Page images
PDF
EPUB

,,

„По њој плива риба свакојака,
„Кадгођ хоћеш, да је тазе једеш."
Дође књига љуби Момчиловој,
Књигу гледа љуба Момчилова,
Ону гледа, другу ситну пише:
„Господине, краљу Вукашине!
Није ласно издати Момчила,
„Ни издати, нити отровати:
У Момчила сестра Јевросима,
„Готови му то господско јело,
„Прије њега јело огледује;
У Момчила девет миле браће
„И дванаест прво-братучеда,
„Они њему рујно вино служе,
„Прије њега сваку чашу пију;
„Момчил има коња Јабучила 16),

[ocr errors]

99

40

45

50

16) Приповиједа се, да је онамо негдје у некаком језеру био крилаш коњ, па излазно ноћу, те пасао Момчилове кобиле, које су пасле по ливади око језера; но како би коју кобилу опасао, он би је ударио ногама у трбух, те се изјалови (да не би ождријебила крилата коња). Кад то дозна Момчило, a он узме бубњеве и таламбасе, и остале којекаке справе, што лупају, па отиде дању, те се сакрије код језера, а кобиле натјера око језера. Кад ноћу изиђе коњ из језера и опасе једну кобилу, па пође да сиђе с ње, онда он почне лупати у бубњеве и у остале справе, те се коњ поплаши и не узима, кад изјаловити кобиле, него утече у језеро, а кобила остане суждребна и ождријеби крилата коња, којега једни у овој пјесми називају вранцем, једни дорашом, једни богатом, а овдје се пјева Јабучило и, краткости ради, чи

лаш и чиле,

„Јабучила коња крилатога;
„Кудгођ хоће, прелећети може;
У Момчила сабља са очима 17);
„Не боји се никога до Бога.
„Већ ме чу ли, краљу Вукашине !
„Ти подигни млогу силну војску,
„Изведи је на Језера равна,
„Пак засједни у гори зеленој;
„У Момчила чудан наук има,
„Свако јутро у свету неђељу

"

,,

„Рано рани у лов на Језера

С собом води девет миле браће

И дванаест прво-братучеда

„И четръест од града левера;
„Када буде у очи неђеље,
„Ја ћу спалит' крила Јабучилу,
„Бритку ћу му сабљу затопити,
„Затопити оном сланом крвљу,
„Да се не да извадит' из кора;
„Тако ћеш ти погубит' Момчила."
Када краљу така књига дође,
Те он виђе, што му књига каже,
То је њему врло мило било,
Па он диже млогу силну војску,
Оде с војском на Херцеговину,
Изведе је на Језера равна,
Пак засједе у гори зеленој.

55

60

65

70

75

80

Ни

17) Ја не знам, шта значи сабља са очима, a пјевач ми није знао казати. Да није на њој гдје била каква шара, као очи?

Кад је било у очи неђеље,
Момчил оде у своју ложницу,
Па он леже у меке душеке,
Мало прође, и љуба му дође;
Али не ће у меке душеке,
Већ му рони сузе више главе;
А њу пита војвода Момчило :
„Видосава, моја вјерна љубо!
Кака ти је голема невоља,

[ocr errors]

„Те ми рониш сузе више главе ?"
Ал' говори млада Видосава:
„Господару, Момчило војвода!
„Мени није никаке невоље,
„Већ сам чула једно чудно чудо,
„Чула јесам, ал' нисам виђела,
„Да ти имаш коња Јабучила,
„Јабучила, коња крилатога,
„Ја не виђех твоме коњу крила,
„Те не могу млада вјеровати;
„Већ се бојим, хоћеш погинути."
Мудар бјеше војвода Момчило,
Мудар бјеше, ал' се преварио,
Својој љуби тако бесједио:
„Видосава, вјерна моја љубо!
За то ћу те ласно утјешити,
Ти ћеш ласно виђет' чилу крила:

99

99

„Када први запјевају пјевци,

Ти отиди у нове ахаре,

[merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small]

„Тад ће чиле попуштити крила 18), 110

18) По овом се мора мислити, да се крила свагда нијесу могла видјети.

99

„Тад му можеш крила сагледати.
Пак он леже санак боравити.
Момчил спава, љуба му не спава,
Веће слуша млада у душеку,
Кад ће први п’јевци запјевати;
А кад први пјевци запјеваше,
Скочи млада из мека душека,
Запалила Фењер и свијећу,
Па узима лоја и катрана,
Оде право у нове ахаре;

115

120

Ал' истина, што Момчило каже,

Јабучило крила попуштио,

Попуштио крила до копита;
Таде она крила намазала,
Намаза их лојем и катраном,
Па свијећом крила запалила,
Те сапали крила Јабучилу,

125

Што не могла ватром сагорети,
То под колан притегнула тврдо;
Онда млада оде у ризницу,
Доватила сабљу Момчилову,
Те је сланом затопила крвљу,
Пак се врну у меке душеке.
Кад у јутру зора заб'јелила,
Поранио војвода Момчило,
Па говори љуби Видосави:
„Видосава, моја вјерна љубо!
„Ја сам ноћас чудан сан уснио,
Ђе се пови један прамен магле
„Од проклете земље Васојеве,

99

[ocr errors]

Пак се сави око Дурмитора,

130

135

140

„Ја ударих кроз тај прамен магле
„Са мојијех девет миле браће
„И с дванаест прво-братучеда

„И

четръест од града левера, „У магли се, љубо, растадосмо, „Растадосмо, пак се не састасмо; „Нека Бог зна, добра бити не ће.” Вели њему љуба Видосава: „Не бој ми се, мили господару! „Добар јунак добар сан уснио; „Сан је лажа, а Бог је истина.” Опреми се војвода Момчило, Па он сиђе низ бијелу кулу, Дочека га девет миле браће И дванаест прво-братучеда И четрвест од града левера, А љуба му изведе чилаша, Добријех се коња доватише, Отидоше у лов на Језера. Кад су били надомак Језера, Оптече их она силна војска. Кад Момчило опазио војску, Он потеже сабљу од бедрице, Алʼ се пуста не да извадити, Као да је за коре прирасла. Онда рече војвода Момчило: „Чујете ли, моја браћо драга ! „Издаде ме куја Видосава,

99

Но дајте ми сабљу понајбољу." Хитро су га браћа послушала, Дадоше му сабљу понајбољу,

145

150

155

160

165

170

« PreviousContinue »