Page images
PDF
EPUB
[merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors]

Код овије мјестоименија треба упамтити:

1) Мјестоименија првога и другог лица имају у род. дап. и вин. јед., и у дап. млож броја двојако; а мјестоименија прећега лица имају двојако у сватри рода и у обадва броја у род. дат. и у вин. Бекоји мисле да је то све једно (као н. п. код прилагателни имена жумга ижумог; жумо ме, жушому, и жуто м), него само да је ово друго у говору скраћено од првога.**) Може бити да је ово друго постало некад од првога, али је данас у говору са свим различно једно од другога. Прво (мене, тебе, њега, ње; мені, меби, њему, њој мене, тебе, њега, њу и т. д.) стоји: а) у почетку н. п. не може се рећи и смо дали, га сам виђео, те су звали ; него геби смо дали, њега сам виђео, тебе су звали и т. д. 6) кад је сила говора (Маф гим) на мјестоименију, н. п зосни њега, казао сам и теби, дао сам и меби и њој, даћу вама и њима и т. д. в) послије предлога (осим мјестоименија првога и другог лица у вин. падежу), н. п. код мене, код meбе, код њега, код ње; к мени, к вама, к њима, к њој, а у вин. падежу у првога и у другог лица говори се обоје, н. п. за мене или за ме, за мебе или за me'; пред мене или преда ме, пред тебе или преда ше, пред себе или преда се ; а у трећем лицу само се прво узима, н. п. пред њега (предањ, предањга), пред њу (преда њу), пред њи (предањи) и т. д. А у осталим догађајима говори се друго (ме, ше, га, је, се; ми, ши, му, joj; нам, вам, им, й, и), н. п. боји ме (ше, га, је, и) се, казао ми (ши, "му, јој; нам, вам, им), звао сам га и т. д. ***).

2) Ми и ми: а) узима се кашшо мјесто мој и твој, н. п. јеси ли м и виђео коња; виђео сам ми брата; био сам м и код куће и т. д. А 6) кашто не значи готово ништа, него се говори (особимо ми) као за неко чудо, н. п. лијепа и је, јади је убили! чудно п и га превари! Чарна горо пуна ш и си лада! Ньу ми пиша Громовник Илија (не опомињем се више за ми). в) Сит сам п и се наспавао; јеси ли ми здраво путовао, и т. д. Ово иде у прво значење (мјесто меня и шеби).

5) Мјестоименије трећега лица има у вин. јед. мушкога и средњег рода, осим њега и га, још њ и њга; и ово се узима само с предлогом, и у значењу се не разликује од њега, н. п. зањ, зањга или за њега; предањ, предањга или пред њега; мимоњ, мимоњга или мимо њега и т. д

4) Мјестоименија првога и другог лица имају у дам. јед. осим м и и ми, још двојако: мени или мене, щеби или тебе. Народ понајвише говори мене, мебе****), а списатељи и књижевници мени, меби (да се разликује од синителнога!).

5) Бекоји додају у род. дам. вин. и у сказ. једин. броја, и у дат. и сказ. млож, на крају ка, кар и карена, н. п. меника, меникар, меникарена; мебика, шебикар, шебикарена; менека, ме

*) у Крајини Неготинској и у Црној ријеци говоре и ни (мјесто нам), н. п. да ни си ми жив господару! да ни је Бог дао и ш. д. **) Зато ђекоји пишу га, му, им и ш. д.

***) Ја мислим да и у Славенском језику овакова разлика има између мнѣ и ми, мебѣ и ми, мене и ма, тебе и ма, себе и ся (прем да наши дојакошњи Славенски граматици никакве разлике не напомињу). Да ли би (н. п.) све једно било: Помилой ма Боже, и по

мил и мене Боже?

****) Ово је управо од Славенскога мнѣ, мебѣ (е мјесто ѣ, као и на више мјеста).

некар, менекарена; његака, његакар, његакарена и т. д. (у мушкоме и у средњем роду).

J

6) Код свију имена нителни је падеж у средњем роду као имен., а код ови мјестоименија није, него је внн. у средњем роду као и у мушкоме, н. п. шта је мом ђешему, ще плаче? избила га мами; каоднијела г а вода и т. д.

мо ми платно?

