Page images
PDF
EPUB

Кад је говор о трећем лицу, највише се говори щто мјесто који, која, које, али по особитом синтаксису, н. п. човек, што је био код мене; жена, што смо је виђели; вино, што смо (га) пили; човек, што смо код њега ноћили; човек, што су му коња украли; човек, што смо га*) данас виђели; човек, што смо дошли с њиме; столица, што се на њој сједи; књига, што се из ње учи; перо, што се (њим) пише **); чо. век, што смо о њему говорили; подај оном човеку, што је донијо врећу; метни код оног човека, што сједи онамо; подај оним људма, што стоје на пољу и т. д.

О ГЛАГолу.
(de verbo)

По значењу могу се глаголи раздијелити у три реда: 1) неки глаго ли показују да ко ради што извјесно изван себе, што свагда мора стајати у вин. падежу, н. п. писати књигу, сјећи дрва, копати ви-, ноград, јести љеб, носити воду и т. д. И ови се глаголи зову Дјејствителни (послујући ?). 2) неки глаголи показују да се посао вра ћа на онога, који га ради, н. п. бријемсе, кајешсе, надашисе, накањиватисе иш. д. И ови се глаголи зову повраћателни ***), који у правом смислу нијесу друго ништа, него глаголи дјејствителни : зашто и њиов посао стоји свагда у вин. падежу (само што није изван онога, који га ради), н. п. бријати се (себе), веселитисе, као бријашига, ве-, селити те и т. д. 3) неки глаголи показују само стање лица или ствари, или посао, који не иде ни на што, што би стајало у вин. падежу, него је у ономе који га ради, н. п. боловами, снавати, ићи, сједими; гори дрво, тече вода, уздисаши и т. д. И ови се глаголи зову средњи (verba neutra) ****).

Примјеч. 1) Ово раздјеленије глагола готово не вриједи ништа: зашто готово сваки дјејствителни глагол може бити и средньи (али прави средньи глагол не може бити дјејствителни), н. п. пјевати пјесму, играми коња, копаши виноград, орати њиву, викати људе, то су дјејствителни глаголи; али кад се рече (и разумјева), н. п. боље је пјеващи него плакати; матор се коњ не учи уграти; нит умијем ораш ни копаши; јечам шрче а ракија. виче *****), онда су ово све средњи глаголи.

2) Наши Славенски граматици називају још неке глаголе страдаШелнима, а неке отложителнима (deponentia) : но такови глагола ниціи има у Славенскоме ни у Српском (као ни у Њемачком) језику ******), него,

*) Кад се говори о бездушним стварима, онда се у мушкоме и у сред њем роду га, и у женском је може изоставили, н. п. нож, што смо данас купили; да ти платим чашу, што сам разбио; добра је она пушка, што си ми поклонио; какво је оно вино, што смо данас. пили и ш. д.

**) Код оваковије ријечи, којима се што ради, често се у говору изостави оно њиме (њим) и њоме (њом), н. п. брус, што се бритва оштри; лопата, што се жито вије; гвожђе, што се кашике дубу и т. д. ***) Наши Славенски граматици опакове глаголе зову страдамел

нима, а неке отложителнима.

****) Ово је узето из Латинске грамашиске, зашто Лашини имају глаголе дјејствителне и страдашелне, а ови нити су дјејст вителни ни страдателни, него између њи средњи (као и средњи род између мушкога и женскога).

*****) Кад узјаше пијан човек на угојена коња, па трче и виче. ******) Већ ако да би ко узео (за отложителни глагол) чути, који има значење глагола савршителнога, а спреже се као глаголи несавршителни, т.ј. има полу прощавше вријеме, причастије (и дјејепричасшије) садашњег времена и суштествително од причастија страдателнога: чуја, чујаше, ҹујасмо, чујаеще, чујау; чујући чувење, (м. п. по чувењу).

.

су то они сами (граматици) узели и превели из Грчкога и из Латинскога језика: зашто су мислили, да сваки језик оно мора имати, што има Гочки и Латински; а што Славенски језик има, а Грчки и Лапшински нема, оном нијесу били ни мукает (или ако су што и напоменули, а они су о пом тако што рекли, као што говори човек о ствари, коју ни сам не разумије), као н. п. двојако значење прилагателни имена (цијело и усјечено), код лични мјестоименија мнѣ и ми, тебѣ и ти, себѣ и си, мене и мл и т. д. И Бог зна шта се још у Славенском језику није тако изоставиЛО и изгубило! н. п. односително мјестоименије што, имају сви садашњи Славенски народи, а у Славенском језику нема га! Да су га имали и стари Славени, о том не треба сумљати, него су га изоставили преводници; зашто су мислили да је оно све покварено, говедарски и свињарски, што нема у Латинскоме и у Грчком језику. - Да се вратимо опет к страдашелним и отложителним глаголима, н. п. Латинин каже једном ријечи атог, laudor, rogor и т. д. а ми у нашем језику морамо за сваку ту ријеч узети двије, т. ј. љубе ме, вале ме, моле ме и т. д. А Нијемац мора узети три ријечи, т. з. іф werbe geliebt, бивам љубљен), ich werbe gelobt (бивам ваљен) и ш. д. Које Мислим да ће сваки признати, да не иде у спрезанье глагола: спрезање глагола и склањање имена зове се само оно, кад се једна ријеч премјењује сама у себи, н. п. љубим, љубиш, љуби, љубимо, љубите, љубе, љубља, љубиши и т. д. као код имена Бог, Бога, Богу, Боже, Богом, Богови и т. д. А труждаюся ни је глагол ОШЛОЖимелии, као ни біюся страдателни, него су обадва Дјејствителни повраћателни глаголи.

