20

25

30

„Док не нађеш два слична имена, „Док не нађеш Стоју и Стојана, „А обоје брата и сестрицу, „Да зазиђеш кули у темеља, „Тако ће се темељ обдржати, И тако ћеш саградити града.?!? Кад то зачу Вукашине краље, Он дозива слугу Десимира: 1 2 „Десимире, моје чедо драго! 1 „До сад си ми био вјерна слуга, „А од саде моје чедо драго, „Ватај, сине коње у интове, „И понеси шест товара благе, „Иди, сине, преко б'јела св'јета, Те ти тражи два слична имена, Тражи, сине, Стоју и Стојана , „А обоје брата и сестрицу; і ці „Ја ли отми, ја л' за благо купи, „Доведи их Скадру на Бојану, „Да зиђемо кули у темеља, „Не би а' нам се темељ обдржао, „И не би ли саградили града. Кад то зачу слуга Десимире, Он увати коње у интове, И понесе шест товара блага, Оде слуга преко б'јела св’јета, Оде тражит” два слична имена ; Тражи слуга Стоју и Стојана ; Тражи слуга три године дана, Ал' не нађе два слична имена, Ал' не нађе Стоје и Стојана ,

35

40

45

55

Па се врну Скадру на Бојану, 50 Даде краљу коње и интове, и даде му шест товара блага: „Ето, краље, коњи и интови, И ето ти шест товара блага, „Ја не нађох два слична имена, „Ја не нађох Стоје и Стојана.” Кад то зачу Вукашине краљу, Он подвикну Рада неимара, Раде викну три стотин” мајстора, Гради краље Скадар на Бојани, 60 Краље гради, вила обаљује, Не да вила темељ подигнути, А камо ли саградити града; Па дозивље из планине вила: „Море, чу ли ? Вукашине краљу ! 65 „Не мучи се и не харчи блага, „Не мо'ш, краље, темељ подигнути, „А камо ли саградити града; „Но ето сте три брата рођена , „У свакога има вјерна љуба,

70 Чија сјутра на Бојану дође „И донесе мајсторима ручак, „Зиђите је кули у темеља, „Тако ће се темељ обдржати, „Тако ћете саградити града.”

75 Кад то зачу Вукашине краљу, Он дозива два: брата рођена: Чујете ли, моја браћо драга!

Ето вила са планине виче, „Није вајде, што харчимо благо, 80

„Не да вила темељ подигнути,
„А камо ли саградити града;
„Још говори са планине вила:
„Ев' ми јесмо три брата рођена,
„У свакога има вјерна љуба,

85 „Чија сјутра на Бојану дође „и донесе мајсторима ручак, „Да ѓу темељ кули узидамо ; Тако ће се темељ обдржати, „Тако ћемо саградити града.

90 „Но јел”, браћо, Божја вјера тврда, „Да ни један љуби не докаже, Већ на срећу да им оставимо, „Која сјутра на Бојану дође ?” и ту Божју вјеру зададоше,

95 Да ниједан љуби не докаже. У том их је ноћца застанула, Отидоше у бијеле дворе, Вечераше господску вечеру, Оде сваки с љубом у ложницу.

100 Ал' да видиш чуда великога ! Краљ Вукашин вјеру погазио , Те он први својој љуби каза: „Да се чуваш, моја вјерна љубо! „Немој сјутра на Бојану доћи 105 Ни донијет” ручак мајсторима, „Јер ћеш своју изгубити главу, „Зидаће те кули у темеља.” и Угљеша вјеру погазио, и он каза својој вјерној љуби: 110 „Не превар” се, вјерна моја љубо!

115

„Немој сјутра на Бојану доћи.

Ни донијет” мајсторима ручак,
„Јера хоћеш млада погинути,
Зидаће те кули у темеља.
Млади Гојко вјеру не погази,
и он својој љуби не доказа.
Кад у јутру јутро освануло,
Поранине три Мрњавчевића,
Отидоше на град на Бојану.
Земан дође да се носи ручак 19),

120

19) од стиха 121

178 једни новаку пјевају :

Ал' да видиш две госпође младе,
Две госпође, обе постарије :
Једна узе убељено платно,
Па га носи опет да бијели,
и одлазн тамо на белило,
Тамо оде, више не долази ;
Друга узе лијепе руменце,
Ла одлази на воду студену,
На води је жубор отворила,
Па ка двору више не долази ;
А не може Гојковица млада ,
Јера има чедо у колевци
Врло младо од месеца дана.
Прође време госпоскога ручка,
Најзад уста њина стара мајка ,
Те позива младе измећарке,
Да однесе ручак на Бојану;
Ал' говори Гојковица млада:
„Седи," вели, „наша стара мајко,
„Те ти њијај чедо у колевци,
„Да ја носим господскога ручка;

А редак је госпођи краљици,
Она оде својој јетрвици,
Јетрвици, љуби Угљешиној:
Чу ли мене, моја јетрвице!

125 „Нешто ме је забољела глава, „Тебе здравље ! пребољет” не могу; Но понеси . мајсторима ручак. Говорила љуба Угљешина :

„Од Бога је велика греота,
„А од људи зазор и срамота,
„Код три снае да ти носиш ручак.”
Онда оста њина стара мајка,
Те да њија чедо у колевци,
А устаје Гојковица млада
и позива младе измећарке,
Те однесе госпоскога ручка;
Кад је била на воду Бојану,
Угледа је Мрњавчевић Гојко,
Он потрча, те сусрете љубу,
Па је десном руком загрлно,
Целива је у бијело лице,
Па он рони сузе од очију,
Јоште љуби тако говорио:
„Љуба моја, велика жалости!
„Да л' не видиш, где си погинула ?
„На кога си наручила Јова?
„Ко ће тебе Јова окупати ?
„Ко ли ће га дојком одојити?»
Јоште ћаше Гојко говорити,
Ал' не даде Вукашине краљу,
Но је узе за десницу руку,
Па подвикну Рада неимара