Код овије мјестоименија треба упамтити:

1) Мјестоименија првога и другог лица имају у род. дат. и вин. јед., и у дат. млож, броја двојако; а мјестоименија прећега лица имају двојако у сватри рода и у обадва броја у род. дам. и у вин. Бекоји мисле да је то све једно (као н. п. код прилагателни имена жутога и жутог; жутоме, жутому, и жуто м), него само да је ово друго у говору скраћено од првога,**) Може бити да је ово друго постало некад од првога, али је данас у говору са свим различно једно од другога. Прво (мене, тебе, њега, ње; мени, теби, њему, њој, мене, тебе, њега, њу и т. д.) стоји: а) у почетку н. п. не може се рећи и смо дали, га сам виђео, те су звали; него ще би смо дали, њега сам виђео, тебе су звали и т. д. 6) кад је сила говора (Хафогия) на мјестоименију, н. п зобни њега, казао сам и теби, дао сам и теби и њој, даћу вама и њима и т. д. в) послије предлога (осим мјестоименија првога и другог лица у вин. падежу), н. п. код мене, код meбе, код њега, код ње, к мени, к вама, к њима, књој, а у вин. падежу у првога и у другог лица говори се обоје, н. п. за мене или за ме, за тебе или за ше; пред мене или преда ме, пред тебе или преда ше, пред себе или преда се, а у трећем лицу само се прво узима, н. п. пред њега (предан, предањга), пред њу (преда њу), пред њи (предањи) и т. д. А у осталим догађајима говори се друго (ме, ше, га, је, се; ми, ти, му, јој; нам, вам, им, й, и), н. п. боји ме (ше, га, је, и) се, казао ми (ши, му, јој; нам, вам, им), звао сам га и т. д. ***).

2) Мии ши: а) узима се кашто мјесто мој и твој, н. п. јеси ли ми виђео коња; виђео сам ти брата; био сам ти код куће и т. д. А 6) кашто не значи готово ништа, него се говори (особито ши) као за неко чудо, н. п. лијепа ти је, јади је убили! чудно ми га превари! Чарна горо пуна ти си лада! Ньу ми пиша Громовник Илија (не опомињем се више за ми). в) Сит сам и се наспавао; јеси ли ми здраво путовао? и п. д. Ово иде у прво значење (мјесто мени и теби).

5) Мјестоименије трећега лица има у вин. јед. мушкога и средњег рода, осим њега и га, још њ и њга; и ово се узима само с предлогом, и у значењу се не разликује од њега, н. п. зањ, зањга или за њега; предањ, предањга или пред њега; мимоњ, мимоњга или миМо њега и т. д

и ми,

4) Мјестоименија првога и другог лица имају у дам, јед. осим ми још двојако: мени или мене, теби или тебе. Народ понајвинце говори мене, тебе ****), а списатељи и књижевници мени, шеби (да се разликује од винителнога!).

5) Бекоји додају у род. дат, вин. и у сказ. једин. броја, и у дам. и сказ. млож, на крају ка, кар и карена, н. П. меника, меникар Меникарена; шебика, шебикар, шебикарена; менска, ме

*) у Крајини Неготинској и у Црној ријеци говоре и ни (мјесто нам), м. п. да ни си ти жив господару! да ни је Бог дао и ш. д. **) Зато ђекоји пишу 'га, 'му, им и п. д.

***) Ја мислим да и у Славенском језику овакова разлика има између мнѣ и ми, тебѣ и ти, мене и ма, тебе и тя, себе и ся (прем да наши дојакошњи Славенски граматици никакве разлике не напомињу). Да ли би (н. п.) све једно било: Помилой мя Боже, и поМНА, и мене Боже?

****) Ово је управо од Славенскога мнѣ, шебѣ (е мјесто ѣ, као и на више мјеста).

некар, менекарена; његака, његакар, његакарена и т. д. (у мушкоме и у средњем роду).