Сви наши глаголи (дјејствителни и средњи) могу се опет раздијелити 1) на глаголе савршителне (verba perfectiva), који показују да је посао само један пуш рађен и свршен (или да ће се радити и свршити), н. п. закопаши, записами, доћи, наћи, дати, рећи, Бикнути, дигнути, мешнуши, умријеши, узданути и т. д. 2) на глаголе несавршишелне (verba imperfectiva), који показују, да посао једнако траје, н. п. копати, закопаваши, писати, записивати, Долазити, налазиши, тражиши, давати, говорити, вика ши, дизами, мешаши, умираши, уздисаши и т. д. И ово је најважније раздјеленије наши глагола; 1) запо, што су ови глаголи различни између себе, како у значењу, тако и успрезању: зашто а) савршителни глаголи не могу имати полу прошавшега времена ни причасшија (или дјејепричастија) садашњег времена. 6) несавршителни глаголи имају у будућем времену у наклоненију сослагателном у з (или ус), н. п. ако уздајем, ако успишем и т. д. а савршителни немају, него само ако, н. п. ако дам, ако напишем и т. д. в) од свакога несавршителног глагола може се начинити сушт. име (од причастија страдателнога, кад се промијени нна ње), н. п. копаши, копање; долазити, долажење; љубиши, љубљење и т. д. а савршителни глаголи тога немају, осим неколико ријечи које су остале као од старине, н. п. заклаши, заклање (јели веће јање за заклање); постати, постање (од постања свијеша); посрашисе, посрање (не би с њим отишао ни на посрање); поуздашисе, поуздање (џенерале моје поуздање); допустити, допуштење, опростити, опроштење; вјенчаши, вјенчање (од Слав. вѣнчаніе); али од осталије глагола не говори се, н. п. закопање, нађење, пољубљење, загрљење и т. д. г) будући да посао савршителнога глагола нема трајања ни мало, зато се њим и не може одговорити на питање, шта чиниш? него само шта си чинио? и шта ћеш чиниши? Може бити да зато ђекоји наши књижевници мисле, да је дођем, закопам, пољубим, речем и ш. д. будуће вријеме; али у нашему језику заиста није (а у другоме ком Славенском нарјечију може бити да је), него је садашње, које се понајвише употребљава у наклоненију сослагателном и у приповиједању, н. п. ако дођем; оди да запјевамо; кад нађем; устани нека он сједе; стани да ти кажем; дођем њему, па пођем да га пољубим у руку, а он ми рекне и т. д. А будуће је вријеме од ови глагола: доћи ћу, завјева ћу, наћићу, сјешћу, казаћу, пољубићу,

рећи ћу и т. д. 2) што ове разлике немају ни Грци ни Лашини, него то временима накнађавају (зато и у нашим Славенским граматикама стоји сотворихъ од шворю, напишахъ од питаю, купихЪ од купую и т. д.); а Нијемцима и осталим новим народима тешко је и доказаши ову разлику између наши глагола. Нијемци имају, н. п. geben ићи, и Eommen доћи; fußen шражити, іиден наћи; али ми имамо доћи и долазити, наћи и налазити, даши и давати, чути и слушаши, рећи и говориши, узети и узимати, и тако готово код свију остали глагола. Ми имамо дакле још један пут онолико глагола, колико остали народи.

По лицу се раздјељују глаголи: 1) на глаголе личне, који имају сватри лица, н. п. говорим, говориш, говори и т. д. а) на глаголе безличне, који се спрежу само с трећим лицем, н. п. боли, стужује ми се, грми, ведрисе, облачисе и т. д. Но и ово раздјеленије глагола не вриједи готово ништа : а) зато, што млоги глаголи, који се броје у безличне, могу имати И остала лица, н. п. ја не грмим, не грмиш ни ши, него Бог (или свети Илија); види онај, који ведри и облачи и т. д. А 6) макар имали и једно лице, опет нијесу безлични, него лични. По спрезању се дијеле глаголи на глаголе правилне и

Билне.