7) Тако је код свију имена једнак у јед. броју дам. и сказ., а у млож. броју дам. твор. и сказ., а овђе није: зашто сказ. у јед. броју не може имати ми, ши, му, јој, него само мени, щеби, њему, њој; ними у млож. броју могу имати твор. и сказ. нам, им, него само нама, њима. III. Која што присвојавају, н. п. мој, моја, моје; твој, твоја, твоје, свој, своја, своје; наш, наша, наше; ваш, ваша, ваше; њиов, њиова, њиово; његов, његова, његово; њен,

њена, њено (њезин, њезина, њезино); нечиј, нечија, нечије; свачиј, свачија, свачије; ничиј, ничија, ничије.

Мој, швој, свој, склањају се ево овако:

јединствени број.

[ocr errors]

мушк. И. мој,

женск. средњ.
моја, моје,

Р. мојега(-êга), мојег(-ег), мога, мог, моје, мојега(-ега),мојег(-ег),мога,мог,
Д.мојему(-ему),мојем(-ем), моме,мом, мојој, мојему(-ему), мојем (-ем), моме,
В.мојега(-Ега),мојег(-êг),мога,мог(мој),моју, моје,

мом,

3. мој,

моја, моје,
мојом, мојим (мојим), и јијем,

Т. мојим (мојим), мојијем,
С мојему(-êму),мојем(-ем), моме,мом, мојој, мојему ( ему), мојем (-ем), моме,
мом.

мложесшвени број.

моја,

за сварамри рода,

моја,

Moja,

С. мојима (мојима), мојим (мојим, мојијем за сватри рода,

моје,

И. моји,
Р. мојије,

моји,

Д. мојима (мојима), мојим (мојим), мојијем

В. моје,
3. моји,

меje,
моје,

на кв б).

Његов, њиов, њен и њезин, склањају се као жум; наш и ваш, као врући; а нечиј, ничиј и свачиј, као чиј.

IV. Којима се што показује, н. п, мај, ма, мó; вај, ова, Овó ; исми, исма, исмо; макови, макова, такого (макав маква, такво); овакови, овакова, оваково (овакав, оваква, оваквб); онакови, онакова, онаковô (онакав, онаква,

Тај, овај, онај, склањају се ево овако:

јединствени број.

[merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors]
[ocr errors]

мложествени број.

me.

mâ,

H. mit *)

Д. тима, тим, пијем за сватри рода.

má,

B. mê,

И. ко (тко),
Р. кога,
Д. коме, кому,

В. кога,

3.

Т. киме, ким,

С. коме, кому,

3.

Т. тима, мим, тијем

С. шима, шим, мијем за свамрирода

Исми, макови, овакови, онакови, склањају се као жуми. V. Којима се што пиша, н. п. који, која, које? ко (mко), што (шта)? чиј, чија, чије? какови, канова, каково (какав, каква, какво) ?

Ко и што склањају се ево овако :

[ocr errors]

И. чији, чиј (чи)
Р. чијије (чије), чији,
Д. чијима, чијим,
В. чије,

[merged small][ocr errors]
[ocr errors]

3.

Т. чијима, чијим
С. чијима, чијим ј

чиме, чим, чему,

Који склања се као мој; какови као жуми; а чиј (чији?) управо као врући, али опет због неки мали разлика у говору даћемо му особито склоненије:

[blocks in formation]

чије,

за свам ри рода

чије,

за свамри рода

средњ. чије,

чијега (чијега), чијег (чијег), чијему, (чијему), чијем (чијем), чије,

мложествени број.

чија,

чија,

чијим (чим)

чијему (чијему), чијем (чијем). ;

VI. Која се односе на ствар ; такова су мјестоименија: који, но п шшо, која по себи нијесу друго ништа, него мјестоименија којима се пита, само што се у другом смислу употребљавају, н. п. ја, који (која, које) желим ; ти, који (која, које) знаш; он (она, оно), који (која, које) има; људи, ко,и мисле — ; који човек мисли да све зна, онај се не може нигда поправими; види онај, који ведри и облачи; Бала Богу, који је дао; која уста рекла, она и одрекла; ко ради, Бог не брани; ко се у коло вама, у ноге се узда; код кога се нађе, да —; с ким је отишао, не ће до

Ки в м. д.