6) Код свију имена винителни је падеж у средњем роду као имен., а код ови мјестоименија није, него је вин. у средњем роду као и у мушкоме, н. п. шта је том ђешету, те плаче? избила га мати; каМО ТИ платно? однијела га вода и т. д.

7) Тако је код свију имена једнак у јед. броју даш. и сказ., а у млож, броју дам. твор, и сказ., а овђе није: зашто сказ. у јед. броју не може имати ми, ши, му, јој, него само мени, теби, њему, њој; нити у млож. броју могу имати твор, и сказ. нам, им, него само нама, њима. 1. Која што присвојавају, н. п. мој, моја, моје; твој, швоја, твоје, свој, своја, своје; наш, наша, наше; ваш, ваша, ваше; њиов, њнова, њиово; његов, његова, његово; њен,

њена, њено (њезин, њезина, њезино); нечиј, нечија, нечије; свачиј, свачија, свачије; ничиј, ничија, ничије. Мој, швој, свој, склањају се ево овако:

моје,
моје,

Р. мојега(-ега), мојег(-ег), мога, мог, моје,
Д. мојему(-ему), мојем (-ем), моме,мом, мојој,
В. мојега(-ега), мојег(-ег), мога,мог(мој), моју,
3. мој,

Т. мојим (мојим), мојијем,

моја,

мом,

мојом, мојим (мојим), лјијем, С.мојему(-ему), мојем(-ем), моме, мом, мојој, мојему (-ему), мојем (~ём), моме,

меје, моја,
моје, моја,

В. моје,

3. моји,

Т.

7. мојима (мојима), мојим (мојим), мојијема за сватри рода, С. мојима (мојима), мојим (мојим), мојијем

Његов, њиов, њенињезин, склањају се као жуш; наш и ваш, као врући; а нечиј, ничиј и свачиј, као чиј.

IV. Којима се што показује, н. п, шај, ша, шо; вај, два, ово; исти, иста, исто; шакови, шакова, шаково (такав таква, такво); овакови, овакова, оваково (овакав, оваква, ваквб); онакови, онакова, онаково (онакав, онаква, с нак в б).

Тај, овај, онај, склањају се ево овако:

И. ти*)

, шије, ти,

Д. тима, шим, шијем
B. mê,

3.

Т. тима, тим, тијем

С. шама, шим, тијем

Исти, шакови, овакови, онакови, склањају се као жути. V. Којима се што пиша, н. п. који, која, које? ко (шко), што (шта)? чиј, чија, чије? какови, какова, каково (какав, каква, какво)?

Ко и што склањају се ево овако:

Који склања се као мој; какови као жуши; а чиј (чији?) управо као врући, али опеш због неки мали разлика у говору даћемо му особито склоненије :

ѴІ. Која се односе на ствар; такова су мјестоименија: који, ко п што, која по себи нијесу друго ништа, него мјестоименија којима се пиша, само што се у другом смислу употребљавају, н. п. ја, који (која, које) желим; ми, који (која, које) знаш; он (она, оно), који (која, које) има; људи, ко, и мисле — ; који човек мисли да све зна, онај се не може нигда поправити; види онај, који ведри и облачи; вала Богу, који је дао; која уста рекла, она и одрекла; ко ради, Бог не брани; ко се у коло вата, у ноге се узда; код кога се нађе, да —; с ким је отишао, не ће дой

*) Може се ђешто у Србији чути и шизй, род. тизй и шизије, дап. швор, и сказ. Шизйма, шизим, шизијем.

Кад је говор о трећем лицу, највише се говори щто мјесто који, која, које, али по особитом синтаксису, н. п. човек, што је био код мене; жена, што смо је виђели; вино, што смо (га) пили; човек, што смо код њега ноћили; човек, што су му коња украли; човек, што смо га*) данас виђели; човек, што смо дошли с њиме; столица, што се на њој сједи; књига, што се из ње учи; перо, што се (њим) пише **); чо. век, што смо о њему говорили; подај оном човеку, што је донијо врећу; метни код оног човека, што сједи онамо; подај оним људма, што стоје на пољу и т. д.