непра

Прави неправилни глагола ми немамо више, осим ова три: јесам, оћу и могу (јесам и оћу неправилни су и код осталије народа, а могу само је зато код нас неправилни глагол, што се у садашњем времену свршује на у, а не на ам, или на ем, или на им, као остали наши глагоАи; а у осталом спреже се по другом спрезању, као печем, осим што се у садашњем времену говори и море и може; моремо и можемо; Мореше и можеше); а остали су сви правилни. Истина да се у постајању времена налази ђешто особита разлика, н. п. притиснем, притиснути, примиште (и притисну); погинем, погинути, погибе (и погину); окренем, окренути, окрете (и окрену) и т. д. Али су зато опет ови глаголи правилни, и могу се довести у ред. Овђе можемо напоменути и оне глаголе, који немају свију времена, него само штођог, и. п. велим има само ово вријеме садашње и полу прошавше веља, а даље се узме од глагола говорим; тако подај (му, јој), удри (удрите)ʻи ајде (ајдеше, ајдемо), немају више ништа него ово у наклоненију повелителном, а у осталом се говори дам, дати; ударим, ударити, ударио и т. д.

Што је гођ склоненије код имена и код мјестоименија, то је спрезање код глагола; само се по том (у овом смислу) разликују имена и мјестоименија од глагола, што се имена и мјестоименија премјењују само по падежима и по броју, и највише могу имати око десет премјена; а глаголи се премјењују по лицима, по броју; по бременима, и по наклоненијама, и могу имати преко тридесет премјена (а Латински глаголи имају још више премјена, а Грчки још више и од Латинскије).

H.

Времена по памети нема вище, него само три, т.ј. садашње (које је сад), прошавше (што је прошло) и будуће (што ће доћи у напредак); а глаголи наши имају три проста времена осим будућега, пі ј. садашње, и два прошавша (1-во полупрошавше, које имају само несавршителни глаголи, н. п. ми купљасмо шљиве, кад он дође; ши пјеваше и т. д. а 2-го скоропрошавше, које имају сви глаголи, п. ми куписмо шљиве данас ваздан; он донесе, ја му реко и т. д.); ако још узмемо к овима и дјејствително причастије прошавшег времена, које се у нашем језику не говори без помагателног глагола сам (или је. сам), онда ћемо имати три прощавша времена, ш.ј. полу прошавше, скоро прошавше и давно прошавше (у говору се и ово давно прошавше вријеме може узети двојако, т.ј. још давније, н. п. био сам му говорио, били су му дали и т. д. но ово не иде у спрезање глагола, зашто глагол нема никакве нове премјене, него му се дода помагателни глагол био, као и остале ријечи што се слажу у говору). Будуће вријеме састави се с помоћу глагола ћу (или оћу), н. п. оћу му да ти, њемућу даши; ми ћемо купиши и п. д. Али кад сила говора иде управо, на глагол и ће дође за њим, онда се избаци оно пошљедње

ти, и мјесто њега дође ће те се састави с глаголом у једну ријеч, н. п. даћу, купиће, плашићемо, имаћете, оплешћу (већ је казато како се с пред ћ претвори у ш), јешћемо и т. д. А код они глагола, који се у наклоненију неопредјеленом свршују на ћи (мјесто ши), може се ће и послије глагола писати само за себе, н. п. доћи ћу, наћи ћемо, пећи ћеш, рећи ће, ожећи ћу и т. д. Али кад се о послу сумља, или се одлаже, и каже се ако или ќад, онда се узме садашње вријеме и код несавршителни глагола дода му се спријед уз (или ус), н. п. ако узрадим, ако успишем; кад ускосимо и ш д. А код савршителни глагола, узме се само садашње вријеме (без уз), н.п. ако дођем, кад запишем, ако покосим и т. д. Код глагола дати, знати, имами, смјети и Кети, кад се сумља, онда се (особито у Србији и у Ерцеговини) на крају мјесто и настави будем (аш се пред 6 претвори у д), н. п. ако дадбудем, ако знадбудем, ако имадбудем, ако смједбудем, ако ћедбудем. К овима иде и могу, ако могбудем. 1