*) Може се ђешто у Србији чути и мизи, род. мией и шизије, даг. швор, и сказ. шизима, шизим, шизијем.

Кад је говор о трећем лицу, највише се говори щшо мјесто који, која, које, али по особитом синтаксису, н. п. човек, што је био код мене; жена, што смо је виђели; вино, што смо (га) пили ; човек, што смо код њега ноћили ; човек, што су му коња украли; човек, што смо га *) данас виђели; човек, што смо дошли с њиме; столица, што се на њој сједи; књига, што се из ње учи; перо, што се (њим) пише **); чо век, што смо о њему говорили; пода оном човеку, што је донијо врећу; метни код оног човека, што сједи онамо ; подај оним људма, што смо је на пољу и м. д.

[ocr errors]
[ocr errors][merged small]

По значењу могу се глаголи раздијелити у три реда: 1) неки глагол ли показују да ко ради што извјесно изван себе, што свагда мора спајати у вин. падежу, н. п. писащи књигу, сјећи дрва, копами виноград, јести љеб, носими воду и т. д. И би се глаголи зову дјејствителни (послујући?). 2) неки глаголи показују да се посао враћа на онога, који га ради, н. п. бријемсе, кајешсе, надамисе, накањива мисе и м. д. И ови се глаголи зову повраћамелни***), који у правом смислу нијесу друго ништа, него глаголи дјејствителни : зашто и њиов посао стоји свагда у вин. падежу (само што није изван онога, који га ради), н. п. брија ми се (себе), веселишисе, као бријам и га, веселими ме и т. д. 3) неки глаголи показују само стање лица или ствари, или посао, који не иде ни на што, што би стајало у вин. падежу, него је у ономе који га ради, н. п. боловами, снавами, ићи, сједими; гори дрво, мече вода, уздксами и т. д. И ови се глаголи зову средњи (verba neutra) ****).

Примјеч. 1) Ово раздјеленије глагола готово не вриједи ништа : зашто готово сваки дјејствителни глагол може бити и средньи (али прави средньи глагол не може бити дјејствителни), н. п. пјевами пјесму, играми коња, копам и виноград, орами њиву, викам и људе, то су дјејствителни глаголи ; али кад се рече (и разумјева), н. п. боље је пјевами него плаками; мамор се коњ не учи уграми; ним’умијем орам’ ни копащи; јечам шрче а ракија. виче *****), онда су ово све средњи глаголи.

2) Наши Славенски граматици називају још неке глаголе страдамелнима, а неке отложителнима (deponentia) : но такови глагола ници има у Славенскоме ни у Српском(као ни у Њемачком) језику ******), него,

*) Кад се говори о бездушним стварима, онда се у мушкоме и у сред. њем роду га, и у женском је може изоставили, н. п. нож, шмо смо данас купили; да ми платим чашу, што сам разбио; добра је она пушка, што си ми поклонио; какво је оно вино, што смо данас.

пили и ш. д.

**) Код оваковије ријечи, којима се што ради, често се у говору изостави оно њиме (њим) и њоме (њом), н. п. брус, што се бритва оштри; лопата, шпо се жито вије; гвожђе, што се кашике дубу и т. д. ***) Наши Славенски граматици овакове глаголе зову смрадамел

[ocr errors]

нима, а неке омложителнима.

****) Ово је узето из Латинске граматиске, зашто Латини имају глаголе дјејствителне и страдащелне, а ови ниши су дјејст. вителни ни страдателни, него између ни средњи (као и средњи род између мушкога и женскога).

*****) Кад узјаше пијан човек на угојена коња, па трче и виче. ******) Век ако да би ко узео (за отложителни глагол) чуми, који има значење глагола савршителнога, а спреже се као глаголи несавршителни, т.ј. има полу прощавше вријеме, приҹ̧астије (и дјејепричасмије) садашњег времена и суштествително од причастија страдателнога: "уја, чујаше, ҹујасмо, чује сме, чујау; чујући, чувеље (н. п. по чувењу).