О ГЛАГОлу.
(de verbo)

По значењу могу се глаголи раздијелити у три реда: 1) неки глагом. ли показују да ко ради што извјесно изван себе, што свагда мора спајати у вин. падежу, н. п. писати књигу, сјећи дрва, копати виноград, јести љеб, носити воду и т. д. И ови се глаголи зову дјејствителни (послујући?). 2) неки глаголи показују да се посао вра ћа на онога, који га ради, н. п. бријемсе, кајешсе, надашисе, накањиватисе и т. д. И ови се глаголи зову повраћашелни ***), који у правом смислу нијесу друго ништа, него глаголи Дјејствителни: зашто и њиов посао стоји свагда у вин. падежу (само што није изван онога, који га ради), н. п. бријали се (себе), веселитисе, као бријашига, веселиши те и т. д. 3) неки глаголи показују само стање лица или ствари, или посао, који не иде ни на што, што би стајало у вин. падежу, него је у ономе који га ради, н. п. боловами, снаваши, ићи, сје дими; гори дрво, тече вода, уздисами и т. д. И ови се глаголи зову средњи (verba neutra) ****).

Примјеч. 1) Ово раздјеленије глагола готово не вриједи ништа: зашто готово сваки дјејствителни глагол може бити и средньи (али прави средньи глагол не може бити дјејствителни), н. п. пјевати пјесму, играми коња, копаши виноград, орати њиву, викаши људе, то су дјејствителни глаголи; али кад се рече (и разумјева), н. п. боље је пјеващи него плакати; матор се коњ не учи уграти; нит умијем оратни копаши; јечам шрче а ракија. виче *****), онда су ово све средњи глаголи.

2) Наши Славенски граматици називају још неке глаголе страдашелнима, а неке отложителнима (deponentia) : но такови глагола ниши има у Славенскоме ни у Српском (као ни у Њемачком) језику ******), него,

*) Кад се говори о бездушним стварима, онда се у мушкоме и у сред њем роду га, и у женском је може изоставити, н. п. нож, што смо данас купили; да ти платим чашу, што сам разбио; добра је она пушка, што си ми поклонио; какво је оно вино, што смо данас пили и ш. д. **) Код оваковије ријечи, којима се што ради, често се у говору изостави оно њиме (њим) и њоме (њом), н. п. брус, што се бритва оштри; лопата, шпо се жито вије; гвожђе, што се кащике дубу и т. д. ***) Наши Славенски граматици опакове глаголе зову страдашел

нима, а неке отложителнима.

****) Ово је узето из Латинске грамашиске, зашто Латини имају глаголе дјејствителне и страдателне, а ови ниши су дјејствителни ни страдателни, него између њи средњи (као и средњи род између мушкога и женскога).

*****) Кад узјаше пијан човек на угојена коња, па трче и виче. ******) Векако да би ко узео (за опложителни глагол) чути, који има

значење глагола савршителнога, а спреже се као глаголи несавршителни, т.ј. има полу прощавше вријеме, причастије (и дјејепричастије) садашњег времена и суштествително од причастија страдателнога: чуда, чујаше, чујесмо, чујаеше, чујау; чујући чувење, (н. п. по чувењу).

