јед. број.

ћео (ћела, ло; кшео, тео, шно, отио) сам,
ћео (Кела, ло; кшео, тео, тио, отио) си,
Кео (Кела, ло; кшео, шео, гино, ошио) је,
млож. број.

Кели (ћеле, ла; ктели, тели) смо,
Кели (ћеле, ла; кшели, шели) сте,
Кели (келе, ла; кшели, шели) су.

вријеме будуће

Кећу (кмећу, тећу),
Кећеш (ктећеш, тећеш),
Кеће (кмеће, шеће);

млож. број.

Кећемо (кмећемо, шећемо),
Кећете (клиећете, текеше),
Кеће (кмеће, шеће).

2. Наклоненије повелително

вријеме садашње и будуће

јед. број.

буди,
нека буде,

дела *),

нека,

По коме се спрежу сви глаголи, који се у садашњем времену свршују на ам, н. п.

*) Ако није овако, ја не знам како би друкчије било. Дела значи управо на супрот немој.

*) Истина да народ овакове ријечи у говору свагда узима као gerundia, н. п. оде играјући, пјева копајући, копа пјевајући, једе стојећи и т. д.; али би се у писању могле узети и за права причастија (као прилагателна имена), н. п. играјући, играјућа, игра јуће; зашто је и народ ђекоје узео и обратио у прилагателна имена, н. п. текућа вода, стајаћа кошуља, спаваће аљине, плетика игла и т. д.

**) Тако се и ова причастија прощавшег времена употребљавају у говору као gerundia, и то понајвише код савршителни глагола, н. п. дошавши (он, она, оно) у кућу рече му; поигравши мало

Овога су спрезања глаголи најправилнији, зашто сви имају у саДашњем времену ам, а у наклоненију неопредјеленом аши; него само ово треба упамтити код њега:

1) Да ђекоји несавршителни глаголи, који се свршују на бам, вам, мам, пам, могу имати двојако у садашњему времену (и у осталом, што је од његове чете), ш. ј. по овом спрезању, и по другом (на ем), н. п. гибам и гибљем; дозивам и дозивљем; узимам и узимљем; сипам и сипљем и т. д. К овима иду ђекоји и савршителни и несавршителни, који се свршују на шам и на кам, н. п. шетам и шећем, дошетам и дошећем; пљескам и пљештем (у Босни по варошима и пљешћем), поплескам и полљештем и т. д.

2) Дам и дадем, знам и знадем, имам и имадем, имају по другом спрезању, осим овога садашњег времена, и вријеме полу прошавше и скоро прошавше, н. п. (не) дадија, знадија, имадија; да до, знадо, имадо; а по овом спрезању не говори се у полу прощавшем времену, осим од имам може се чути у млож. броју имасмо, имаше; а у скоро прошавшем времену говори се и по овом спрезању: да (даємо, Дасте, даше); зна (знасмо, знасше, знаше); има (имасмо, имасте, имаше).

3) Код овог спрезања може се упамтиши и за остале све глаголе (сва три спрезања), да савршителни глаголи немају (ниши могу имапти) времена полу прошавшега, ни дјејствителног причастија садашњег времена, ни суштествишелиога на ње (као што је и прије омануто).

сједе; рекавши то узе га за руку; порадивши даћеБог и т. д. Ја се опомињем, да се од поћи говори и без ши: пошав, н. п. од винограда пошав (m. j. кад се пође) узбрдо има једна оскоруша; од куће путем пошав у планину и т. д. А као причастија нијесам чуо да се говоре, осим од јесам каже се, н. п. бивши кнез, бившему кнезу; бивши војвода и ш. д.

дигнемо, печемо(-чемо), сремо, снујемо(-јемо), казујемо(-јемо), лијемо(-јēmo), дигнеше, печеше (-чеше), орете, снујеше (-јеше), казујеше(-jéше), лијете(-jeme)

дигнў, пеку,

бру, снују,

казују,

лију,