У Славенским граматикама имају четири наклоненија (изја. вително, Повелително, сослагателно и неопредјелено); али глаголи, ни наши ни Славенски немају више од три, т.ј. 1-во изјавително, у коме какво лице што ради, или показује да је што ра"Дило, или да ће радити, н. п. пишем, писао сам, писаћу и т. д. 2-ГО ПОБелищелна, у коме се што заповиједа (наговара, моли, или нуди) другоме коме да ради, н. п. пиши, пишите; устани, донеси, дај, реци и т. д. 3-ће неопредјелено, у коме глагол стоји пуст без икаква извјеснога посла, лица и броја (као н. п. суштествително име именит падежу), и п. писати, радити, говорити, ићи, доћи, чути и т. д. А 4-то сослагателно узели су граматици из Грчке и из Лашинске граматике, зашто Латинин каже једном ријечи, н. п. һаbuerim, attuleris, scissem; а Србљин, и сваки други Славенин, мора узети Двије различне ријечи мјесто те једне Машинске, т.ј. да сам имао, ако донесеш, да сам био знао и т. д. А то свак може виђети да није спрезање глагола. Спрезање (или боље рећи склоненије) глагола зове се само оно, (као што је и мало прије казано) кад се глагол сам по себи премјењује (као имена и мјестоименија кад се склањају), н. п. трпим, трпиш, трпи, трпимо, трпище, трпе, трпља, трпљаше, шрпласмо, прпљасте, щрпљау, трцисмо, трписше, трпи, ше, трпљео, трпећи и т. д. А да сам био знао, и аще бы есмь питаль, то су читави разговори.

Тако се у нашим Славенским граматикама налази и страдателни залог, а глаголи га немају ни наши ни Славенски. Напоменуо је мало, да біюся, пишаюся, творюся, нијесу глаголи страдамелни, као ни боюся и труждаюся отложителни; а ко је разумјео

што

смо мало прије рекли о спрезању глагола, казаће и сам, да пиманъ былъ есмь не иде у спрезање глагола, као ни аще бы есмь былъ питань, и био сам каран (истина да се говори: био сам Баран, бићеш бијен, били су дочекани; али у садашњем времену нико не ће рећи: бивам каран, биваш мољен, него карају ме, 157 ле ме, бију га, траже те и т. д. А и у прошавшем и у будућем времену не говори се код свију глагола са страдателним причастијем, н. п. Сићу тражен, биосам мољен, него тражиће ме, молили су ме, звали су га и т. д.).

Сви се наши глаголи (осим неправилни оћу и могу) свршују у садашњем времену (наклоненија изјавителнога) на ам, или на ем, или на им; и по том се свршивању раздјељују на три спрезања. У спрезању наши (као и осталије Славенски народа) глагола мора се знати како има глагол у садашњем времену и у наклоненију неопредјеленом *); а кад се

*) Кад се ово правило уведе и у Славенску граматику (нао што је и у језику, онда не ће по дојакошњим правилима („измѣняюще у или ю на ахъ”) мораши биши: зовахъ, вяжахъ, ищахъ, стра

[ocr errors]

то двоје зна, онда је и остало све ласно знати, зашто је цијело спрезање раздвојено на те двије стране, па наклоненије повелително и дјејствиШелно причастије садашњег времена иде по садашњем времену, а оста ле спрезање (готово све) по наклоненију неопредјеленом, као што ће с. виђети сад из самога спрезања.

Будући да неправилни глаголи јесам и оћу помажу ђешто осталим глаголима (и себи) у спрезању, зато ћемо ево најприје метнуши њиово спрезање :

[blocks in formation]
[blocks in formation]

Кадијасмо (Касмо; кшијасмо, шијасмо, отијасмо),
Кадијасте (Касте; кшијасте, мијасте, опшијасте),
Кадијау (ау, кштијау, шијау, ошијау).

вријеме скоро прошавще

јед. број.

Кедо (ће; ктедо, кте),
Кеде (ће; ктеде, кше),

Кеде (ће; ктеде, кше),

дахъ, женахъ, перахъ, алчахъ и т. д. нити ће се мораги казати „иземлются плыву плыхъ, пою пѣхъ, хощу хотѣхъ и т. д. нити ће од воскресаю моћи бити воскреснухъ; од Дерзаю, дерзнухъ; од купую, купихъ; од срѣтаю, срѣтохъ; од падаю, падохъ; од поминаю, помянухъ и т. д. Ваља да су овакове погрјешке у Славенским граматикама наћерале Г. Добровскога, да каже у Славину (рецензирајући Славенску граматику Г. Мразовића: "Mit einem 'Borte, es muß in ben Slavenischen Sprachlehren, die Russische nicht ausgenommen, ein ganz anderes Stem eingeführt werden (једном ријечи, мора се у Славенске грамашике, и у саму Росијску, са свим други ред увести).

*) Јесам и оћу имају двојако у садашњем времену, т. ј. јесам и сам, оћу и ћу; какогођ што је код мјестоименија разлика између мени и ми, щеби и ши, мене и ме, њега и га, тако је и овђе између јесам и сам, оћу и ћу; и који је оно разумијо, разумјеће и ово.

Ово је по Ресавскоме и по Сремачком нарјечију ђе је гођ и мје сто ћ. Ерцеговци додају кашто и ш пред и свуда, н. п. шкаДија (шћа), шћерде (щће) и. д.

« PreviousContinue »