су то они сами (граматици) узели и превели из Грчкога и из Латинскога језика: зашто су мислили, да сваки језик оно мора имати, што има Грч ки и Латински; а што Славенски језик има, а Грчки и Лашински нема оном нијесу били ни мукает (или ако су што и напоменули, а они су о том тако што рекли, као што говори човек о ствари, коју ни сам не разумије), као н. п. двојако значење прилагателни и мена (цијело и усјечено), код лични мјестоименија мнѣ и ми, шебѣ и ти, себѣ и си, мене и мя и т. д. И Бог зна шта се још у Славенском језику није тако изоставиЛО и изгубило! н. II. односително мјестоименије што, имају сви садашњи Славенски народи, а у Славенском језику нема га! Да су га имали и стари Славени, о том не треба сумљати, него су га изоставиАн преводници; зашто су мислили да је оно све покварено, говедарски и свињарски, шпо нема у Латинскоме и у Грчком језику. Да се вратимо опет к страдателним и отложителним глаголима н. п. Латинин каже једном ријечи amor, laudor, годог и т. д. а ми ў нашем језику морамо за сваку ту ријеч узети двије, т.ј. љубе ме, вале ме, моле ме и т. д. А Нијемац мора узети три ријечи, т. з. іф merbe geliebt, бивам љубљен), ich werbe gelobt (бивам ваљен) и ш. д. Које мислим да ће сваки признаши, да не иде у спрезанье глагола: спрезање глагола и склањање имена зове се само оно, кад се једна ријеч премјењује сама у себи, н. п. љубим, љубиш, љуби, љубимо, љубише, љубе, љубља, љубиши и т. д. као код имена Бог, Бога, Богу, Боже, Богом, Богови и т. д. А труждаюся ни је глагол ОШЛОЖителни, као ни біюся страдашелни, него су обадва Дјејствителни повраћателни глаголи.

Сви наши глаголи (дјејствителни и средњи) могу се опет раздијелити 1) на глаголе савршителне (verba perfectiva), који показују да је посао само један пуш рађен и свршен (или да ће се радити и свршити), н. п. закопаши, записати, доћи, наћи, дати, рећи, викнути, дигнуши, метнути, умријеши, узданути и т. д. 2) на глаголе несавршишелне (verba inmperfectiva), који показују, да посао једнако траје, н. п. копати, закопаваши, писати, записивати, Долазити, налазиши, тражиши, давати, говорити, викаши, дизами, мешаши, умирати, уздисаши и т. д. И ово је најважније раздјеленије наши глагола; 1) зато, што су ови глаголи различни између себе, како у значењу, тако и успрезању: зашто а) савршителни глаголи не могу имати полу прошавшега времена ни причасшија (или дјејепричастија) садашњег времена. 6) несавршителни глаголи имају у будућем времену у наклоненију сослагателном у з (или ус), н. п. ако уздајем, ако успишем и ш. д. а савршителни немају, него само ако, н. п. ако дам, ако напишем и т. д. в) од свакога несаВрушителног глагола може се начинити сушт. име (од причастија страдателнога, кад се промијени и на ње), н. п. копати, копање; долазити, долажење; љубиши, љубљење и т. д. а савршителни глаголи тога немају, осим неколико ријечи које су остале као од старине, п. заклаши, заклање (јели веће јање за заклање); постати, постање (од постања свијета); посрашисе, посрање (не би с њим отишао ни на посрање); поуздашисе, поуздање (џенерале моје поуздање); допустити, допушшење, опростити, опрошmeње; вјенчаши, вјенчање (од Слав. вѣнчаніе); али од осталије глагода не говори се, н. п. закопање, нађење, пољубљење, загрљење и т. д. г) будући да посао савршителнога глагола нема трајања ни мало, запо се њим и не може одговорити на питање: шта чиниш? него само шта си чинио? и шта ћеш чиниши? Може бити да зато ђекоји наши књижевници мисле, да је дођем, закопам, пољубим, речем и т. д. будуће вријеме; али у нашему језику заиста није (а у другоме ком Славенском нарјечију може бити да је), него је садашње, које се понајвише употребљава у наклоненију сослагателном и у приповиједању, н. п. ако дођем; оди да запјевамо; кад нађем; устани нека он сједе; стани да ти кажем; дођем њему, па пођем да га пољубим у руку, а он ми рекне и т. д. А будуће је вријеме од оби глагола: доћи ћу, запјева ћу, наћићу, сјешћу, казаћу, пољубићу,

H.