Громовник Илија (не опомињем се више за ми). в) Сит сам и се наспавао; јеси ли ми здраво путовао? и п. д. Ово иде у прво значење (мјесто мени и теби).

5) Мјестоименије трећега лица има у вин. јед. мушкога и средњег рода, осим њега и га, још њ и њга; и ово се узима само с предлогом, и у значењу се не разликује од њега, н. п. зањ, зањга или за њега; предањ, предањга или пред њега; мимоњ, мимоњга или ми

Мо њега и т. д

4). Мјестоименија првога и другог лица имају у даш. јед. осим ми ими, још двојако: мени или мене, теби или тебе. Народ понајвише говори мене, тебе ****), а списатељи и књижевници мени, теби (да се разликује од винителнога!).

5) Бекоји додају у род. дат, вин. и у сказ. једин. броја, и у даш. и сказ. млож. на крају ка, кар и карена, н. п. меника, меника Меникарена; шебика, шебикар, шебикарена; менека, меap

*) у Крајини Неготинској и у Црној ријеци говоре и ни (мјесто нам), и. п. Да ни си ти жив господару! да ни је Бог дао и т.д. **) Зато ђекоји пишу 'га, "му, им и п. д.

***) Ја мислим да и у Славенском језику овакова разлика има између мнѣ и ми, тебѣ и ти, мене и ма, тебе и тя, себе и ся (прем да наши дојакошњи Славенски граматици никакве разлике не напомињу). Да ли би (н. п.) све једно било: Помилой мя Боже, и помилой мене Боже?

****) Ово је управо од Славенскога мнѣ, шебѣ (е мјесто ѣ, као и на више мјеста).

некар, менекарена; његака, његанар, његакарена и т. д. (у Мушкоме и у средњем роду).

6) Код свију имена винителни је падеж у средњем роду као имен., а код ови мјестоименија није, него је вин. у средњем роду као и у мушкоме, н. п. шта је том ђещету, те плаче? избила га мати; каМо ти платно? однијела га вода и т. д.

2) Тако је код свију имена једнак у јед. броју дам. и сказ., а у млож, броју дам. твор, и сказ., а овђе није: зашто сказ. у јед. броју не може имати ми, ши, му, јој, него само мени, теби, њему, њој; нити у Млож. броју могу имати твор, и сказ. нам, им, него само нама, њима. 11. Која што присвојавају, н. п. мој, моја, моје; твој, швоја, твоје, свој, своја, своје; наш, наша, наше; ваш, ваша, ваше; њиов, њнова, њиово; његов, његова, његово; њен, њена, њено (њезин, њезина, њезино); нечиј, нечија, нечије; свачиј, свачија, свачије; ничиј, ничија, ничије. Мој, швој, свој, склањају се ево овако:

[blocks in formation]

Р. мојега(-ега), мојег(-ег), мога, мог, моје,
Д. мојему(-ему), мојем (-ём), моме, мом, мојој,
В. мојега(-ега), мојег(-ег), мога, мог(мој), моју,
3. мој,

Т. мојим (мојим), мојијем,

мојега(-ега), мојег(-ег), мога,мог, мојему(-ему), мојем (-ём), моме,

моје,
моје,

мом,

моја, мојом, мојим (мојим), мојијем, С.мојему(-ему), мојем(-ём), моме, мом, мојој, мојему (-ему), мојем (ем), моме,

мложесшвени број.

мом.

[blocks in formation]

Његов, њиов, њенињезин, склањају се као жуш; наш и ваш, као врући; а нечиј, ничиј и свачиј, као чиј.

1Ѵ. Којима се што показује, н. п, шај, шâ, то; вај, ова, дво; исти, иста, исто; шакови, шакова, шаково (такав, таква, такво); овакови, овакова, оваково (овакав, оваква, овакво); онакови, онакова, онаково (онакав, онаква, нак в б).

Тај, овај, онај, склањају се ево овако:

[blocks in formation]
[merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small]

Т. тима, тим, тијем за сватри рода

С. шама, шим, Шијем

Исти, такови, овакови, онакови, склањају се као жути. V. Којима се што пиша, н. п. који, која, које? ко (шко)? што (шта)? чиј, чија, чије? какови, какова, каково (какав, каква, какво)?

Ко и што склањају се ево овако:

[blocks in formation]

Који склања се као мој; какови као жуши; а чиј (чији?) управо као врући, али опеш због неки мали разлика у говору даћемо му особито склоненије :

[blocks in formation]

VI. Која се односе на ствар; такова су мјестоименија: који, кои што, која по себи нијесу друго ништа, него мјестоименија којима се пита, само што се у другом смислу употребљавају, н. п. ја, који (која, које) желим; ми, који (која, које) знаш; он (она, оно), који (која, које) има; људи, ко, и мисле — ; који човек мисли да све зна, онај се не може нигда поправити; види онај, који ведри и облачи; вала Богу, који је дао; која уста рекла, она и одрекла; ко ради, Бог не брани; ко се у коло вата, у ноге се узда; код кога се нађе, да —; с ким је отишао, не ће дой

и я ш. д.

*) Може се ђешто у Србији чути и шизй, род. май и щизије, дан швор, и сказ. Шизйма, шизим, шизијем,

« PreviousContinue »