су то они сами (граматици) узели и превели из Грчкога и из Латинскога језика: зашто су мислили, да сваки језик оно мора имами, што има Грчки и Лапшински; а што Славенски језик има, а Грчки и Лапински нема оном нијесу били ни мукает (или ако су што и напоменули, а они су о пом мако што рекли, као што говори човек о ствари, коју ни сам не разум je), као н. п. двојако значење прилагателни и мена (цијело и усјечено), код лични мјестоименија мнѣ ими, мебѣ и ши, себѣ и си, мене и ма и м. д. и Бог зна па се још у Славенском језику није тако изоставиЛО и изгубило! н. п. односително мјестоименије што, имају сви садашњи Славенски народи, а у Славенском језику нема га! Да су га имали и стари Славени, отом не треба сумљаши, него су га изоставили преводници; зашто су мислили да је оно све покварено, говедарски и свињарски, што нема у Латинскоме и у Грчком језику. Да се вратимо опем к страдателним и омложителним глаголима н. п. Латинин каже једном ријечи а mоr, la u dor, rogor и m. д. а ми у нашем језику морамо за сваку му ријеч узети двије, п. ј. љубе ме, вале ме, моле ме и т. д. А ниjемац мора узети тра ријечи, т. j. iф merve geliebt, бивам љубљен), id) werbe gelobi (бивам Баљен) и' ш. д. Које мислим да ће сваки признати, да не иде у спрезанье глагола: спрезање глагола и склањање имена. Зове се само оно, кад се једна ријеч премјењује сама у себи, н. п. љубим, љубиш, љ љуби, љубимо, љубиме, љубе, љубља, љубиши и т. д. као код имена Бог, Бога, Богу, Боже, Богом, Богови и т. д. А мруждаюся ни је глагол ошложителни, као ни бїюся страдателни, него су обадва дјејствителни повраћателни глаголи.

·

Сви наши глаголи (дјејствителни и средњи) могу се опет раздијелими 1) на глаголе савршимелне (verba perfectiva), који показују да је посао само један пуш рађен и свршен (или да ће се радиши и свршими), н. п. закопами, записами, доћи, наћи, дами, рећи, викнуши, дигнуми, мемнуми, умријеши, уздануми и т. д. 2) на Глаголе несавршишелне (verba iniperfectiva), који показују, да посао једнако траје, н. п. копами, закопаваши, писати, записивати, долазими, налазими, ражими, давами, говорими, вика.

ши, дизами, мемами, умираши, уздисами и т. д. И ово је најважније раздјеленије наши глагола: 1) зато, што су ови глаголи различни између себе, како у значењу, тако и успрезању: зашто а) савршителни глаголи не могу имати полу прощавшега времена ни причасшија (или дјејепричастија) садашњег времена. 6) несавршятелни глаголи имају у будућем времену у наклоненију сослагателном у з (или ус), н. п. ако уздајем, ако успишем и т. д. а савршителни немају, него само ако, н. п. ако дам, ако напишем и т. д. Б) од свакога несавршителног глагола може се начинити сушм. име (од причастија страда. телнога, кад се промијени и на ње), н. п. копами, копање; долазими, долажење; љубиши, љубљење и т. д. а савршителни глаголи шога немају, осим неколико ријечи које су остале као од старине, н. п. заклаши, заклање (јели веће јање за заклање); посмами, посмање (од постања свијета); присе, посрање (не би с њим опишао ни на посрање); поуздашисе, поуздање (џенерале моје поуздање); допустими, допушшење, опростими, опроштење; вјенчаши, вјенчање (од Слав. вѣнчание) ; али од осталије глагода не говори се, н. п. закопање, нађење, пољубљење, загрљење и т. д. г) будући да посао савршиле нога глагола нема трајања ни мало, зато се њим и не може одговориши на питање: ш а чиниш? него само шта си чинио? и шта ћеш чини ш и? Може бити да зато ђекоји наши књижевници мисле, да је дођем, закопам, пољубим, речем и m. д. будуће вријеме; али у нашему језику заиста није (а у другоме ком Славенском нарјечију може бити да је), него је садашње, које се понајвише употребљава у наклоненију сослагателном и у приповиједању, н. п. ако дођем; оди да запјевамо; кад нађем; устани нека он сједе; стани да ти кажем; дођем њему, па пођем да га пољубим у руку, а он ми рекне и т. д. А будуће је вријеме од ови глагола: доћићу, запјева ћу, наћићу, сјешку, казаку, пољубићу,

« PreviousContinue »